Republika Srpska na nišanu zapadnog faktora i islamskih terorista

Prva faza intervencije zapadnih faktora na Balkanu odnosi se na period s početka devedesetih godina prošlog veka, kada su procesi na prostoru bivše Jugoslavije išli u pravcu stvaranja država zasnovanih na etničkom principu. Uprkos prirodnom toku događaja, Bandeterova komisija (EEZ) nametnula je jugoslovenskim narodima svoje rešenje: granice buduće deobe treba da prođu po administrativnim (republičkim), a ne etničkim linijama. Tako je bio pokrenut mehanizam raspada Jugoslavije kojim se upravljalo spolja, sa raspirivanjem etničkih građanskih sukoba u čijem rezultatu je na njenoj teritoriji stvoreno 6 državnih i jedna kvazi-državna tvorevina (“Republika Kosovo”).

Mirovni sporazumi (Dejtonski, Kumanovski, Ohridski) su omogućili u tom trenutku maksimalno moguć stepen sistema protektorata zapadnog faktora sa različitim stepenom podređenosti. Međutim, to nije konačan rezultat preobražaja juga Balkanskog poluostrva. Druga faza počinje danas, kada se srpski nacionalni korpus rastvara u inonacionalne zajednice. Zatezanje situacije u Ukrajini dovelo je zapadni faktor do neophodnosti destabilizacije situacije na Balkanu, a uporišta nove geopolitičke igre postale su Bosna i Hercegovina i Crna Gora.

Jedan od prvih signala za uzbunu bio je nastup ambsadora SAD u Srbiji početkom marta 2013. godine, koji je izjavio da “Vašington ne želi stvaranje nove Republike Srpske na Kosovu, pošto se taj model nije pokazao kao dobro rešenje za razvoj Bosne i Hercegovine”. Čini se da se ovde nameće logično pitanje: Ako je model Dejtonske Bosne i Hercegovine stvorila sama međunarodna zajednica, zbog čega onda upravo ona postaje objekt nove pseudo-narodne revolucije? Odgovor je očigledan: taj model karakteriše jako izražena disproporcija – dok je Federacija BH u ekonomskom pogledu potpuno nesposobna za preživljavanje, njeno postojanje zavisi od inostranih donacija, dotle Republika Srpska zauzima dosta čvrstu poziciju. Ali najvažnije od svega je to što Republika Srpska raspolaže svim atributima državnosti, a njena punomoćja znatno prevazilaze punomoćja Federacije: samostalno funkcionišu Parlament, Vlada, pravosudni organi i lokalna samouprava. Radi napada na prava Republike Srpske stvorena je Kancelarija Visokog predstavnika za BiH (Aneks 10 Dejtonskog sporazuma), čija punomoćja nisu jasno definisana (“Visoki predstavnik – onaj koji tumači Dejtonski sporazum i pomaže stranama u primeni njegovih odredbi”). Prvi Visoki predstavnik Pedi Ešdaun u svojim memoarima je otvoreno istakao: “Ja sam u Bosnu i Hercegovinu došao radi rušenja Dejtonskog sporazuma. Ja sam imao na raspolaganju 870 službenika Visokog predstavnika, Kancelariju Visokog predstavnika i 36 miliona eura. U tome mi je pomagala Evropska Unija. Kada je bilo potrebno slomiti otpor Srba u BiH, ja sam napisao pismo svom prijatelju Krisu Patenu[1] u kome sam ga zamolio da kaže da je to evropski zahtev i da to traži EU. Moj prijatelj Kris koji ionako nije imao pojma o tome, napisao je da je to evropski zahtev i tako sam ja razbio Srbe i republiku Srpsku”.[2] Kako pokazuje daljnja praksa, neprekidno se preduzimaju pokušaji da se završi posao koji je započeo Pedi Ešdaun.

U ovom trenutku, jedan za drugim se odsecaju delovi srpskog prostranstva: odvajanje Crne Gore iz državnog saveza sa Srbijom, formiranje pseudocrnogorskog nacionalnog identiteta i uvlačenje zemlje u NATO pakt; likvidacija državnih institucija Republike Srbije na Kosmetu po Briselskom sporazumu i formiranje “Republike Kosovo” rukama beogradske vlasti; jačanje muslimanskog faktora na teritoriji Raške oblasti sve do zahteva za autonomijom tzv “Sandžaka” kao i albanskog faktora na jugu centralne Srbije sa perspektivama sjedinjenja sa “Republikom Kosovo”; svesno usmereni napori za stvaranjem “Republike Vojvodine”; neprekidni napadi na prava Republike Srpske – sve to ukazuje na “okončavanje sa Srbima u regionu”. No, čak i stvoreni sistem protektorata funkcioniše “ni glatko, ni klimavo”, to jest, nedovoljno brzo i radikalno (iz ugla gledanja međunarodne zajednice) rešava “srpsko pitanje”. Kao dopunu Siriji i Ukrajini, Zapad potpaljuje Balkan i ovde se otvara širok put profesionalnim buntovnicima i militantnim islamskim ekstremističkim grupama.

Novi front protiv Republike Srpske otvorio je niko drugi nego Mustafa Cerić – bivši glavni muftija BiH – koji je sa govornice Svetskog kongresa Bošnjaka (koji je u ovom trenutku predsednik SKB) pozvao zemljake da isprovociraju nemire i neposlušnost prema državnim organima Republike Srpske. Cerić je ukazao i na termin intenziviranja protesta – proleće 2014. godine. Prema rezultatima rada Kongresa trebalo je da bude razrađen nacionalni program Bošnjaka i formirane osnovne smernice njihove međusobne saradnje sa susednim narodima, a takođe i stvaranje svetske mreže bosanskih muslimana. Republika Srpska je objekat protiv koga je usmeren rad mreže nevladinih organizacija na čelu sa SKB, mreže koja je obuhvatila i evropske zemlje. Srpski vojno-politički analitičar G. Popović ocenjuje da je Republika Srpska glavna prepreka u stvaranju islamske države u Evropi.[3] Mustafa Cerić, lider SKB i Sandžački muftija Muharem Zukorlić formirali su 15. februara zajednički Krizni štab što se može smatrati kao međunarodno organizovanje i mobilizacija muslimanskih snaga iz BiH i dela Srbije – Raške oblasti (tzv – “Sandžaka”).

Da podsetimo da je jedinica “El-Mudžahedin” tokom lokalnih ratova na teritoriji BiH sa kraja HH veka brojala 4,5 hiljade boraca, koji su se odlikovali zverskim obračunavanjem sa Srbima. Al-Misri je iz Saudijske Arabije doputovao u Bosnu i Hercegovinu tokom 1997. godine i tu se zadržao, potom je otputovao za Egipat gde je 2001. godine bio osuđen na 10 godina zatvora zbog terorizma, međutim, tokom nemira protiv predsednika Mubaraka, predsednikovi suparnici su obezbedili njegovo puštanje na slobodu.[4] Dževad Galijašević, član stručnog saveta jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma ukazuje da je Al-Misri, bez obzira što se njegovo ime nalazi na spisku terorista SB UN, uspeo da odmah po povratku u BiH razvije masovnu agitaciju među muslimanskim stanovništvom. Ekstremni egipatski tokovi koje sada zastupa Al-Misri, polako ali sigurno izbijaju u prvi plan među ekstremističkim islamskim pokretima na prostoru Bosne i Hercegovine.[5] Pored toga, u BiH deluje više od 100 kancelarija grupacije “Ibrahim Milat” koja je u Nemačkoj zabranjena u junu 2012. godine. Takođe i šest Salafitskih organizacija koje su zabranjene od strane Komiteta za borbu protiv terorizma SB UN i njihove kancelarije i danas bez ometanja deluju na prostoru BiH, samo pod drugim imenima. Delatnost tih kancelarija registrovana je u Sarajevu, Zenici, Travniku, Tuzli, Bihaću i Mostaru (što je na zadivljujući način podudarno sa kartom “socijalnih protesta” – A.F.). Šest Salafitskih organizacija – ukazuje Dževad Galijašević – predstavljaju u suštini ostatke jedinica mudžahedina iz odreda El-Mudžahedin i Sedme muslimanske brigade iz Zenice. I to je samo deo ekstremističkih muslimanskih grupacija koje funkcionišu u BiH. Skrećemo pažnju na važan zaključak Galijaševića po pitanju uloge i motiva delovanja Nemačke u “bosanskom proleću”: “Nemci nemaju poverenje u političku elitu u BiH, među kojom nemaju adekvatnog partnera za obračun sa različitim vidovima ekstremizma… Nemačka to dobro zna i zbog toga i kažnjava BiH”.[6] Stručnjak ističe da su ekstremni islamisti uzeli kurs na destabilizaciju situacije u BiH po nekoliko pravaca: vršenje pritiska na Republiku Srpsku sa ciljem promene Ustava BiH, stvarajući atmosferu straha i napetosti u društvu sa perspektivom preuzimanja društveno-političke scene pod svoju kontrolu i na kraju, rekonstrukcija terorističke mreže u političke strukture i pokušaj njene legalizacije na celokupnoj teritoriji BiH.

Istovremeno se podiže i Crna Gora. U Podgorici su 15. februara organizovani masovni protesti u političkoj sferi tokom kojih je došlo do sukoba demonstranata i policije, što je imalo za posledicu dovođenje pojačanja – specijalne policijske jedinice. Demonstranti su po bosanskom kalupu, praktično odmah prešli iz oblasti socijalne u političku sferu, istakavši zahteve za smenu vlasti. Bez obzira što je broj ljudi koji protestvuju bio mali (oko 200), njihov nastup je bio toliko agresivan da je policija za njihovo razbijanje morala upotrebiti suzavac. Kao organizator protesta predstavila se fejsbuk-grupa “Revolucija u Crnoj Gori – svi na ulice” koja je takođe proglasila svoju organizaciju “Udar”. Sledeći korak protestnog pokreta predviđa blokadu puteva u Podgorici.

Karakteristično je da se međunarodni predstavnici u ovoj etapi pažljivo staraju da ne dopuste etničke konfrontacije, pošto se plan ogleda u geopolitičkoj i političkoj transformaciji regiona, zasad bez prelaska u vruću fazu – oružane sukobe. Tako je Štefan File, Evropski komesar za proširenje, po dolasku u BiH istakao svoj osnovni prioritet: “Sada nije vreme za konfrontaciju političkih partija, već za rešavanje suštinskih pitanja – funkcionisanja države…”[7] Austrijski ministar inostranih poslova S. Kurc, ukazao je da je “strpljenje EU po pitanju Bosne završeno”, zatraživši od političara u BiH, od Sarajeva do Banja Luke, da hitno sprovedu reforme pravosuđa i izmene Ustava BiH. Ovo ukazuje na usaglašenost sa ukrajinskim scenarijem – uključivanje EU koja podržava “profesionalne demonstrante” radi svog cilja – isticanja eskalacije i internacionalizacije konflikta. Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH, već je pozvao Tursku da pomogne prilikom rešavanja krize u Bosni i Hercegovini, imajući u vidu da u BiH postoje ogromne zalihe oružja i municije (prema procenama Ministarstva odbrane BiH, otprilike 20 hiljada tona[8]) treba očekivati ozbiljne i masovne provokacije.

Tako da praktično nema nikakve nedoumice po pitanju toga da li će doći do napada na Republiku Srpsku. Pitanje se ogleda samo u rokovima, formama i metodama borbe kako spoljnjeg faktora, tako i ekstremnih islamističkih pokreta protiv Republike Srpske i u pravcu skraćenja i asimilacije srpskog nacionalnog korpusa na Balkanu u celini.

Ana Filimonova