Republika Kalmikija – jedini region u Evropi gde je budizam glavna religija
1 min read
Piše: Ostoja Vojinović
Republika Kalmikija je federalna jedinica u sklopu Ruske Federacije. Površina joj je 76.100 kvadratnih kilometara, ima 292.410 stanovnika. Ova republika je karakteristična po tome što je jedina teritorija u Evropi sa većinskim budističkim stanovništvom.
Glavni grad republike je grad Elista.Republika je ime dobila po titularnom narodu Kalmicima koji su najbrojniji narod u ovoj republici (sa oko 55%). Pretpostavlja se da ime ovog naroda potiče od turkijske reči halmg ili halmgud – što znači odvojen, jer se ovaj narod u prošlosti odvojio od matičnog mongolskog naroda i odselio na zapad na prostor današnje južne Rusije.
Kalmikija leži na severozapadnoj obali Kaspijskog jezera i sastoji se uglavnom od stepa.
Kalmici su jedini narod Evrope mongolskog porekla (u etnolingvističkom smislu) i jedini narod Evrope čija je religija budizam. Preci Kalmika bili su poznati kao Ojrati i poreklom su iz stepa južnog Sibira. U 17. veku, doseljavaju se na područje donje Volge, odakle isteruju dotadašnje stanovnike, Nogajce, i osnivaju Kalmički kanat. Ostatak nomadskih ojratskih plemena postaju vazali kalmičkog kana. Kalmički kanat zatim nominalno postaje deo Ruskog carstva, u okviru kojeg je uživao potpunu samoupravu, ali sa zadatkom da štiti južne granice Rusije.
Najveću vojnu i političku moć Kalmički kanat ostvaruje tokom vladavine Ajuka kana (1669—1724), kada je, ispunjavajući svoju obavezu zaštite ruskih granica, kanat preduzeo velik broj vojnih pohoda protiv svojih turskih suseda. Uspešni vojni pohodi bili su preduzimani i na području Kavkaza. Kanat je doživeo ekonomski procvat zbog slobodne trgovine sa ruskim gradovima, Kinom, Tibetom i susednim muslimanskim narodima. Kalmici su takođe održavali kontakte sa svojim ojratskim etničkim srodnicima u Džungariji, kao i sa Dalaj Lamom na Tibetu.
Posle smrti Ajuka kana, carska Rusija postepeno ukida autonomiju Kalmičkog kanata, a ruski i nemački kolonisti se naseljavaju na kalmička područja na donjoj Volgi. Novi naseljenici uzimaju Kalmicima zemlju, a vrši se i verski pritisak na Kalmike da pređu na pravoslavlje. Zbog nezadovoljstva povodom ovakve situacije, Ubaši kan, potomak Ajuka kana i poslednji kalmički kan, odlučuje da vrati kalmički narod u njihovu staru domovinu Džungariju. Pod njegovim vođstvom, oko 200.000 Kalmika krenulo je na put preko srednje Azije, da bi samo 96.000 njih stiglo na zapadne granice Mandžurskog carstva. Ostali su, tokom putovanja, ubijeni ili zarobljeni od strane Kazaha i Kirgiza ili su umrli od gladi i žeđi. Pošto nije uspela da spreči ovo iseljavanje Kalmika, ruska carica Katarina Velika zvanično ukida Kalmički kanat i predaje sve upravne funkcije nad tom teritorijom guverneru u Astrahanu.
Kalmici koji su ostali da žive na ruskoj teritoriji nastavili su da služe u ruskoj armiji i da se bore na strani Rusije u raznim ratovima. Oni postepeno stvaraju trajna naselja sa kućama i hramovima, umesto svojih ranijih prenosnih šatora (jurti). Posle izbijanja Oktobarske revolucije 1917. godine, mnogo Kalmika se priključilo Beloj armiji, a posle njenog poraza u Ruskom građanskom ratu 1920. godine, velika grupa Kalmika se iseljava iz Rusije i sa ostacima poražene Bele armije sklanja se u turske luke na Crnom moru. Većina ovih kalmičkih izbeglica se zatim naselila u Beogradu u tadašnjem Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, gde su sagradili i budistički hram 1929. godine. Manje grupe kalmičkih izbeglica naselile su se u Bugarskoj, Čehoslovačkoj i Francuskoj.
U okviru Sovjetskog Saveza stvorena je 1920. godine Kalmička autonomna oblast, čiji će status 1935. godine biti uzdignut u nivo republike. 1931. godine, po Staljinovoj naredbi, zatvoreni su kalmički budistički manastiri, kalmički verski tekstovi su spaljeni, a svi budistički monasi su deportovani u Sibir.
1943.godine, zbog optužbe da su sarađivali sa nacistima tokom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, celokupno kalmičko stanovništvo je deportovano u srednju Aziju i Sibir, a kalmička autonomna republika je ukinuta. Kalmici su se selili po celom Sovjetskom Saverzu, sve dok im 1957. nije dozvoljeno da se vrate na svoja ognjišta kada Kalmikija ponovo dobija status autonomne oblasti, da bi 1958. godine ponovo dobila status autonomne republike.
Budizam je doživeo procvat tek nakon raspada SSSR.U Kalmikiji je izgrađen najveći budistički hram u Evropi koji je 2004. godine otvorio Dalaj Lama, kojeg Kalmici priznaju kao svog duhovnog vođu. Vrhovni lama Kalmikije je američki Kalmik Erdne Ombardikov kojeg je Dalaj lama priznao kao reinkarnaciju jednog budističkog sveca.
U glavnom gradu Kalmikije Elisti izgrađen je jedini šahovski grad na svetu u kojem je održana jedna šahovska olimpijada i dva meča za prvaka sveta u šahu.
Potomci drevnih Mongola, poznati kao Kalmici, žive u južnoj Rusiji u Republici Kalmikiji, jedinom regionu u Evropi gde je budizam glavna religija. Hram Zlatni dom Bude su podigli da bi sačuvali svoju veru pošto je sovjetska vlast pokušala da promeni njihov način života.
Tenzin Gjatsko, četrnaesti Dalaj Lama je blagoslovio izgradnju hrama Zlatni dom Bude, jednog od najvećih evropskih budističkih hramova, kada je posetio Elistu, glavni grad Kalmikije 2014. godine.Svečano otvaranje hrama u decembru 2005. je bilo posvećeno budističkom prazniku Zulu i Danu deportacije.
Prema budističkoj tradiciji, hram ima i posebnu rezidenciju za Dalaj Lamu. Nalazi se na petom spratu i sastoji od radnog kabineta, sobe za audijencije, spavaće sobe i kuhinje.Iako Dalaj Lama nikada nije boravio u svojoj ruskoj rezidenciji, peti sprat je uvek slobodan i spreman za njegovu posetu.Međutim, hram su posetili neki drugi poznati ljudi. Meštani su bili prilično uzbuđeni 2007. kada je došao glumac Stiven Sigal. On je sada počasni građanin Kalmikije, a poklonili su mu i stan.
Hram je još poznat po devet metara visokom pozlaćenom kipu Bude Šakjamunija. To je najveći Buda u Evropi.U hramu služi 27 ljudi, uključujući monahe.Oni se bave astrologijom, budističkom medicinom, duhovnim ritualima. Mnogi od njih su svoje umeće stekli u budističkim hramovima u Indiji.
Kalmikija se nalazi u jugoistočnom delu Rusije, leži u zoni stepa, pustinja i polupustinja. Teritorija se nalazi na jugu istočnoevropske nizije. Najveći deo zauzima Kaspijska nizija.Zapadni dio je gorje Ergeninskaja. U republici postoji nekoliko reka, ušća i jezera, među kojima je najveće Jezero Manyč-Gudilo.
Flora Kalmikije nastala je u surovim uslovima. Ovde raste oko hiljadu vrsta biljaka, a oko 100 ih je lekovitih. Među biljnim vrstama u republici raste astragalus, juzgun, teresken, pšenična trava,plemeniti stolisnik, austrijski pelin, sibirska pšenična trava, vijuk….
Elista je glavni grad Republike Kalmikije i smatra se šahovskom prestonicom Rusije, ovde je sve prožeto duhom šaha, a mnoge gradske atrakcije su povezane sa šahom.Elista je često domaćin velikih međunarodnih šahovskih turnira na kojima učestvuju najpoznatiji svetski šahovski velemajstori. Elista je, zajedno sa Ulan-Udeom, jedan od najvećih budističkih centara u Rusiji.
Šta je zanimljivo u Kalmikiji? Pre svega svojom jedinstvenom kulturom. Kalmici su jedini narod u Evropi koji ispoveda budizam. Ova religija je imala veliki uticaj na lokalnu arhitekturu, gde se mogu videti građevine koje su više karakteristične za Kinu ili Japan nego za južne ruske zemlje. Na teritoriji Kalmikije postoji 27 hramova-manastira (huruls), od kojih je najveći u Elisti.Skoro sve su to nove zgrade, pošto su drevni huruli uništeni 1920-ih i 1930-ih godina.
Kalmikija se na jugu graniči sa Dagestanom i Stavropoljskom teritorijom, na zapadu – sa Rostovskom i Volgogradskom oblasti, na severoistoku – sa Astrahanskom regijom. Deo je Južnog federalnog okruga.
Skoro cela oblast Kalmikije je prekrivena ravnicama. Veći deo zauzima Kaspijska nizija, a na zapadu je Kumo-Manihčka depresija. U rezervatima Kalmika postoji jedinstvena antilopa – saiga, koja je preživela u Rusiji samo na području Kalmikije i Astrahanske oblasti.
Od velikih reka Volga teče kroz teritoriju Kalmikije. Ima vrlo malo jezera (osim najvećeg jezera na svetu – Kaspijskog mora). Glavni izvori slatke vode koncentrisani su na granici sa Stavropoljskom teritorijom. Pre svega, ovo je rezervoar Čograj.
Lokalno stanovništvo – Kalmici – je bilo nomadski narod, a da bi naučio ovaj narod da se naseli i stvori stalna naselja u Kalmikiji, carska vlada je aktivno stimulisala migraciju u Kalmikiju iz južnih ruskih provincija. Na demografsku situaciju u Kalmikiji veliki uticaj je imala deportacija Kalmika 1943. Istina, kao što je pomenuto 1957.godine Kalmici su rehabilitovani i dozvoljeno im je da se vrate u domovinu.
Po nacionalnom sastavu 56,22% stanovništva čine Kalmici, 29,61% Rusi. Na trećem mestu po broju su Darginci, jedan od naroda Dagestana (2,62%). U glavnom gradu Elisti udeo Kalmika je nešto veći – 63,3%.
Glavni grad ovog regiona, Elista, nimalo nije sličan drugim gradovima Rusije. Ovde vredi doći barem da bi se upoznali sa očaravajućim svetom budističke mudrosti. Kalmikija se još ne može nazvati turističkim rajem, ali region se stalno razvija, pojavljuju se novi hoteli. U ovoj zemlji starih nomada možete živeti u pravim vagonima, videti krda divljih konja, jahati kamile i čuti tešku priču o stepskim ljudima i njihovom savremenom načinu života.
Većina autohtonog stanovništva republike su dakle budisti. To je ono što Kalmikiju čini zanimljivom. Ne morate da letite u Tajland ili Mongoliju da biste videli pagode, molitvene stubove i skulpture Bude kako sede u meditaciji. Sve ovo je ovo moguće videti u Elisti. Kalmikija, koja se nalazi na jugu Ruske Federacije, je prilično značajna. Njena površina od sedamdeset šest hiljada kvadratnih kilometara veća je od teritorije Belgije, Švajcarske, Holandije ili Danske. Proteže se na četiri stotine pedeset osam kilometara od juga ka severu i 423 kilometra od istoka ka zapadu. Na jugu, prirodne granice republike su reke Kuma i Manič. Na jugoistoku je spira Kaspijsko more. Sa severoistoka se teritorija Kalmikije približava Volgi.
Zbog svoje velike teritorije, nalazi se u tri prirodne zone odjednom – pustinje, polu-pustinje i stepe. Reljef je ovde pretežno ravničarski, pa su ovde česti jaki vetrovi, ponegde i suvi. Klima u republici je kontinentalna. Letnje temperature mogu dostići +42 stepena. Zimi sa malo snega, ali sa jakim mrazom. Kontinentalnost klime brzo raste od zapada ka istoku. Ali na jugu republike prosečna januarska temperatura dostiže samo minus osam stepeni Celzijusa. Najhladnija zima je u severoistočnim predelima. Tamo mrazevi mogu dostići -35 stepeni Celzijusa i niže.
Rečna je mreža slabo razvijena, a manji vodeni tokovi leti redovno presuše. Zbog nedostataka padavina Kalmikija je stepa jako izložena suši, sa nesigurnim žetvenim prinosima, pa je cela oblast retko naseljena (3,8 st./km²). Gušće su naseljena zapadna rubna područja.Službeni jezici su ruski i kalmički. Glavni grad je Elista, ostali gradovi Laganj (ranije Kaspijsk) i Gorodovikovsk.
Peščane obale Kaspijskog mora, bogate plitkim zalivima, predstavljaju ogroman potencijal za razvoj turizma u Kalmikiji. Nažalost, još se ne koristi. Volga prelazi teritoriju republike samo dvanaest kilometara. Druge slatkovodne arterije su Kuma (odvaja Kalmikiju od Dagestana), istočni i zapadni Manič, Jegorlik. Većina reka Kalmikije su male, leti suve i ponekad nose gorku slanu vodu. Stoga su glavni pejzaži u republici suve stepe i polupustinje
Na teritoriji republike postoje nalazišta nafte i gasa koja pripadaju Kaspijskoj provinciji. Ermolinski i Burulski bunari su sada u funkciji. Izvori energije vetra predstavljaju veliki potencijal u razvoju regiona. Vlada Kalmikije preduzima prve korake ka tome da kretanje vazdušnih masa ne šteti poljoprivredi, već joj koristi.Veliki problem za poljoprivredu je mala količina padavina – oko dvesta do trista milimetara godišnje. Zato su rezervoari važni za poljoprivredu.
Važna grana privrede je ovčarstvo, a dobro je razvijeno i ribarstvo. Zemljoradnja je vezana za veštačko navodnjavanje; seju se žitarice i krmne biljke. Najveći značaj ima prehrambena industrija (mlečni proizvodi, konzerviranje mesa i ribe) te mašinogradnja i proizvodnja automobila. Iskorištavaju se ležišta nafte i prirodnoga plina.
Stepama ovog regiona lutali su razni narodi. Himere, Sarmati i Skiti, kao i Hazari, Huni, Polovci i Pečenezi su smenjivali jedni druge, ostavljajući za sobom humke i ostatke antičkih naselja. Ovo objašnjava višestruku kulturu Kalmikije. U 13. veku ove zemlje su bile deo Zlatne Horde. U Kalmikiji je sačuvano više od dve stotine spomenika kulture i istorije. Pet njih je pod zaštitom Ruske Federacije .Kalmički narod, kao i krimski Tatari, postali su žrtve deportacije. Po Staljinovom naređenju ljudi su iseljeni iz rodnih sela. Hiljade se nikada nisu vratile kući. Memorijal „Egzodus i povratak“ koji je napravio Ernest Neizvestni posvećen je ovim tragičnim stranicama istorije kalmičkog naroda. Spomenik se nalazi u glavnom gradu Elisti.
Moderna kultura je neraskidivo povezana sa dominantnom religijom u Republici. Na kraju krajeva, kao što je već navedeno Kalmici su jedini narod u Evropi koji ispoveda budizam. Svuda možete pronaći hurule – karakteristične lamaističke komplekse.
Pre odlaska u ovu republiku morate istražiti region, saznati koje znamenitosti postoje. Najbolje je početi da se upoznate sa glavnim gradom Kalmikije.
Mapa Kalmikije sa regionima i transportnim rutama jasno pokazuje da do ovog regiona možete doći na različite načine.Putnici mogu koristiti vazdušni prevoz ili kopnenim putem. Na teritoriji Kalmikije postoji samo jedan aerodrom, koji se nalazi u Elisti. Ovaj aerodrom prihvata samo letove iz Rostova na Donu, Moskve, Mineralnih voda.
Glavni grad Elista prima većinu gostiju Republike Kalmikije. Putovanje autobusom iz glavnog grada Ruske Federacije, iako će koštati manje od aviona (1.800 rubalja), traje više od jednog dana. Da biste došli do Eliste vozom, prvo morate stići do Stavropolja. Tu treba da pređete na drugi voz koji ide duž pruge od stanice Divnoje. Od Stavropolja do Eliste ćete na putu provesti osam sati, ako se odlučite kopnenim prevozom.Autobuska linija povezuje i prestonicu Kalmikije sa Volgogradom i Astrahanom.
U restoranima i kafićima Eliste cene su razumne. U proseku, ručak će koštati tri ili četiri stotine rubalja. Svakako treba probati berigi knedle, borcoki pite pržene u ulju, supu od iznutrica, čaj od jagnjetine i jombu.U znak sećanja na Republiku Kalmikiju, glavni grad nudi veliki izbor suvenira. To su uglavnom odeća od kamilje vune i proizvodi od filca – na primer, kutije za jurte.
Znamenitosti u Kalmikiji:
Mora se priznati da priroda Kalmikije nije mnogo raznolika – to su uglavnom poznate „kalmičke stepe“, ali to ne znači da ovde nema znamenitosti.
Veliko Jašaltinsko jezero: Među prirodnim atrakcijama Kalmikije, ne može se ne spomenuti jedinstveno jezero Veliko Jašalta. Po svojoj lekovitosti samo Mrtvo more može da ga nadmaši. I uprkos činjenici da nema odmarališta , stepa i prerija, veliki broj Rusa dolazi kod njega da poboljša svoje zdravlje – od lečenja respiratornih bolesti do bolesti reproduktivne funkcije i radi podmlađivanja. Štaviše, ovde je nedavno izgrađen moderan medicinski centar, koji je danas jedan od najboljih na listi ruskih banja.
Rezervat „Crne zemlje”: Između Volge i Kume nalazi se Kalmički rezervat prirode „Crna zemlja“ sa površinom od 121 hiljada hektara.Od 1990. godine ova zemljišta se smatraju državnim rezervatom biosfere sa ciljem očuvanja jedinstvene prirode ove zemlje od ekoloških katastrofa , na primer, da bi se spasila populacija saiga.
Ovde, na teritoriji rezervata, nalazi se jezero Manič-Gudilo, gde su zaštićena zimovališta i gnezdilišta labudova, pelikana, droplji i drugih retkih ptica. U području jezera nalazi se 12 ostrva, putujući kroz koja se možete diviti pticama rezervata i prelepim pejzažima divljih životinja.
Gradski šah:Ako ste ljubitelj modernog razgledanja, obavezno posetite gradski šah.Prototip ovog jedinstvenog područja je projekat Novog Vasjukija Ostapa Bendera, junaka romana „Dvanaest stolica“. Izgrađen je 1998. godine kao kompleks za Svetsku šahovsku olimpijadu. Olimpijada je završena, a „Grad šaha“ nastavlja da oduševljava stanovnike i goste grada. U centru kompleksa je ogromna šahovska palata u kojoj su se, zapravo, održavale Olimpijske igre. Danas se u njemu nalaze teretane, kancelarije i kafeterije. Područje kompleksa je izgrađeno od malih koliba, što ostavlja utisak da niste u glavnom gradu Kalmikije, već u evropskom gradu sa ljupkim kućama i uređenim travnjacima.Teritorija okruga je ukrašena zanimljivim skulpturama, a postoji čak i mala pravoslavna crkva Svetog Georgija Pobedonosca,
Sagan Aman:Skoro 300 km od Eliste nalazi se neverovatno mesto pod nazivom Sagan Aman.U davna vremena služilo je kao tradicionalno uporište za prelazak preko Volge Skitima, Pečenezima, Polovcima i drugim narodima koji su naseljavali ove zemlje, a zvala se „Bela kapija“. Tu je i prelep hram Sagan-Aman hurul, postavljen početkom 90-ih pored kuće u kojoj je Lama Tugmiud-gavji nekada živeo i služio. Ovaj hram je prelep primer budističke arhitekture sa lepom pagodom sa zlatnim krovom, ukrašenom drvenim rezbarijama. Na zidovima hrama nalaze se ikone koje prikazuju boginju zaštitnicu Zelenu Taru, zdravog Budu Manlu i druga budistička božanstva, donete iz Mongolije i Tibeta, kao i bronzane skulpture majstora iz Nepala.
Najveći budistički hram u Rusiji i Evropi: Hram (hurul) „Zlatno prebivalište Bude Šakuamunija“ nalazi se u glavnom gradu republike. Zgrada budističkog hram je veličanstvena po svojoj veličini, a izgrađena je od belog mermera u stilu budističke kulture. Zgrada je okružena sa kipovima velikih budističkih učitelja Nalanda. Glavni hram je visine 51 metar, nalazi se na sedam metara nadmorske visine, tako da je vidljiv iz svakog dela grada Elista. Glavni ulaz u hrama “čuvaju“ lavovi, njihova boja je karakteristika budističke boje – belo i zelena.
Hram ima 7 spratova. Na prvom je biblioteka, muzej i velika sala za prijem vernika. Drugi – sala za molitvu u kojoj je 9 metara visokog kipa Bude , ukrašen zlatom i dijamantima. Na trećem spratu, sobe za prijem vernika, gde su redovnici, doktor tibetanske medicine i astrologije. Četvrti sprat – rezidencija šefa Budistički Kalmikiji Telo Tulku Rinpoche i mala sala. Na petom spratu – rezidencija njegove Svetosti Dalaj Lama XIV Tenzin Gyatsa. Na šestom, postoji poslovni prostor. Na sedmom sobe za meditacija, koje mogu pohađati samo klerike. U središnjem hurulu možete se upoznati sa budističkom kulturom, naučiti karakteristike i običaje religije. Hram impresionira svojom lepotom. Budistički hram poseti godišnje više hiljada turista iz svih krajeva Rusije i inostranstva.
Kalmici su mongolski narod koji živi u Evropi. Tačnije, u evropskom delu Rusije.Nekadašnji nomadi i danas žive od gajenja stoke i zemljoradnje. Zašto se ovaj narod u toku poslednja tri veka nije nikad stopio sa Rusima, Čečenima ili Dargincima sa kojima su oduvek bili u kontaktu? Njihov identitet je ostao nepromenjen jer je snažno povezan sa religijom. Od osnivanja Kanata, vladarima, odnosno kanovima, autoritet je dodeljivao Dalaj Lama, najviša instanca budističke religije. To bi značilo da su odnosi između Kalmikije i Tibeta oduvek postojali. Kalmički monasi su odlazili na studije na Tibet i bili su pravi ambasadori koji su održavali veze između evropskih stepa i centra budističke religije. U isto vreme, u Kalmikiji nije postojala “sanka”, odnosno kasta sveštenika koja je posedovala političku moć, kao što je to bio slučaj na Tibetu. Sfere religiozonog i svetovnog uticaja su bile razdvojene iako su bile isprepletene. Vlast je bila isključivo povlastica kana, koji je religiji garantovao prevlast na duhovnom i ideološkom polju.
Godine 1648. Lama (učitelj) Zaja Pandita je razvio pismo Todo-bičig, to jest, “jasno pismo”. Na osnovu grafičkih znakova starog mongolskog pisma, sastavio je sistem grafema kojima je bilo moguće zapisati na pergamentu svaku fonemu prisutnu u kalmičkom jeziku. Preveo je desetine tekstova sa tibetanskog jezika i to ne samo religijske i filozofske traktate već i naučne tekstove. Na taj način, kineska medicina je stigla u Evropu i još uvek je praktikuju budistički monasi u Elisti.
Sadašnji predsednik Kalmikije je Aleksej Orlov, bivši direktor sovjetsko-jugoslovenske firme „Sov-Jug“. Nama je, ipak, mnogo zanimljiviji njegov prethodnik Kirsan Iljumžinov koji je bio predsednik Republike Kalmikije od 1993 do 2010, i aktuelni je predsednik Svetske šahovske orgnizacije od 1995. godine. Rođen je 1962. Njegovi roditelji bili su sa drugim Kalmicima deportovani od strane Staljina za vreme Drugog svetskog rata. Kirsan je odrastao u gradu Elisti, a obrazovanje stekao u Moskvi. Tamo je i stekao bogatstvo kao predsednik „SAN korporacije“, a veliki deo svog novca uložio je u obnovu Kalmikije (izgradnju puteva, podizanje budističkih i drugih hramova). Sagradio je i rezervat sajga-antilope, jedinstvene stepske vrste koja je skoro istrebljena.
Od 2015. bio je na „crnoj listi“ Američkog trezornog odeljenja zbog saradnje sa vladom Sirije i Centralnom sirijskom bankom. Zbog sankcija Odeljenja Kirsan Iljumžinov nije smeo da vrši nikakve pravne i finasijske operacije u okviru Šahovske organizacije, sve dok nije skinut sa „crne liste“. Zapadni mediji smatrali su ga diktatorom i krivim za ubistvo Larise Judine, novinarke kalmičke opozicije. Naslov jednog poglavlja njegove autobiografije svakako ne govori u njegovu odbranu: „Potrebno je samo dve nedelje da biste nekog ubili“.Iljumžinov tečno govori ruski, engleski i japanski a, služi se i korejskim, mongolskim i kineskim. Poznat po promociji šaha u Rusiji i inostranstvu.
Ovo su još neke zanimljivosti svezane za Kirsana Iljumžinova:Jedan mali asteroid br. 5570, otkrivena 1976. godine nosi njegovo ime; tvrdio je da su ga 1997. godine kidnapovali vanzemaljci na drugu planetu kako bi dokazali ljudima da vanzemaljski život postoji.Vanzemaljci su, po njemu, doneli i šah na Zemlju;u predizbornoj predsedničkoj kampanji 1993. godine obećao je da će svakom kalmičkom pastiru obezbediti po mobilni telefon:kao izraziti ljubitelj šaha, sagradio je, već je pomenuto, u glavnom gradu Kalmikije Elisti Šahovski grad- svetsku prestonicu šaha; doneo je ukaz o obaveznom uvrštavanju šahovskog obrazovanja u školski sistem.
Kalmikija je mala oblast Volge na jugu Rusije sa veoma toplim letima i mraznim zimama sa malo snega. U proleće se republika pretvara u cvetni tepih: prvo cvetaju tulipani, zatim lotosi. Mnogi turisti dolaze samo da bi videli rascvetana polja.
Autohtono stanovništvo su Kalmici, potomci zapadnih Mongola. Nomadi i stočari su takođe bili odlični ratnici – kalmička konjica je učestvovala u ratovima između Rusije i Napoleona. Postoji verzija da je čuveni ruski „Ura!“ dolazi od kalmičkog borbenog pokliča „Uralan!“U carsko vreme Kalmici su kršteni u pravoslavlje, u sovjetsko vreme su ih učili naučnom ateizmu, a tek devedesetih su se vratili veri svojih predaka – budizmu.
Granica između Evrope i Azije, prolazeći u meridijalnom pravcu duž Uralskog grebena, na jugu skreće na zapad i zamršeno luta negde između Crnog i Kaspijskog mora. Ne postoji konsenzus oko njenog toka, ali ako se ne uzimaju u obzir kulturno-istorijski aspekti, već se rukovode geološkim saznanjima, onda delove sveta deli Kumo-Manihčka depresija – drevna tektonska nizija koja je ostala iz moreuza koji je spajao mora pre više miliona godina. Ova granica se poklapa sa južnom granicom Kalmikije.
Uprkos činjenici da su Kalmici najbliži rođaci Mongola, Kalmikija nije deo carstva Džingis Kana. Kalmici su deo male porodice naroda Ojrat koji su u 16. veku napustili svoju istorijsku domovinu Džungariju i krenuli na 400-godišnje putovanje.Razlozi za to bili su iscrpljenost i nedostatak pašnjaka, protivrečnosti između Ojratskih kanova i sukob sa „velikom“ Mongolijom, koju su u to vreme predstavljali ostaci raspadnute države dinastije Juan. Kao rezultat toga, deo Ojrata je krenuo u jugoistočnom pravcu, nastanio se u Unutrašnjoj Mongoliji, Sinđang i stigao do jezera Kukunor u Tibetu. Drugi deo je, savladavši Altaj, izašao u prostranstva Sibira, gde je, posle niza sukoba i ratova sa lokalnim stanovništvom, krenuo na zapad i osnovao nekoliko kratkotrajnih kanata, zaustavio u prostranim stepama Donje Volge. Oni su postali preci modernih Kalmika, pošto su početkom 17. veka dobili rusko državljanstvo.
Konačna integracija se dogodila pod Petrom I, od tada su se Kalmici konačno ustalili među narodima koji naseljavaju Rusko carstvo i učestvovali u svim ratovima koje je ono vodilo. Istorijski putevi Kalmika prolazili su kroz Ural, uključujući zemlje juga sadašnje Sverdlovske i Čeljabinske oblasti, njihovi trgovački interesi su se protezali do Kungura, a naziv Kalmatske ceste kod Jekaterinburga i toponim Kalmičke stepe u Trans -Ural podseća na njihovo prisustvo. Godine 1771. značajan deo naroda odlučio je da se vrati u Džungariju. Ovaj događaj je ušao u istoriju kao Pohod na prašinu. Kao rezultat gladi i bolesti, bitaka sa trupama koje je poslala Katarina II da progone i vrate begunce, kao i protivljenja kazahstanskih kanova lojalnih Rusiji, manje od 15 hiljada ljudi je dostiglo svoj cilj.
U maju svake godine, nedaleko od Eliste, održava se međunarodni kulturno-etnografski festival „Ojrad Tumen“, što u prevodu znači „Hiljadu Ojrata“, odnosno „Ojratski narod“. Tokom godina održavao se u zapadnoj Mongoliji i Kini, u autonomnoj oblasti Sinđang Ujgur i Unutrašnjoj Mongoliji.
Na otvorenom prostoru održava se pozorišna predstava posvećena istoriji Ojrata, održava se takmičenje narodnih nošnji, takmičenja u tradicionalnim sportovima, takmičenje folklornih ansambala i izvođača. Zainteresovani mogu da jašu konje i kamile, da se bave narodnim zanatima i probaju jela nacionalne kuhinje.Zamamni mirisi improvizovanih jurt-kafea ne ostavljaju šansu da ostanete gladni, ali grleno pevanje koje dopire sa bine i takmičenja koja se odvijaju na različitim mestima ne dozvoljavaju da se dugo odvratite od dešavanja na festivalu.Razjedinjeni vekovima i državnim granicama, preživevši tragične preokrete, narodi Oirata pronalaze jedni druge u 21. veku i, radujući se sticanju izgubljenih veza, nadaju se budućem prosperitetu u novom globalnom svetu.
Ne može se reći da je Kalmikija prepuna znamenitosti; obično automobilski turisti prelaze republiku na putu do Kavkaza.Stepa do horizonta, blistava površina jezera pod suncem, vrućina i suša leti, hladnoća i vetar zimi. Ali ova stepa je deo Velike stepe, koja se prostire preko kontinenata, stepa, iz koje su milenijumima dolazili narodi koji su promenili lice čovečanstva, a kultura kalmičkog naroda je deo velikog tibeto-mongolskog civilizacija. Stoga je za putnika zaljubljenog u nomadsku stepsku kulturu Kalmikija neprocenjiva i srećna prilika da se nađe među beskrajnim prostorima koji se stapaju sa kosmosom neba bez dna, udahnu aromu pelina koju donosi suv vetar i osluškuje na priče o pastirima (na ruskom), sedeći u vagonu i piju slani čaj sa mlekom.
Izvori za pisanje teksta:
https://www.newsko.ru/articles/nk-4786150.html
https://rs.rbth.com/zivot/81163-kalmikija-budizam-najveci-hram-u-evropi
Pročitajte JOŠ:
Interesantan tekst. Hvala autoru.
Cesto ponavljanje jednih te istih podataka donekle umanjuje vrednu i interesantnu informaciju.
Korisna,važna, dobro uočena i dobronamerna primedba.Zahvaljujem na istoj i radiću na otklanjau iste koliko već u sledećem tekstu.Hvala!