Rusija, Sirija i kraj američke hegemonije

Prvo, dobra vest. Američka hegemonija je završena. Siledžija je savladan. Očistili smo Rt Dobre nade, simbolički govoreći, u septembru 2013. Sa sirijskom krizom, svet je prošao kroz ključnu pomenu savremene istorije. Bilo je opasno, isto tako  rizično kao sa kubanskom raketnom krizom 1962. Izgledi za totalni rat su bili veliki, jer je čelična volja Amerike i Evroazije doprla do istočnog Mediterana. Potrajaće dok se ne promoli rezultat onoga kroz šta smo prošli: normalno za događaj takve veličine. Previranja u SAD, od lude jurnjave kolima u Vašingtonu do zatvaranja savezne vlade i moguće nevraćanje dugova direktne su posledice ovog događaja.

Pamtite li Berlinski zid? Kada je srušen, bio sam u Moskvi, pisao za Haarec. Otišao sam na konferenciju za štampu sa članovima Politbiroa u hotel President i pitao ih da li se slažu da je kraj SSSR-a i svetskog socijalističkog sistema sada blizu. Ismejan sam, neprijatno je bilo. O ne, rekli su oni. Socijalizam će procvetati zbog pada zida. SSSR je pao dve godine kasnije. Sada naše sećanje sabija te godine u sekvencu, ali u stvarnosti, potrajalo je.

Najdramatičniji događaj iz septembra 2013 bio je obračun u blizini obale Levanta, sa pet američkih razarača i njihovim tomahavcima uperenim ka Damasku, suočenih sa ruskom flotom od jedanaest brodova na čelu sa ubicom nosača raketnom krstaricom Moskva – podržanom kineskim ratnim brodovima. Dve rakete su lansirane prema sirijskoj obali, nisu stigle do odredišta.

Libanski list je, citirajući diplomatske izvore, tvrdio da su rakete lansirane iz NATO baze u Španiji i da su oborene od ruskog broda sa more-vazduh sistemom odbrane. Drugo objašnjenje predložio je Azija tajms rekavši da su Rusi svojim jeftinim i moćnim GPS džemerima učinili skupe tomahavke bespomoćnim, dezorijentišući ih i navodeći ih da padnu. Još jedna verzija pripisuje lansiranje Izraelcima, bilo da su pokušavali da pokrenu obračun i pucnjavu ili su samo posmatrali oblake, kako oni tvrde.

Šta god da je razlog, posle ovog čudnog incidenta, očekivane pucnjave nije bilo, jer je predsednik Obama ostavio svoje oružje da stoji u futroli. Ovome je prethodilo neočekivano glasanje u britanskom parlamentu. Staro uvaženo telo odbilo je čast učestvovanja u napadu koji su predložile SAD. Ovo je prvi put u dve stotine godina da britanski parlament neizglasa razuman predlog da se započne rat, Britanci obično ne odolevaju iskušenju.

Posle toga, predsednik Obama je odlučio da prebaci vruć krompir Kongresu. Nije bio voljan da se odpočne Armagedon na svoju ruku. Izgubljeno. Kongres nije želeo da ide u rat sa nepredvidivim posledicama. Obama je pokušao da zastraši Putina na sastanku G20 u Sankt Peterburgu, i nije uspeo. Ruski predlog za uklanjanje sirijskog hemijskog naoružanja dozvolio je predsedniku Obami da sačuva obraz. Ova nezgoda ide na račun američkog hegemonizma, nadmoći i izuzetnosti. Gotovo je sa Manifest Destiny. Svi smo naučili od Holivuda: junak se nikada ne povlači, on poteže i puca! Ako svoje oružje ostavi u futroli, on nije heroj: uplašio se.

U nastavku, stvari su počele da se brzo raspadaju. Američki predsednik je imao razgovor sa novim predsednikom Irana, na žalost Tel Aviva. Pobunjenička Slobodna sirijska vojska odlučuje da razgovara sa Asadom, posle dve godine borbe sa njim, a njihova delegacija stiže u Damask, ostavljajući islamske ekstremiste na suvom. Podrška Katara se ruši, predimenzionirana. Pad vlade i dugovi daju Amerikancima nešto stvarno o čemu mogu da vode brigu. Sa krajem američke hegemonije, dani dolara kao svetske rezervne valute su odbrojani.

Treći svetski rat skoro da je započet, kako su banksteri to i želeli. Oni imaju previše dugova, uključujući i neodrživ inostrani dug SAD. Da su oni tomahavci poleteli, banksteri su se mogli pozvati na višu silu i negirati dug. Milioni ljudi bi umrlo, ali milijarde dolara bile bi bezbedne u trezorima JP Morgana i Goldman Saksa. U septembru, svet je bezbedno prešao prelomnu tačku, jer je predsednik Obama odbio da padne za bankstere. Možda je zaslužio Nobelovu nagradu za mir, na kraju krajeva.

Bliska budućnost je puna nevolja, ali nijedna nije fatalna. SAD će izgubiti svoja prava emisije kao izvor prihoda. Američki dolar će prestati da služi kao rezervna svetska valuta mada će ostati severnoamerička valuta. Ostali delovi sveta će pribeći svojim evrima, juanima, rubljama, bolivarima ili dinaru. Američki vojni troškovi moraće da budu smanjeni na normalu, a ukidanje prekomorskih baza i naoružanja će omogućiti stanovništvu SAD da kroz sve prođe prilično bezbolno. Niko neće želeti da krene na Ameriku, svet se samo umorio od njenog vitlanja sačmaricom. SAD će morati da nađu novo zaposlenje za sve te bankare, tamničare, vojnike, čak i političare.

Kako sam ostao u Moskvi, tokom krize, posmatrao sam ovakav razvoj događaja onako kako su ga Rusi videli. Putin i Rusija su bili pod teškim pritiskom neko vreme:

SAD su podržavale i subvencionisale rusku liberalnu i nacionalističku opoziciju, a izbori u Rusiji su predstavljeni kao jedna velika prevara. Ruska vlada je delegitimisana u izvesnoj meri.

“The Magnitsky Act” Kongresa SAD ovlastio je američke vlasti da hapse i zaplenjuju imovinu bilo kog Rusa za kojeg smatraju da ne valja, bez obraćanja sudu.

Neka ruska državna imovina zaplenjena je na Kipru, gde su banke u nevolji.

SAD ohrabruju Pusi Riot, gej parade u Moskvi itd., kako bi se promovisao imidž Putina diktatora, neprijatelja slobode i mrzitelja gejeva – preko medija u vlasništvu zapadnih i ruskih oligarha.

Ruska podrška Siriji je kritikovana, ismejavana i predstavljana kao brutalan čin lišen čovečnosti. Istovremeno, stručnjaci zapadnih medija izražavali su uverenje da će Rusija, izvesno, dići ruke od Sirije.

Kao što sam ranije napisao, Rusija nije imala nameru da preda Siriju, iz nekoliko dobrih razloga: bila je saveznik; sirijski pravoslavni hrišćani verovali su u Rusiju; geopolitički, rat se suviše bližio ruskim granicama. Ali, glavni razlog je bila nelagodnost Rusije zbog američke arogancije. Rusi su smatrali da takve važne odluke treba da donese međunarodna zajednica, što znači Savet bezbednosti UN. Nisu radi da SAD preuzima ulogu svetskog arbitra.

Godine 1990, Rusija je bila veoma slaba, nije mogla efikasno protestovati, ali jeste bila ogorčena kada je Jugoslavija bombardovana i kada se se NATO trupe pomerile na istok kršeći obećanje SAD Gorbačovu. Libijska tragedija još je jedno ključno mesto. Tu nesrećnu zemlju NATO je bombardovao i ona se na kraju raspala. Od najprosperitetnije afričke države pretvorena je u najjadniju. Rusko prisustvo u Libiji je bilo prilično ograničeno, ali ipak, Rusija je tamo izgubila neke investicije. Rusija je bila uzdržana u glasanju o Libiji jer je to bio stav tadašnjeg ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva, koji je verovao u fer igru sa Zapadom. Ni na koji način Putin nije bio spreman da prepusti Siriju istoj sudbini.

Ruska pobuna protiv američke hegemonije počela u junu, kada je avion Aeroflota iz Pekinga noseći Eda Snoudena sleteo u Moskvu. Amerikanci su pritisli svaki taster kog su mogli da se sete da bi ga vratili. Aktivirali su ceo spektar svojih agenata u Rusiji. Samo nekoliko glasova, uključujući i uvek Vašeg, pozvalo je Rusiju da pruži Snoudenu sigurno utočište, ali naši glasovi su prevladali. Uprkos pritisku SAD, Snoudenu je odobren azil.

Sledeći korak je bio sirijska eskalacija. Ne želim da idem u detalje navodnog hemijskog napada. Po ruskom mišljenju, nije bilo i nije moglo biti razloga za SAD da jednostrano deluju u Siriji, ili bilo gde drugde. Na neki način, Rusi su obnovili pravo naroda na zasluženo mesto. Svet je postao bolje i sigurnije mesto.

Ništa od svega ovoga nije moglo biti ostvareno bez podrške Kine. Azijski gigant smatra Rusiju svojom “starijom sestrom” i oslanja se na njenu sposobnost da se izbori sa “okruglim očima” (azijski izraz za belce, posebno Amerikance – prim. prev.). Kinezi, u svom mirnom i skromnom maniru, igraju zajedno sa Putinom. Prosledili su Snoudena u Moskvu. Stavili su veto na anti-sirijske nacrte u SB UN, poslali su svoje ratne brodove u Mediteran. Zato je Putin ustao ne samo za Rusiju, već i za čitavu masu Evroazije.

Crkva je podržala Putinove napore, ne samo Ruska crkva, već su katolici i pravoslavci bili ujedinjeni u suprotavljanju kampanji SAD za podršku pobunjenicima koji masakriraju hrišćane. Papa se obratio Putinu kao braniocu crkve, isto su učinile i crkve u Jerusalimu i Antiohiji. Papa je gotovo zapretio da će ekskomunicirati Olanda, prikrivena pretnja impresionirala je francuskog predsednika. Dakle, Putin je dobio podršku i blagoslov pravoslavnog patrijarha i pape: takav dvostruki blagoslov je izuzetno retka stvar.

Bilo je mnogo uzbudljivih i napetih trenutaka u sirijskoj sagi, dovoljno da se ispune tomovi. Pokušaj da se potčini Putin na sastanku G8 u Irskoj bio jedan od njih. Putin je trebalo da se sastane sa ujedinjenim frontom Zapada, ali je uspeo da okrene neke od njih na svoju stranu, posejavši seme sumnje u srca drugih podsećajući ih na sirijske pobunjeničke poglavice koji srca ljudi jedu.

Predlog da se eliminiše hemijsko oružje Sirije je vešto uveden: Rezolucija SB UN blokirala je mogućnost napada na Siriju pod okriljem sedmog poglavlja. Začudo, Rusi su pobedili u ovom natezanju konopca između moćnika. Alternativa je bila strašna: Sirija će biti uništena kao Libija što je; kasnije će izraelsko-američki napad na Iran biti neizbežan; orijentalno hrišćanstvo će izgubiti svoju kolevku; Evropa će biti preplavljena milionima izbeglica; Rusija će biti dokazano irelevantna, sva od priče i neaktivna, podjednako važna kao i Bolivija, čiji predsednički avion može biti zadržan i pretresan po volji. Nemoćna da brani svoje saveznike, nemoćna da brani svoj stav, Rusija bi samo izašla kao “moralni pobednik”, što je eufemizam za poraz. Sve što je Putin uradio za 13 godina bilo bi izgubljeno, Rusija bi se vratila tamo gde je bila 1999, kada je Klinton bombardovao Beograd.

Vrhunac ovog sukoba je dostignut u Obaminoj i Putinovoj razmeni izuzetnosti. Njih dvojica nisu bili drugovi u početku. Putin je bio iznerviran onim što doživljava kao Obaminu neiskrenost i licemerje. Čovek koji je sa dna došao do samog vrha, Putin neguje svoju sposobnost da iskreno razgovara sa ljudima iz svih sfera života. Njegov otvoren razgovor može biti šokantno brutalan. Kada mu je jedan francuski novinar nešto dobacio po pitanju prava čečenskih separatista, odgovorio je :

“Muslimanski ekstremisti (takfiri) su neprijatelji hrišćana, ateista, pa čak i muslimana, jer smatraju da je tradicionalni islam neprijateljski raspoložen prema ciljevima koje su sami postavili. A ako želite da postanete islamski radikal i spremni ste da se obrežete, pozivam vas u Moskvu. Mi smo zemlja sa više vera, imamo stručnjake koji mogu da to urade. I ja ću ih posavetovati da izvrše operaciju tako da ništa više neće rasti na tom mestu ponovo.”

Još jedan primer šokantno iskrenog govora dao je na Valdai, kako je odgovorio Bridžet Kendal s BBC-a. Ona je upitala: da li opasnost od američkih vojnih udara zaista igra korisnu ulogu u Siriji, da pristane da joj se oružje stavi pod kontrolu?

Putin je odgovorio: Sirija ima hemijsko oružje kao alternativu nuklearnom arsenalu Izraela. On je pozvao na razoružanje Izraela i pozvao se na Mordekaja Vanunu kao primer jednog izraelskog naučnika koji se protivi nuklearnom oružju. (Moj intervju sa Vanunom je nedavno objavljen u najvećem ruskom dnevnom listu i privukao je izvesnu pažnju).

Putin je pokušao da iskreno razgovara sa Obamom. Znamo o tome iz procurelog zapisnika poverljivog razgovora Putina i Netanjahua. Putin je nazvao Amerikanca i pitao ga: šta je poenta u Siriji? Obama je odgovorio: Ja sam zabrinut što Asadov režim ne poštuje ljudska prava. Putin je gotovo povraćao od čiste licemernosti ovog odgovora. On je to shvatio kao odbijanje Obame da razgovara sa njim “oči u oči”.

U periodu sirijske krize, Obama je apelovao na ljude u svetu u ime američke izuzetnosti. Politika Sjedinjenih Države “ono što čini Ameriku drugačijom. To je ono što nas čini izuzetnim”, rekao je. Putin je odgovorio : “Izuzetno je opasno ohrabrivati ljude da vide sebe kao izuzetne. Svi smo različiti, ali kada tražimo Božjih blagoslova, ne smemo zaboraviti da nas je Bog stvorio jednakima.” Ovo nije bilo samo ideološko, već teološko suprotstavljanje.

Kao što sam nadugačko izložio drugde, SAD su izgrađene na judejskoj teologiji izuzetnosti, biti Izabran. To je zemlja Starog zaveta. Ovo je dublji razlog za poseban odnos SAD i Izraela. Evropa prolazi kroz fazu otpadništva i odbacivanja Hrista, dok Rusija ostaje duboko hrišćanska. Njene crkve su pune, oni blagoslove jedno drugo za Božić i Vaskrs, umesto neutralne “sezone” (…praznika – prim. prev.). Rusija je zemlja Novog zaveta. I odbacivanje izuzetnosti, izabraništva, jeste osnovni princip hrišćanstva.

Iz tog razloga, dok organizovano američko jevrejstvo podržava rat, proklinje Asada i poziva na američku intervenciju, jevrejska zajednica u Rusiji, veoma brojna, bogata i uticajna, ne podržava sirijske pobunjenike već staje uz Putina da se sačuva mir u Siriji. Isto važi i za Iran, gde bogata jevrejska zajednica podržava legitimnu vladu u Siriji. Čini se da su zemlje vođene jakim tradicionalnim crkvama imune na remetilačke uticaje lobija, dok države koje nemaju takvu crkvu – SAD i / ili Francuska – potpadaju pod takav uticaj i  usvajaju nelegalni intervencionizam kao normu.

Kako američka hegemonija opada, gledamo ka neizvesnoj budućnosti. Abnormalno velika američka vojska i dalje može da napravi haos, ranjena zver je najopasnija. Amerikanci bi mogli da poslušaju senatora Rona Pola koji je pozvao da se ukinu vojne baze u inostranstvu osnove i smanje rashodi za vojsku. Norme međunarodnog prava i suverenitet svih država treba poštovati. Ljudi u svetu će ponovo voleti Ameriku kada prestane s njuškanjem i maltretiranjem. To nije lako, ali već smo ispregovarali Rt i stekli Dobru Nadu.