Rumuni odali poštu srpskim žrtvama u Velikom ratu

Na jugoistoku Rumunije, u gradiću Meddžidiji, pristaništu na kanalu Dunav-Crno more, u samom srcu Dobrudže, velikim svečanostima obeležena je stogodišnjica slavnih bitaka koje je u leto i jesen 1916. na ovim prostorima vodila čuvena Prva srpska dobrovoljačka divizija pružajući neizmernu pomoć rumunskom narodu u borbi za slobodu i nezavisnost.

Na uzvišici meddžidijskog pravoslavnog groblja, u podnožju veličanstvene piramide sagrađene od našeg belog venčačkog mermera, koju su septembra 1926. na desetu godišnjicu podviga srpskih junaka, otkrili kralj Aleksandar Drugi Karađorđević i njegov tast, rumunski kralj Ferdinand, održana je svečana komemoracija. Na njoj je učestvovala delegacija srpske vlade na čelu sa Aleksandrom Vulinom, ministrom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

U okviru obeležavanja stogodišnjice bitaka koje su, zajedno sa rumunskom i ruskom vojskom, vodili 1916. pripadnici Prve srpske dobrovoljačke divizije na vreloj dobrudžanskoj zemlji, Liga rumunsko-srpskog prijateljstva, u saradnji sa Udruženjem srpsko-rumunskog prijateljstva i Udruženjem potomaka srpskih ratnika 1912-1918, organizovala je više komemorativnih manifestacija u Meddžidiji i obližnjoj velikoj crnomorskoj luci Konstanci (izložba, naučni simpozijum uz učešće srpskih i rumunskih istoričara, svečani koncert, posete Kokardži, Amzači, Toprajstaru i drugim mestima gde su vođene najkrvavije borbe protiv nemačkih i bugarskih osvajača).

O epopeji Prve srpske dobrovoljačke divizije kod nas se, nažalost, dosta malo zna, šturo piše i govori. Divizija je u već rasplamsanom vihoru Prvog svetskog rata osnovana u Rusiji. U nju su stupili uglavnom Srbi, ali i Hrvati, Slovenci, Česi i Slovaci mobilisani u austro-ugarsku vojsku kao podanici Crno-žute monarhije, koji su dopali ruskog zarobljeništva. U njima je proradio u to vreme rastući duh slovenstva i jugoslovenstva. Žudeli su da se bore za slobodu svoga roda.

Maja meseca 1916. u ruskoj Odesi car Nikolaj Drugi i srpski premijer Nikola Pašić uručili su diviziji borbeni steg. Uključena u jedan ruski korpus ona se, po ulasku Rumunije u rat avgusta iste godine, hitno šalje na slabo branjeni južni, Dobrudžanski front u punom sastavu od preko 18.000 vojnika i oficira.

Komandni sastav divizije bio je poslat sa Solunskog fronta. Dve stotine srpskih oficira i podoficira upućeno je u Odesu. Da bi do nje stigli trebalo je da obiđu celi evropski kontinent, brodom preko Sredozemnog mora, Gibraltara, Kanala Lamanš, Severnog mora do ruske luke Arhangelsk i to uprkos pretnjama nemačkih podmornica koje su tada bile gospodari pučine. A potom od Arhangelska na hiljade kilometara železnicom do Odese.

Avgusta i septembra 1916. na Dobrudžanskom frontu vođene su retko viđene krvave borbe. Za kratko vreme poginulo je oko 3.000 njenih vojnika i oficira, dok je preko 6.000 bilo ranjeno ili nestalo. Jednostavno, njen borbeni sastav bio je prepolovljen.

Usledilo je povlačenje u Rusiju koja je ubrzo bila zahvaćena strahovitim građanskim ratom. Deo boraca Prve srpske dobrovoljačke divizije odlučuje da se preko neizmernog Sibira dokopa obale Pacifika i krene Japanskim i Kineskim morem, Indijskim okeanom, preko Sueckog kanala i Sredozemnog mora u susret svojoj braći, vaskrsloj srpskoj vojsci na Solunskom frontu. Epopeja dostojna divljenja. I stižu na vreme. Učestvuju u proboju Solunskog fronta 1918. i oslobodilačkom maršu slavom ovenčane srpske vojske.

Na mnogim dobrovoljačkim grudima našli su se visoki rumunski orden za ratno viteštvo „Mihaj Hrabri” ili Karađorđeva zvezda!

Podvig srpskih ratnika na Dobrudžanskom frontu, njihove žrtve ušli su zauvek u temelje mnogovekovnog srpsko-rumunskog prijateljstva i saradnje. U prvoj posleratnoj deceniji Rumuni su sa velikim pijetetom sa nekadašnjih bojišta sakupili posmrtne ostatke srpskih junaka palih u Dobrudži i preneli ih u zajedničku grobnicu u Meddžidiji. Nad njom je nikla veličanstvena piramida, spomen kosturnica kao jedan od najvećih belega viteštva srpskih ratnika izvan naše zemlje.

Istini za volju valja reći da se o ovom srpskom spomeniku već godinama dirljivo brinu lokalne vlasti i meštani. Autor ovog izveštaja bio je svedok kada je pre nešto manje od deset godina obavljana temeljna restauracija piramide nad kojom je vreme učinilo svoje. Jedna u crninu zavijena starica Rumunka, grcala je u suzama misleći da se spomenik ruši. Ponavljala je: „Nemojte nam odnositi naše sinove”.

Za razliku od nje u rumunskom političkom centru, u medijima već decenijama se zapostavlja, prosto prećutkuje postojanje srpske piramide u Meddžidiji. U novonastaloj geopolitičkoj situaciji ovdašnjim visokim zvaničnicima ne odgovara i samo pominjanje činjenice da su se jednog (istorijskog) trenutka na istoj strani Rumuni borili za slobodu zajedno sa Rusima i Srbima, a protiv Nemačke i Bugarske.