Rodoljub Lazić: „Ako je Gospod s nama, ko će protiv nas“

Piše Rodoljub Lazić

Da bi se u nekom naumu uspelo, mora se žrtvovati, mora se uložiti trud. To je jedan od osnovnih životnih, ali i hrišćanskih postulata. „Ko hoće pobožno da živi, biće gonjen“… „Ne može se carstvo zadobiti na dušeku sve duvan pušeći“… Apostoli su ostavili sve i krenuli za Hristom. Mučenici su davali svoje živote za veru. Prepodobni podvižnici su se „do krvi“ borili protiv podnebesnih duhova…

Bez samožrtvenosti nema ostvarenja cilja. Postoje ljudi koji su skloniji „svetskim“, „ovozemaljskim“ akcijama i žrtvuju svoje vreme, um i energiju pokušavajući da rešenje nađu u političkom i društvenom delovanju. To je i legitimno i potrebno. Ali postoje situacije, kakva je ova sadašnja u Srbiji, kada takvo delovanje ne može dati realnog rezultata, barem ne u dogledno vreme. Problem koji je sada gorući – pitanje Kosova i Metohije (a i mnogi drugi koji ili već postoje ili se nagoveštavaju) – ne može se prvenstveno na taj način rešiti. Niti ima vremena niti dovoljno ovozemaljskih „resursa“. Radi se, izgleda, o svega nekoliko meseci u toku kojih će se razrešiti kosovski „čvor“. Moguće zauvek, ili za dugi, dugi period vremena. Da li smo svesni tog sudbinskog trenutka pred kojim se nalazimo i dalekosežnih posledica koje nastupaju? SPC je povodom Kosova poslala poruku sa majskog sabora, patriotski intelektualci takođe kroz Vidovdansko i Petrovdansko obraćanje i razne apele u prethodnom vremenskom periodu. Ali sve to je „horizontalno“ (nužno, ali ne dovoljno) delovanje. To je ulaganje uma, energije i vremena na horizontalnom nivou. Upućeno je, s jedne strane, vlastima a, s druge strane, srbskom narodu. Vlasti su stavove iznete od strane Crkve i intelektualaca odbile, a narod je uglavnom letargičan i inertan. A sve i da prihvati ove stavove, narod nema prikladan i efikasan način da ih sprovede u delo.

Da bi se problem Kosova i Metohije rešio (a dugoročno i mnogi drugi problemi u Srbiji), potrebno je prevashodno „vertikalno“ delovanje, usmereno ka Onome bez koga ne možemo činiti ništa, a sa Kime možemo činiti sve. Potrebna je sinergija horizontalnog i vertikalnog delovanja, sa naglaskom na vertikalnom („Ištite najpre Carstvo nebesko i pravdu njegovu, i sve ostalo će vam se dodati“). A to znači – pokajanje, molitva i post, priznavanje pred Bogom da smo nemoćni i slabi i da od Njega ištemo spasenje. Više od 90% naroda u Srbiji ne razume da je upravo ovo ono što sada treba činiti, zato što 90% Srba ili ne veruje u Boga ili veruje formalno. Ali mi koji smo u Crkvi to i možemo i MORAMO razumeti. Bojim se, međutim, da i mnogim verujućim Srbima povest o Ninevljanjima (Jon. 3, 5-10) i njihovom izbavljenju od prorokovane propasti izgleda i daleko i neuverljivo. Međutim, paralela Nineve i današnje Srbije je više nego jasna. I ruski svetitelj Serafim Viricki u 20. veku poručio je isto to svojim sunarodnicima: „Ako bi makar i na kratko, ali u isto vreme, zajedno, svi ruski ljudi pali na kolena i iz dubine duše zavapili ka Gospodu i Majci Božjoj za spasenje otadžbine od satanskog ropstva, Gospod bi pokazao čudo svoga izbavljenja i razvejao bi satanski mrak koji je pritisnuo Rusiju i naš narod.“

Da se vratim na početak: da bi se u nečemu uspelo, mora se žrtvovati, mora se uložiti napor, trud… Ono što u ovom trenutku svaki Srbin može (i treba) da uradi, jeste da priloži molitvu i pokajanje. Jer, svako od nas govori da u njemu gori ljubav prema Kosovu i Metohiji, da ga doživljava kao srce Srbije, želi da potrudi za njegovo spasenje. I, šta ćemo da uradimo sa tom ljubavlju, kako da je realizujemo, šta da učinimo da spasemo Kosovo i Metohiju? Hoćemo li da odemo tamo s puškom da se borimo? Hteli bismo, ali ne možemo. Možemo li efikasno da utičemo na vlast, domaću i svetsku, da promeni svoj stav? Ne možemo. Praktično jedini način jeste da tu ljubav pretočimo u pokajnu molitvu. Da li nam neko to može zabraniti, da li nas u tom ispoljavanju ljubavi neko može sprečiti? Ne može niko. Dakle, svi mi, koji (tvrdimo da) gorimo ljubavlju prema Kosovu i Metohiji imamo neoduzmivu mogućnost da to i pokažemo i dokažemo, imamo mogućnost da se žrtvujemo i da ratujemo za Kosovo – pokajnom molitvom (i, po mogućstvu, postom). A ta naša žrtva i ljubav će zasigurno pokrenuti Najmoćnijeg da, samo Njemu znanim putevima i načinima, umesto nas i za nas sve izvojuje sve pobede koje mi nismo u stanju. Jer ako je Bog Svemoćan, to znači da je moćniji od svih onih koji su sada naši protivnici: bilo koji čovek, bilo koja država ili grupa država, bilo koja vojska, uključujući i NATO. A pošto je i Svemudar, pronaći će i najbolji način. Šta je to, mi ne možemo znati. Od toga da prosvetli i urazumi one koje treba, da ustraši druge, da pomete jezike i planove trećima… Prepustimo to Njemu. Sve što mi treba da uradimo, jeste da Mu se molimo svim srcem.

Hvala Bogu, nekolicina episkopa je pokrenula upravo ovu „duhovnu akciju“ molitve i posta u svojim eparhijama (ostaje nedoumica zašto se to nije uradilo saborno na nivou cele Srbske Crkve). A još ranije, krajem juna, pokrenuta i molitvena akcija sabornog moljenja za spas srbskog naroda na manje formalan, ali takođe crkven, način.

Ima u Jevanđelju potresna priča o čoveku koji poziva Gospoda da spase njegovu kćer koja beše na samrti. I dok Gospod ide ka njegovom domu, „dođe neko od starješine sinagoge i reče mu: Umrla je kći tvoja, ne trudi Učitelja. A kada ču Isus, odgovori mu govoreći: Ne boj se, samo vjeruj, i biće spasena. I došavši u kuću, ne dopusti nikome da uđe osim Petru i Jovanu i Jakovu, i djevojčinom ocu i materi. I svi plakahu i jaukahu za njom. A on reče: Ne plačite, nije umrla nego spava. I podsmijevahu mu se znajući da je umrla. A on izgnavši sve uze je za ruku i zovnu, govoreći: Djevojko, ustani. I povrati se duh njen, i ustade odmah“ (Lk. 8, 41-55).

Ova jevanđelska povest je danas namenjena svima koji misle da za Kosovo i Metohiju nema spasa, da je „umrlo“. Ne, nije umrlo, samo nam se čini. Zato ne pričajmo više i ne objašnjavajmo više jedni drugima. Sve je rečeno, sve objašnjeno, sve shvaćeno. Ne žalimo se više jedni drugima, ne plačimo više na ramenu jedni drugima. Jer ovaj problem se tako ne može rešiti. Previše je težak, a vremena premalo. Može ga rešiti samo Gospod. Zato plačimo pred Njim.

Izvor: Stanje stvari