Republika Ruska (U)krajina?

Mnogi u Srbiji su odavno svesni da je novi svetski rat počeo u bivšoj Jugoslaviji, početkom 1990-ih, i da se danas taj isti rat samo nastavlja u Ukrajini. Ali linija fronta se pomerila znatno na istok, kao što se može videti. Sumnja li iko da oni koji su ga pokrenuli nemaju ambiciju da je pomeraju dalje na istok?

Isti su otisci prstiju, suštinski ista metodologija. Centralna vlast koja iz ovog ili onog razloga ne odgovara zapadnim silama, odnosno snagama koje su njima zagospodarile – po „difoltu“ postaje zla, represivna, nazadna, nedemokratska. A svi koji joj se protive, po bilo kojoj osnovi, bivaju ovenčani svetačkim oreolima. Šta god učinili, koliko god ekstremni bili „opozicionari“ – vlast je ta koja se uvek prva poziva na „uzdržanost“ putem mas-medija. Pretnje sankcijama, suđenjima, „posledicama“ – upućuju se samo njoj. Ako izbiju neredi, stižu odmah pozivi da se „smesta zaustavi nasilje“, ali samo u smislu da je vlast ta na koju se misli – nikako „mirni demonstanti“. Vlast mora stalno i uvek da pokazuje „uzdržanost“ prema „građanima“ koji samo traže svoja, uvek opravdana, pravedna i ispravna „prava“. Ako se puca, odmah se podrazumeva da je „represivna vlast“ nekako kriva, čak i kad se puca na njene organe reda. Ako i kada padne krv, odmah krenu da pljušte osude, tesno povezane sa pretnjama – razume se, na račun vlasti. Demonstranti su uvek, nužno „dobri momci“. Čim demonstriraju, to mora da je već samo po sebi opravdano. A ako se late oružja, počnu da pucaju, dižu civile u vazduh, uzimaju taoce, snajperima kose staro i mlado – to je, opet, isključivo plod njihove „frustracije“.

Medijska dominacija i vlast nad diskursom obezbeđuju uspeh ovakve metodologije. Snaga koja je unapred označena za satanizaciju ne može da pobedi u toj areni, dok god zauzima defanzivnu poziciju. Asad se, bar zasad, izvukao, zato što više nije hajao za profesionalno zabrinute face na Sienenu, Bibisiju, Al-džaziri, pretrnule od brige zbog „masovnih kršenja ljudskih prava“, već je posegnuo za polugama koje mu po zakonu pripadaju, i krenuo da guši oružanu pobunu na jedini način na koji se to radi. Krenuo je bio i Gadafi, ali tada nažalost Putin nije vodio glavnu reč u Rusiji. Medvedev i deo ruskog establišmenta su još uvek bili tamo gde i Čemberlen 1938. godine.

Postoji suštinska razlika u tome da li istinski verujete u to da se sa današnjim Zapadom može postići bilo kakvo „diplomatsko“ rešenje, ili vam je to samo način za kupovinu vremena. Neki put vreme radi za vas, ali ne uvek. Nije radilo za Miloševića 1990-ih. Ono što je započinjao, kad je već započinjao, trebalo je da završava što brže, pa tek onda da istinski pregovara. Ako je rešio da ratuje, trebalo je svi da ratuju, uključujući i članove njegove porodice. Da se samo celo članstvo SPS-a naoružalo i otišlo na front – sve i sa Dačićem – Jugoslavija bi postala novi zapadni Vijetnam. U protivnom, što su sklanjali Stambolića? Da bi Dačić postao Latinka Perović?

Da li vreme radi za Rusiju – krajnju metu dvodecenijske agresije? Nije radilo 1990-ih, jer se u Rusiji radilo po receptima iz neprijateljske kuhinje. Danas? Zapad jeste u ekonomskom, društvenom i moralnom opadanju, a Rusija je znatno bogatija i solidnija nego što je bila krajem prošlog stoleća, s tendencijama daljeg pozitivnog razvoja. S druge strane – za vreme jednostrano proglašenog olimpijskog primirja, ode Ukrajina. Naravno, rusko rukovodstvo nije tu imalo mnogo izbora. Neprijatelj bez skrupula uvek ima startnu prednost i češću inicijativu, a u Olimpijadu je uloženo 50 milijardi dolara, što je neprijatelj, naravno, znao.

U svakom slučaju, tu smo gde smo. Jugoslovenske paralele i dalje važe. „Opozicija“ je praktično osvojila vlast u Kijevu. Janukovič može da je priznaje ili ne, ali teško je zamisliti scenario njegovog povratka u prestonicu. A teško je zamisliti i njegovu političku budućnost, čoveka koji je za svega tri meseca prokockao legalno izabranu predsedničku vlast. Ko će od doskorašnjih pristalica sa istoka i jugoistoka zemlje hteti više da ga sledi, a još manje gine za njega, čoveka koji je svoje organe reda i mira pretvorio u glinene golubove, ne napravivši ni jedan čvrst državnički potez otkako su nemiri u Ukrajini počeli krajem 2013?

Problem je u tome što se Rusija trenutno nalazi u poziciji sličnoj poziciji Srbije posle otcepljenja Hrvatske 1991. Zapad će zasigurno podržavati svaku anti-rusku, odnosno prozapadnu opciju u Kijevu, a prevratnici su sada, izglasavanjem Janukovičevog opoziva i raspisivanjem prevremenih izbora sebi obezbedili onu dozu legitimiteta koja će dozvoliti zapadnim silama da ih faktički tretiraju kao legalnu vlast. A ta „legalna“ vlast je već objavila nameru da se obračuna sa istokom i jugoistokom zemlje, sve u ime „teritorijalne celovitosti“ zemlje. Istok i jugoistok to, naravno, neće tako lako prihvatiti. Ali će Rusija sada biti suočena sa dilemom: ako otvoreno podrži istok-jugoistok, odjednom će ona biti ta koju Zapad može da optuži da „podriva teritorijalni suverenitet zemlje“. S druge strane, ko su joj sagovornici u Kijevu? Isti oni koji su digli ustanak zbog Janukovičevog delimičnog okretanja Rusiji?

Možda je najbolja opcija za Rusiju da jednostavno otpiše Janukoviča, stane čvrsto iza određene političke snage u Ukrajini – reformisane Partije regiona ili neke nove – i maksimalno i otvoreno je podrži na budućim izborima, kad god oni bili. A, u međuvremenu, da se lati zapadnih metoda i počne aktivno da podržava, pa i organizuje „svoje“ na terenu, osposobljavajući ih da se bar ravnopravno nose sa zapadnim igračima – i u političkoj i u društvenoj i u bezbedonosnoj sferi. Da ne bi istok i jugoistok Ukrajine sutra postali neka nova Republika Srpska Krajina. To bi bila, posle raspada Sovjetskog Saveza, najveća ruska geopolitička katastrofa.

Sergej Lavrov je bio u pravu: Ukrajina predstavlja „trenutak istine“ u odnosima Rusije i Zapada. I u Moskvi će morati istini jasno da pogledaju u oči. Ako je Rusija civilizacija sama po sebi, obnovljeni ili obnavljajući Treći Rim, onda „nemešanje“ više nije opcija. Jer to bi označavalo nedostatak civilizacijskog samopouzdanja, a i geopolitičke pragmatičnosti. Zapad svuda i uvek podržava „svoje“. Prepoznavanje prijatelja nije ništa manje važno od prepoznavanja neprijatelja. I to ne važi samo za Ukrajinu.

Aleksandar Pavić