Rusija: Kosovo je kvazi država i glavni uzrok nestabilnosti u regionu
Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije osudilo je „agresivne izjave“ Ramuša Haradinaja upućene na adresu Beograda i srpskog rukovodstva, navodeći da je Kosovo kvazi država koja je glavni uzrok nestabilnosti u regionu.
„Smatramo neprihvatljivim nedostatak adekvatnog odgovora od pokrovitelja Prištine, pre svega EU i SAD na takve neobuzdane ekstremističke izjava. Da li ih zapadni partneri smatraju normalnim? Da li su takve izjave prihvatljive u savremenoj Evropi? Jesu li Brisel i Vašington solidarni sa Haradinajem ili jednostavno ne mogu da urazume svoje štićenike“, pita Odeljenje za informisanje Minisatrstva spoljnih poslova Ruske Federacije u saopštenju.
Sa žaljenjem se konstatuje i da je takav razvoj podstakla i odluka francuskog suda, koji je, ignorišući pravno opravdani zahtev srpske strane oslobadio Haradinaja, koji je optužen za zločine, otmice, i slovanja, može smatrati podsticanjem tenzija.
„Ovo pokazuje da je kvazi država Kosovo glavni izvor regionalne nestabilnosti i da popustljivost prema velikoalbanskim apsiracijama može dovesti do podsticanja međuetinčkih sukoba, i predstavlja potencijal za sukobe na Balkanu“, zaključuje se u saopštenju.
Te zlikovce i olosi kao sto je haradinaj nasa vlast prizna kao tkz drzavu posteno nema sta.
JESTE VI STE SRBI A MI SMO U CRNU GORU – CRNOGORCI! ZAPAMTITE TO DOBRO! DOSTA JE BILO PA NAĐITE NEKOG DRUGOG U OKRUŽENJU! TO SVE MOŽETE UZ ONU PJESMU “ AJ BEREM GROŽĐE BIRAM TAMJANIKU……“ A CRNA GORA JE IZABRALA – EVROPA I NATO!
Kad cete na Kosovo?Da palite gume na granici..Sta cete sa Albancima,kad vratite Kosovo?Pa ,da vam zasjednu u Biograd,ko Makedoncima.Ili mozda mislite nekim drugim sredstvima,vama dobro znanim da rjesite problem Albanaca.Koliko nacista odje raste…
Problem Srblja je sto probleme iz 21 .vijeka rjesava razmisljanjem iz 16.v.Alo guslari, doci cete na pasjaluk ,sa tim atavizmom.
Tu je sve i počelo, tu će i da skonča!
U pamet se Srbi, Crnogorci!
Još ništa gotovo nije, ništa nije pečaćeno!
Još će da se igra, i na produžetke da se igra!
A mi da budemo spremni …
Nije valjda da nam je za toliko teško!?
Nećemo valjda stoput da mremo?
Srbi smo mi!
+…“To nije bio samo sukob dveju vera, nacija i rasa, to je bio sudar dveju stihija, Istoka i Zapada, a sudbina je naša htela da se ta borba uglavnom odigra na našim teritorijama i da prepolovi i podvoji našu nacionalnu celinu svojim krvavim zidom. U tu borbu stihija bili smo zavitlani i bačeni svi, i na kojoj se ko strani zadesio, na toj se i borio, sa istim smislom, istim junaštvom i istom verom u pravednost svoje stvari. Tako je tragika te borbe bila pooštrena i uvećana neminovnim bratoubilačkim sukobima koje nam je često nametala naša teška istorija. Tragika ta bila je za Njegoša utoliko veća što je on sa svoje visine, kao svi veliki i svetlonosni duhovi naše istorije, obuhvatao pogledom uvek totalitet naše nacije, bez razlike na veru i pleme.
U jednom smelom i proročanskom pismu koje je uputio skadarskom veziru, našem zemljaku Osmanpaši, rodom iz bosanskog Skoplja, sadržano je Njegoševo gledište na ovu borbu. Vredi citirati u celosti to malo poznato pismo, jer se u njemu, iza fasade od dinarske retorike i obligatnog crnogorskog patosa, krije velika i tragična istina naše istorije i odražava kosovska koncepcija Njegoševog poziva. Vladika piše veziru: „Došlo mi je do ruke tvoje pismo od 17. septembra o.g. u kojemu neke stvari smiješno napominješ. Prvo, što kažeš, da operemo svoja srca, pa da učinimo svaki lijepi način i slogu na naše granice: koje je srce za ljude, ono je vazda čisto i oprato, a s neljudima prinuđen je čovjek da se neljudski vlada, jer inače ne može sve da bi htio. Što se hvališ, da imaš kod mene prijatelja, koji ti dokazuju moje namjerenije, dobro kad ih imaš – meni ih ne kazuj, da od mene ne postradaju. Ovu i drugu ovakvu stvar ti možeš kazati onijema, koji svijet kroz čibuk gledaju, a ne meni, – moje je namjerenije javno i čisto, i koga i kako valja paziti onako sa mnom i u susjedstvu i da živuje. – Ti govoriš, da ja sve nešto tražim: a što bi ja tražio: i s kime ću ga tražiti? Kad je Bajazit (Ilderim nazvani) Bosnu pokorio, i kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačastvo i u ovijem gorama utekli. Ja sam inokosan, ja sam sirak – pomisli: đe su mi braća slavni i glasoviti knezovi i vojvode našega carstva, đe je Crnojević (Bušatlija), đe je Obren Knežević (Mahmut Begović), đe je Kulinović? đe je Skopljak? đe je Vidajić? đe je Filipović? đe je Gradaščević? đe je Stočević? đe je Ljubović? pa đe su mnogi ostali? Kamo gospoda i cvijet našega naroda? da svoje otačastvo i svoju slavu zajedno potražimo! Da smo svi na jedno, onda bi ja s njima nešto veliko potražio. – Bog sam znade kada će se oni svoje slave spomenuti i do kada će se ova moja braća od svoje rođene braće tuđiti i nazivati se azijatima i do kada će za
tuđu korist rabotati, ne sjećajući se sebe ni svojega. Od onoga nesrećnoga dana, od kako je azijatin naše carstvo razgnjavio, sa kim se ova šaka gorštaka za obšte poštenje i ime našega naroda bori? Sve sa svojom rođenom braćom izturčenom: brat brata bije, brat brata siječe – razvaline su našega carstva u našu krv ogrezle – evo naše obšte nesreće! Ova je nesreća i obšta vražda bratska više no sila tuđa učinila, te je naše junačko pleme postalo tuđim nadničarom i služiteljima, kao što si i ti tuđi nadničar. Kukavnu je Crnu Goru ovaj razur našega naroda gotovo udavio, no i opoštio; ovo je učinilo, te je danas Crna Gora i biće dovijek almaz u vitešku krunu. Ja bih radije no išta na svijetu vidjeti slogu među braćom u kojima jedna krv kipi, i koju je jedno mlijeko odojilo i jedna kolijevka odnjihala; što se pak mene tiče samoga i ove šake naroda, ja poštenja više ni malo ne želim, no ga imamo pred velikijem i opamećenijem svijetom; no se nešto drugo želi jerbo je krvava rana i golo poštenje. Ja bih rad da sam se malo docnije rodio, jer bih vidio svoju braću, đe su sebe i svojijeh spomenuli i javno pred svijetom kazali, da su oni dostojni praunuci i potomci starije vitezova našega naroda. Kada se ova sveta riječ izgovori, blago cijelome našemu plemenu, onda će ime crnogorsko, bosansko i proči vitezova srbskoga naroda kako sveti talisman čestvovati i u njedrima nositi. – Ja čujem, da ti Crnogorce hajducima nazivaš; to ime nimalo sramno nije; hajduk znači Chevalier, Ritter, na primjer: kavalijeri su ovi hajduci: Marko Kraljević, Relja Omučević, Gergelez Alija, Tale Orašanin, Skenderbeg, Stojan Janković, Ilija Smiljanić, Bajo Pivljanin, Karađorđe, vojvoda Veljko Petrović, – ovo su samo neki od našega naroda, koji nijesu danas u životu. Istina da su neki Crnogorci ubivaoci, grabitelji i mamitelji, ali ih neobuzdana i divlja sila turska nagoni, pa i junačka nevolja. – Pomisli, moj dragi zemljače! Ovoliko naroda sabilo se u ovim gorama, gotovo od svuda zatvoren! Kad je godina nekoliko rodna, može se prilično proći, ali kad dođe godina, kao što je lanjska bila, živa muka od njih biva. Ja sam lani nekoliko mjeseca maka u Beč i u
Mletke, navlastito za to, da ovu muku očima ne gledam; a drugo: ja sam srca žalostiva pa bi sve svoje razurio, a svakako malo mi je šta i ostalo. Kada sa mnom govoriš, kako moj brat bošnjak, ja sam tvoj brat, tvoj prijatelj; ali kad govoriš ka’ Turčin, kako azijatin, kako neprijatelj našega plemena i imena, mene je to protivno i svakome bi blagorodno mislećem čoeku protivno bilo; a znam, ti ćeš reći, kad ovo moje pismo vidiš: šta ovaj čoek koješta piše i snijeva; ali se nadam, da će naši potomci, kad bilo da bilo, dati dostojnu cijenu otačastvoljubivim mislima u pismu vladičinu, na koga se danas viče sa svake strane kako na bijelu vranu.“
+“Ova je drama počela na Kosovu.
Ljuba Nenadović, iako i sam Srbin, bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije, koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost, isto toliko bliska i stvarna kao hleb i voda. Namučene žene koje su se odmarale pored bremena drva na kamenoj ivici puta govorile su mu o Kosovu kao o svojoj osobenoj sudbini i ličnoj tragediji. „Naša je pravda na Kosovu zakopana“, govorili su ljudi rezignirano i ne pomišljajući da je traže drugim putem do onoga koji im kosovski zavet nalaže.
Celokupna sudbina svih ljudi bila je tim zavetom omeđena i upravljana.
Kao u najdrevnijim legendama, koje su uvek i najveća ljudska stvarnost, svaki je na sebi lično osećao istorijsku kletvu koja je „lafe“ pretvorila u „ratare“, ostavivši im u duši „strašnu misao Obilića“, da tako žive razapeti između svoje „ratarske“, rajinske stvarnosti i viteške, obilićevske misli. Crna Gora i svet koji je izbegao u njena brda bili su kvintesencija toga kosovskog misterija. Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.
Tu je dakle početak i Njegoševe drame. Bez ovoga bi tragika Njegoševa života bila teško razumljiva. Njegoš je prototip kosovskog borca. I kao pesnik, i kao vladalac, i kao čovek, on je čisto oličenje kosovske borbe, poraza i nesalomljive nade. On je, kao što je neko rekao, „Jeremija Kosova“, i u isto vreme i aktivni, odgovorni borac za „skidanje kletve“ i ostvarenje Obilićeve misli. Tvrđeno je da se reč „Kosovo“ pored reči „Bog“ najčešće pominje u Gorskom vijencu. Ali nisu samo misao i poezija predeli za kosovsku tradiciju.
Ona je za Njegoša život sam.
Ona je isto tako predmet njegove realne i obazrive diplomatske prepiske kao što je predmet njegovog glavnog pesničkog dela. U prepisci sa Rusijom kao i sa Turcima, za njega je Kosovo jedan datum koji utiče na sve odluke i rešavanje najkonkretnijih pitanja. Formulišući svoje zahteve, on počinje rečima „od padenija našega carstva“. On govori o Kosovu kao o ma kom drugom moralno političkom argumentu, kao o živom i presudnom faktoru kolektivne i lične sudbine.
U službenoj prepisci, on piše Osmanpaši skadarskom: „… kad su divlje azijatske orde naše maleno no junačko carstvo razrušile, onda su moji predci i još neke odabrane familije, koje nijesu tu poginule od Turaka, ostavili svoje otačestvo i u ovijem gorama utekle“.
U tim gorama se „Krstu služi a Milošem živi“. I samo u toj svetlosti razumljivi su sudbina i delo Njegoševo. Uostalom, svi oni koji su mu stajali najbliže, kao prijatelji ili kao neprijatelji, shvatili su ga tako.
Možda niko nije pokazao da bolje shvaća Njegoševe namere i moralno poreklo svih njegovih nastojanja kao Alipaša Stočević, umni i nesrećni vezir na Hercegovini, kad je rekao o vladici ovu prostu i duboku istinu: „A boga mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova…“, Ivo Andrić
+Onamo, ‘namo!
https://www.youtube.com/watch?v=74aKZNbtV68
+Hristos Anesti
https://www.youtube.com/watch?v=AKwizUzyj0I
+
https://www.youtube.com/watch?v=fx7fpZEvpuY