• Насловна
• Поглед
• Топ 0

“Република Српска је плод геноцида над српским народом, а не српског геноцида над другим народима”

1 min read

2 године ‎ ИН4С

Република Српска

Република Српска је плод геноцида над српским народом, а не српског геноцида над другим народима. Кроатизација католика је споро одмицала, па је Стјепан Радић забележио да је – по попису из 1895. године – католика национално свесних Хрвата у Мостару било само 250 од 3.353 Ако бисмо условно и прихватили закључак да је Република Српска плод геноцида – као што данашњи противници мира обичавају да кажу – онда би та реченица морала да гласи да је Република Српска плод геноцида над српским народом, а не над другим народима од њега. Република Српска је остатак остатака српске етничке заједнице западно од реке Дрине.

(…)

Водећи светски антрополог и етнолог Ежен Питар је након испитивања становништва на Балкану од 1903. до 1915. године за православне Србе у Босни рекао да су најстарије становништво покрајине. Мерио је скелете из доба неолита у средњој Босни и упоређивао са стањем у време испитивања. Књига је објављена 1910. Он наводи да је народ у Босни и Херцеговини јединствен, али да се у модерно време поделио на „религиозне нације“, од којих су Аустрија и Русија створиле раздвојене „политичке нације“ Срба и Хрвата.

На подлози оваквог филозофског и научног закључивања о етничком распореду народа западно од Дрине, све до првог хрватског еухаристичког конгреса у Загребу 1900, сви су се политички пројекти територије Босне и Херцеговине везали за етничку целину осталих Срба на истоку од Дрине. У новом веку се такви пројекти множе од времена Француске револуције 1789.

Први велики политички програм стварања српске државе „Гравамина ет постулата“, донет на Темишварском сабору 1790, није прошао без узимања у обзир чињенице да су Босна и Херцеговина српске земље. Стварање добровољачких војних формација у рату против Турске 1788, пре Свиштовског мира 1791, било је утемељено на принципу да се у суседним турским покрајинама налази јединствен народ.

(…)

У време српске револуције 1804-1815. сви су политички пројекти (сем једног који је стављан на папир из политичке нужде) полазили од тога да су Босна и Херцеговина, Далмација и Дубровник једна национална целина, заједно са Београдским пашалуком и Црном Гором. Идеју о „Славеносербском царству“ створили су писци из европског и српског круга рационалиста, око немачког писца Августа Л. Шлецера. Био је у служби руског цара и имао задатак да скупља чланове Академије наука. Његови ученици са универзитета у Гетингену, Андреј С. Кајсаров и Александар И. Тургењев, посетили су 1804. Београд, пре него је био од српских устаника ослобођен. У Сремским Карловцима били су гости епископа Стратимировића, који се дописивао са Шлецером. У Трсту их је угостио Доситеј Обрадовић и од њега у Русију однели препис рефрена песме „Востани Сербије“. Митрополит Петар Први Цетињски свој пројекат о Славеносербском царству са престоницом у Дубровнику претходно је стварао у кореспонденцији са епископом Стратимировићем. Пре избијања Првог српског устанка, у Херцеговини и Далмацији су биле тајно створене јединице за устанак састављене од православног и католичког становништва.

(…)

У политичком погледу, уједињење Босне и Херцего­вине у српској држави било је остварено у време Велике источне кризе 1875–1876. Из Босне и Херцеговине је већ у првим месе­ци­ма устанка, након августа 1875, пребегла на хабзбуршку страну око половина српског православног народа. Како је у првом попису становништва, рађеном по европским захтевима 1879, становништво у обе покрајине изно­си­ло 1.100.000 људи, а број пребеглица растао изнад 220.000 у почетку, за још 70.000 после, мора се закључити да је тада више од 50 одсто православног станов­ништва било етнички очишћено из Босне и Херцеговине. Након објаве рата Србије и Црне Горе против Турске, на Видовдан 28. јуна 1876, проглашено је уједињење Босне са Срби­јом и Црне Горе са Херцеговином. Цела територија од Тимока до Уне представљала је српску федеративну државу, при чему би на црно­гор­ски део отпадао простор од Неретве до Лима. У Босну је био послат намесник српског кнеза Милана Обреновића, пуковник Милета Деспотовић.

Прокламовање државног уједињења Босне и Херцеговине у једин­ствену федерацију српског народа 1876. довело је до отпора Аустроугарске и великих европских сила. Пре избијања устанка 1875. хабзбуршка обавештајна служба послала је свог вештог стручњака и официра Алфреда Бабића. Он је у више извештаја направио анализу политичког расположења народа у Босни и Херцеговини и Славонији. Закључио је да се утицај из Загреба осећао све до Славонског Брода, „али је одатле даље и код католика и код источњака меродавна српска идеја”. „Избеглице из Босне”, вели он, „о Хрватској и хрватству имају сасвим мало, или никаквог појма.” То је био разлог да је Аустроугарска убрзала припреме за окупацију Босне и Херцеговине.

Изводи из разговора са академиком Милорадом Екмечићем који је водио Слободан Дурмановић, као и комплетан рад који представљен на научном скупу “Република Српска – 15 година опстанка и развоја”,  а који је одржан у Бањалуци 26–27. јуна 2007. године, можете погледати ОВДЈЕ.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: