Rukavišnjikov u Beogradu: Ruski vajar obišao spomenik Stefanu Nemanji
1 min read
Rukavišnjikov je izrazio zadovoljstvo što je konačno došao u srpsku prijestonicu i sa osmijehom je u društvu Gorana Vesića pažljivo posmatrao spomenik.
Foto: ALO
Ruski vajar i autor spomenika Stefanu Nemanji Aleksandar Rukavišnjikov došao je u Beograd i zajedno sa zamjenikom gradonačelnika obišao monument na rekonstruisanom Savskom trgu.
Rukavišnjikov je izrazio zadovoljstvo što je konačno došao u srpsku prijestonicu i sa osmijehom je u društvu Gorana Vesića pažljivo posmatrao spomenik, prnijele su Novosti.
„Ovakvo delo nema ni Moskva, ni cela Rusija, niti ijedna druga zemlja na svetu“, rekao je Rukavišnjikov, objavio je Goran Vesić na Fejsbuku.
Ne pravi sebi kipa niti kakva lika ni gore na nebu ni dole na zemlji nemoj ih poštovati niti im služiti. Da je trebalo jednom svetcu dizati kipa njegova tri sina ne bi čekali na komuniste da to rade, nego bi oni bili ti. Ali šta komunisti znaju o dogmatima Crkve. Oni pošto im Šloser kao i oni nije nikada bio omiljen u narodu misle da će mu se ovim malumnim činom dodvoriti. Čudi me da im nije u pomoć pritekao i Johan Mladenović pa da osvešta kip?
Hvala Rukavisnjikov-u….
Umjetnicki Genije…. Ruski Pravoslavni Brate….
Cestitamo Sretenjsko Odlikovanje….
ZASLUZIO SI GA….
Od Srca je Zahvalan SrpskI Narod….
Da se temperom na sirovoj podlozi odslika jedna freska na zidovima jednog hrama potrebne su sedmice rada. Pored toga potrebni su kvalitetan alat i još kvalitetnija farba. Da se u livnici napravi nekakv grbavi starac, koji ne liči na Nemanju uopšte, sa mačem od deset kila, pa onakav izgleda kao da taj grbavi preti celom svetu da ga pokori, u čem nema nikakve logike, trebaju dva čekića, jedan kalup, peć za topljenje olova i nekoliko sati rada. I Vi to nazivate vrhunsko umetničko delo? Ti Rukavišnjikovi su poznati po izradama kipova komunističkim vođama. Radili su kipove za Vladimira Uljanovića, koga su komunisti zvali Lenjin, verovtno zato što je bio lenj. Neznam, da li je bio lenj, ali znam da je bio najveći tiranin u čitavoj pisanoj istoriji čoveanstva. Bar takvim njega i Trockog naziva Maksim Gorki. Ja se slažem sa konstatcijom.
Manite se kičeraja i pomodarstva. Do šestog veka dok Vizantija nije raskinula sa varvarima iz Rima, svetovnim vladarima, kao recimo Konstantinu Velikom za života su isklesane skulpture, još poneke su se tu i tamo negde održale. Prema logosu i tradiciji Vizantijske kulture, nikome ko je napustio svetovni i prešao u monaški život, nisu podizani kipovi, već su kao takvi odslikani na freskama u svojim zadužbinama. (Uz put moj jedna rođa koji je ljubio Brzovu zadnjicu dugo godina, budući da je bio završio predrtanu gimnaziju, i on je za logos Vizantijske kulture znao čak i više nego ja). Od šestog veka praksa skulpturenja u Vizantiji je sasvim bila napuštena, pošto su svetovni vladari, čak i oni koji nisu prelazili u monaštvo sebi gradili zadužbine, i kao takve umetnici su ih nad njihovim kriptama, koje su obično postavljane u pripratama duhvnih hramova, odslikavali u žiopisnom izgledu. Freskar se narodnim žargonom naziva živopisac, zato što se njihova dela povezuju sa, kroz umetnost, oživotvorenjima zasluženih bogougodnika.
Zato da ako ništa drugo pored pitanja postavnjenog u predhodnom komentaru zapitajte se zašto ni ispred jednog našeg, i svih naroda koji slede duh Pravoslavlja, duhovnog hrama nema ni jednog kipa ni jednom svetcu niti svetvnom poglavaru, u vidu skulpture, ili vakjanog kipa ili poprsja.
Gde ste na i jednom krstu, onom koji sveštenik nosi u ruci ili onima koji krase kupole mnogobrojnih Pravoslavnih Hramova širom sveta videli kip razapetog Spasitelja? Rimokatolici su tu praksu napustili, pa pogledajte na šta im liče njihove bogomolje? Naučite prvo o spomenutom Logosu Vizantijske Kulture pa onda da raspravljamo.
„A kada smo kod kiparenja evo nešto iz doba Francuske Buržoaske Revolucije. Na vrhu jedne crkve bila je postavljena bista Madone¹, zaboravio sam tačno gde. Revolucionari su imali tendenciju da sva obeležja na vrhovima crkvenih kupola zafarbaju crvenom bojom pa su tako i tu Madoninu bistu premazali bili farbom spomenute boje. Ubrzo iza farbanja jedne večeri je pala kiša. Kiša je oprala najveći deo farbe no u pojedinim predelima, naročito između nogu farba se održala. Na to su počeli da padaju odvratni komentari od strane lokolnog stanovništva, kako je eto čak u doba revolucije i Madona izgubila nevinost i dobila period.“
Sveti se Simenon ne može odvojiti Stevana.
Od kad je on postao monah Simeon, od tada, on pripada isključivo crkvi. Zato i s kojim pravom neko ko sa crkvom nikakvih dodirnih tačaka nema, daje sebi za pravo da se sa jednom tako značajnom ličnošću iz našeg svetovnog i crkvenog života poigrava, sobstvenim prostsklukom, i da na taj način leči komlekse niže vrednosti? Između ostalog Sveti Simeon je naš prvi svetac te i u toliko gore da se ovako i na ovakav način, neki polupismenjaci bez karaktera i obraza rugaju njegovom liku i delu.
Na kraju da se svetiteljima podižu kipovi, statue i skulpture, prvi ko bi Svetom Simeonu podigao bistu bio bi to njegov najvoljeniji sin Svati Sava. Postoji i razlog zašto nije.