Република Калмикија – једини регион у Европи где је будизам главна религија
1 min read
Пише: Остоја Војиновић
Република Калмикија је федерална јединица у склопу Руске Федерације. Површина јој је 76.100 квадратних километара, има 292.410 становника. Ова република је карактеристична по томе што је једина територија у Европи са већинским будистичким становништвом.
Главни град републике је град Елиста.Република је име добила по титуларном народу Калмицима који су најбројнији народ у овој републици (са око 55%). Претпоставља се да име овог народа потиче од туркијске речи халмг или халмгуд – што значи одвојен, јер се овај народ у прошлости одвојио од матичног монголског народа и одселио на запад на простор данашње јужне Русије.
Калмикија лежи на северозападној обали Каспијског језера и састоји се углавном од степа.
Калмици су једини народ Европе монголског порекла (у етнолингвистичком смислу) и једини народ Европе чија је религија будизам. Преци Калмика били су познати као Ојрати и пореклом су из степа јужног Сибира. У 17. веку, досељавају се на подручје доње Волге, одакле истерују дотадашње становнике, Ногајце, и оснивају Калмички канат. Остатак номадских ојратских племена постају вазали калмичког кана. Калмички канат затим номинално постаје део Руског царства, у оквиру којег је уживао потпуну самоуправу, али са задатком да штити јужне границе Русије.
Највећу војну и политичку моћ Калмички канат остварује током владавине Ајука кана (1669—1724), када је, испуњавајући своју обавезу заштите руских граница, канат предузео велик број војних похода против својих турских суседа. Успешни војни походи били су предузимани и на подручју Кавказа. Канат је доживео економски процват због слободне трговине са руским градовима, Кином, Тибетом и суседним муслиманским народима. Калмици су такође одржавали контакте са својим ојратским етничким сродницима у Џунгарији, као и са Далај Ламом на Тибету.
После смрти Ајука кана, царска Русија постепено укида аутономију Калмичког каната, а руски и немачки колонисти се насељавају на калмичка подручја на доњој Волги. Нови насељеници узимају Калмицима земљу, а врши се и верски притисак на Калмике да пређу на православље. Због незадовољства поводом овакве ситуације, Убаши кан, потомак Ајука кана и последњи калмички кан, одлучује да врати калмички народ у њихову стару домовину Џунгарију. Под његовим вођством, око 200.000 Калмика кренуло је на пут преко средње Азије, да би само 96.000 њих стигло на западне границе Манџурског царства. Остали су, током путовања, убијени или заробљени од стране Казаха и Киргиза или су умрли од глади и жеђи. Пошто није успела да спречи ово исељавање Калмика, руска царица Катарина Велика званично укида Калмички канат и предаје све управне функције над том територијом гувернеру у Астрахану.
Калмици који су остали да живе на руској територији наставили су да служе у руској армији и да се боре на страни Русије у разним ратовима. Они постепено стварају трајна насеља са кућама и храмовима, уместо својих ранијих преносних шатора (јурти). После избијања Октобарске револуције 1917. године, много Калмика се прикључило Белој армији, а после њеног пораза у Руском грађанском рату 1920. године, велика група Калмика се исељава из Русије и са остацима поражене Беле армије склања се у турске луке на Црном мору. Већина ових калмичких избеглица се затим населила у Београду у тадашњем Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца, где су саградили и будистички храм 1929. године. Мање групе калмичких избеглица населиле су се у Бугарској, Чехословачкој и Француској.
У оквиру Совјетског Савеза створена је 1920. године Калмичка аутономна област, чији ће статус 1935. године бити уздигнут у ниво републике. 1931. године, по Стаљиновој наредби, затворени су калмички будистички манастири, калмички верски текстови су спаљени, а сви будистички монаси су депортовани у Сибир.
1943.године, због оптужбе да су сарађивали са нацистима током немачке окупације у Другом светском рату, целокупно калмичко становништво је депортовано у средњу Азију и Сибир, а калмичка аутономна република је укинута. Калмици су се селили по целом Совјетском Саверзу, све док им 1957. није дозвољено да се врате на своја огњишта када Калмикија поново добија статус аутономне области, да би 1958. године поново добила статус аутономне републике.
Будизам је доживео процват тек након распада СССР.У Калмикији је изграђен највећи будистички храм у Европи који је 2004. године отворио Далај Лама, којег Калмици признају као свог духовног вођу. Врховни лама Калмикије је амерички Калмик Ердне Омбардиков којег је Далај лама признао као реинкарнацију једног будистичког свеца.
У главном граду Калмикије Елисти изграђен је једини шаховски град на свету у којем је одржана једна шаховска олимпијада и два меча за првака света у шаху.
Потомци древних Монгола, познати као Калмици, живе у јужној Русији у Републици Калмикији, једином региону у Европи где је будизам главна религија. Храм Златни дом Буде су подигли да би сачували своју веру пошто је совјетска власт покушала да промени њихов начин живота.
Тензин Гјатско, четрнаести Далај Лама је благословио изградњу храма Златни дом Буде, једног од највећих европских будистичких храмова, када је посетио Елисту, главни град Калмикије 2014. године.Свечано отварање храма у децембру 2005. је било посвећено будистичком празнику Зулу и Дану депортације.
Према будистичкој традицији, храм има и посебну резиденцију за Далај Ламу. Налази се на петом спрату и састоји од радног кабинета, собе за аудијенције, спаваће собе и кухиње.Иако Далај Лама никада није боравио у својој руској резиденцији, пети спрат је увек слободан и спреман за његову посету.Међутим, храм су посетили неки други познати људи. Мештани су били прилично узбуђени 2007. када је дошао глумац Стивен Сигал. Он је сада почасни грађанин Калмикије, а поклонили су му и стан.
Храм је још познат по девет метара високом позлаћеном кипу Буде Шакјамунија. То је највећи Буда у Европи.У храму служи 27 људи, укључујући монахе.Они се баве астрологијом, будистичком медицином, духовним ритуалима. Многи од њих су своје умеће стекли у будистичким храмовима у Индији.
Калмикија се налази у југоисточном делу Русије, лежи у зони степа, пустиња и полупустиња. Територија се налази на југу источноевропске низије. Највећи део заузима Каспијска низија.Западни дио је горје Ергенинскаја. У републици постоји неколико река, ушћа и језера, међу којима је највеће Језеро Манyч-Гудило.
Флора Калмикије настала је у суровим условима. Овде расте око хиљаду врста биљака, а око 100 их је лековитих. Међу биљним врстама у републици расте астрагалус, јузгун, терескен, пшенична трава,племенити столисник, аустријски пелин, сибирска пшенична трава, вијук….
Елиста је главни град Републике Калмикије и сматра се шаховском престоницом Русије, овде је све прожето духом шаха, а многе градске атракције су повезане са шахом.Елиста је често домаћин великих међународних шаховских турнира на којима учествују најпознатији светски шаховски велемајстори. Елиста је, заједно са Улан-Удеом, један од највећих будистичких центара у Русији.
Шта је занимљиво у Калмикији? Пре свега својом јединственом културом. Калмици су једини народ у Европи који исповеда будизам. Ова религија је имала велики утицај на локалну архитектуру, где се могу видети грађевине које су више карактеристичне за Кину или Јапан него за јужне руске земље. На територији Калмикије постоји 27 храмова-манастира (хурулс), од којих је највећи у Елисти.Скоро све су то нове зграде, пошто су древни хурули уништени 1920-их и 1930-их година.
Калмикија се на југу граничи са Дагестаном и Ставропољском територијом, на западу – са Ростовском и Волгоградском области, на североистоку – са Астраханском регијом. Део је Јужног федералног округа.
Скоро цела област Калмикије је прекривена равницама. Већи део заузима Каспијска низија, а на западу је Кумо-Манихчка депресија. У резерватима Калмика постоји јединствена антилопа – саига, која је преживела у Русији само на подручју Калмикије и Астраханске области.
Од великих река Волга тече кроз територију Калмикије. Има врло мало језера (осим највећег језера на свету – Каспијског мора). Главни извори слатке воде концентрисани су на граници са Ставропољском територијом. Пре свега, ово је резервоар Чограј.
Локално становништво – Калмици – је било номадски народ, а да би научио овај народ да се насели и створи стална насеља у Калмикији, царска влада је активно стимулисала миграцију у Калмикију из јужних руских провинција. На демографску ситуацију у Калмикији велики утицај је имала депортација Калмика 1943. Истина, као што је поменуто 1957.године Калмици су рехабилитовани и дозвољено им је да се врате у домовину.
По националном саставу 56,22% становништва чине Калмици, 29,61% Руси. На трећем месту по броју су Даргинци, један од народа Дагестана (2,62%). У главном граду Елисти удео Калмика је нешто већи – 63,3%.
Главни град овог региона, Елиста, нимало није сличан другим градовима Русије. Овде вреди доћи барем да би се упознали са очаравајућим светом будистичке мудрости. Калмикија се још не може назвати туристичким рајем, али регион се стално развија, појављују се нови хотели. У овој земљи старих номада можете живети у правим вагонима, видети крда дивљих коња, јахати камиле и чути тешку причу о степским људима и њиховом савременом начину живота.
Већина аутохтоног становништва републике су дакле будисти. То је оно што Калмикију чини занимљивом. Не морате да летите у Тајланд или Монголију да бисте видели пагоде, молитвене стубове и скулптуре Буде како седе у медитацији. Све ово је ово могуће видети у Елисти. Калмикија, која се налази на југу Руске Федерације, је прилично значајна. Њена површина од седамдесет шест хиљада квадратних километара већа је од територије Белгије, Швајцарске, Холандије или Данске. Протеже се на четири стотине педесет осам километара од југа ка северу и 423 километра од истока ка западу. На југу, природне границе републике су реке Кума и Манич. На југоистоку је спира Каспијско море. Са североистока се територија Калмикије приближава Волги.
Због своје велике територије, налази се у три природне зоне одједном – пустиње, полу-пустиње и степе. Рељеф је овде претежно равничарски, па су овде чести јаки ветрови, понегде и суви. Клима у републици је континентална. Летње температуре могу достићи +42 степена. Зими са мало снега, али са јаким мразом. Континенталност климе брзо расте од запада ка истоку. Али на југу републике просечна јануарска температура достиже само минус осам степени Целзијуса. Најхладнија зима је у североисточним пределима. Тамо мразеви могу достићи -35 степени Целзијуса и ниже.
Речна је мрежа слабо развијена, а мањи водени токови лети редовно пресуше. Због недостатака падавина Калмикија је степа јако изложена суши, са несигурним жетвеним приносима, па је цела област ретко насељена (3,8 ст./км²). Гушће су насељена западна рубна подручја.Службени језици су руски и калмички. Главни град је Елиста, остали градови Лагањ (раније Каспијск) и Городовиковск.
Пешчане обале Каспијског мора, богате плитким заливима, представљају огроман потенцијал за развој туризма у Калмикији. Нажалост, још се не користи. Волга прелази територију републике само дванаест километара. Друге слатководне артерије су Кума (одваја Калмикију од Дагестана), источни и западни Манич, Јегорлик. Већина река Калмикије су мале, лети суве и понекад носе горку слану воду. Стога су главни пејзажи у републици суве степе и полупустиње
На територији републике постоје налазишта нафте и гаса која припадају Каспијској провинцији. Ермолински и Бурулски бунари су сада у функцији. Извори енергије ветра представљају велики потенцијал у развоју региона. Влада Калмикије предузима прве кораке ка томе да кретање ваздушних маса не штети пољопривреди, већ јој користи.Велики проблем за пољопривреду је мала количина падавина – око двеста до триста милиметара годишње. Зато су резервоари важни за пољопривреду.
Важна грана привреде је овчарство, а добро је развијено и рибарство. Земљорадња је везана за вештачко наводњавање; сеју се житарице и крмне биљке. Највећи значај има прехрамбена индустрија (млечни производи, конзервирање меса и рибе) те машиноградња и производња аутомобила. Искориштавају се лежишта нафте и природнога плина.
Степама овог региона лутали су разни народи. Химере, Сармати и Скити, као и Хазари, Хуни, Половци и Печенези су смењивали једни друге, остављајући за собом хумке и остатке античких насеља. Ово објашњава вишеструку културу Калмикије. У 13. веку ове земље су биле део Златне Хорде. У Калмикији је сачувано више од две стотине споменика културе и историје. Пет њих је под заштитом Руске Федерације .Калмички народ, као и кримски Татари, постали су жртве депортације. По Стаљиновом наређењу људи су исељени из родних села. Хиљаде се никада нису вратиле кући. Меморијал „Егзодус и повратак“ који је направио Ернест Неизвестни посвећен је овим трагичним страницама историје калмичког народа. Споменик се налази у главном граду Елисти.
Модерна култура је нераскидиво повезана са доминантном религијом у Републици. На крају крајева, као што је већ наведено Калмици су једини народ у Европи који исповеда будизам. Свуда можете пронаћи хуруле – карактеристичне ламаистичке комплексе.
Пре одласка у ову републику морате истражити регион, сазнати које знаменитости постоје. Најбоље је почети да се упознате са главним градом Калмикије.
Мапа Калмикије са регионима и транспортним рутама јасно показује да до овог региона можете доћи на различите начине.Путници могу користити ваздушни превоз или копненим путем. На територији Калмикије постоји само један аеродром, који се налази у Елисти. Овај аеродром прихвата само летове из Ростова на Дону, Москве, Минералних вода.
Главни град Елиста прима већину гостију Републике Калмикије. Путовање аутобусом из главног града Руске Федерације, иако ће коштати мање од авиона (1.800 рубаља), траје више од једног дана. Да бисте дошли до Елисте возом, прво морате стићи до Ставропоља. Ту треба да пређете на други воз који иде дуж пруге од станице Дивноје. Од Ставропоља до Елисте ћете на путу провести осам сати, ако се одлучите копненим превозом.Аутобуска линија повезује и престоницу Калмикије са Волгоградом и Астраханом.
У ресторанима и кафићима Елисте цене су разумне. У просеку, ручак ће коштати три или четири стотине рубаља. Свакако треба пробати бериги кнедле, борцоки пите пржене у уљу, супу од изнутрица, чај од јагњетине и јомбу.У знак сећања на Републику Калмикију, главни град нуди велики избор сувенира. То су углавном одећа од камиље вуне и производи од филца – на пример, кутије за јурте.
Знаменитости у Калмикији:
Мора се признати да природа Калмикије није много разнолика – то су углавном познате „калмичке степе“, али то не значи да овде нема знаменитости.
Велико Јашалтинско језеро: Међу природним атракцијама Калмикије, не може се не споменути јединствено језеро Велико Јашалта. По својој лековитости само Мртво море може да га надмаши. И упркос чињеници да нема одмаралишта , степа и прерија, велики број Руса долази код њега да побољша своје здравље – од лечења респираторних болести до болести репродуктивне функције и ради подмлађивања. Штавише, овде је недавно изграђен модеран медицински центар, који је данас један од најбољих на листи руских бања.
Резерват „Црне земље”: Између Волге и Куме налази се Калмички резерват природе „Црна земља“ са површином од 121 хиљада хектара.Од 1990. године ова земљишта се сматрају државним резерватом биосфере са циљем очувања јединствене природе ове земље од еколошких катастрофа , на пример, да би се спасила популација саига.
Овде, на територији резервата, налази се језеро Манич-Гудило, где су заштићена зимовалишта и гнездилишта лабудова, пеликана, дропљи и других ретких птица. У подручју језера налази се 12 острва, путујући кроз која се можете дивити птицама резервата и прелепим пејзажима дивљих животиња.
Градски шах:Ако сте љубитељ модерног разгледања, обавезно посетите градски шах.Прототип овог јединственог подручја је пројекат Новог Васјукија Остапа Бендера, јунака романа „Дванаест столица“. Изграђен је 1998. године као комплекс за Светску шаховску олимпијаду. Олимпијада је завршена, а „Град шаха“ наставља да одушевљава становнике и госте града. У центру комплекса је огромна шаховска палата у којој су се, заправо, одржавале Олимпијске игре. Данас се у њему налазе теретане, канцеларије и кафетерије. Подручје комплекса је изграђено од малих колиба, што оставља утисак да нисте у главном граду Калмикије, већ у европском граду са љупким кућама и уређеним травњацима.Територија округа је украшена занимљивим скулптурама, а постоји чак и мала православна црква Светог Георгија Победоносца,
Саган Аман:Скоро 300 км од Елисте налази се невероватно место под називом Саган Аман.У давна времена служило је као традиционално упориште за прелазак преко Волге Скитима, Печенезима, Половцима и другим народима који су насељавали ове земље, а звала се „Бела капија“. Ту је и прелеп храм Саган-Аман хурул, постављен почетком 90-их поред куће у којој је Лама Тугмиуд-гавји некада живео и служио. Овај храм је прелеп пример будистичке архитектуре са лепом пагодом са златним кровом, украшеном дрвеним резбаријама. На зидовима храма налазе се иконе које приказују богињу заштитницу Зелену Тару, здравог Буду Манлу и друга будистичка божанства, донете из Монголије и Тибета, као и бронзане скулптуре мајстора из Непала.
Највећи будистички храм у Русији и Европи: Храм (хурул) „Златно пребивалиште Буде Шакуамунија“ налази се у главном граду републике. Зграда будистичког храм је величанствена по својој величини, а изграђена је од белог мермера у стилу будистичке културе. Зграда је окружена са киповима великих будистичких учитеља Наланда. Главни храм је висине 51 метар, налази се на седам метара надморске висине, тако да је видљив из сваког дела града Елиста. Главни улаз у храма “чувају“ лавови, њихова боја је карактеристика будистичке боје – бело и зелена.
Храм има 7 спратова. На првом је библиотека, музеј и велика сала за пријем верника. Други – сала за молитву у којој је 9 метара високог кипа Буде , украшен златом и дијамантима. На трећем спрату, собе за пријем верника, где су редовници, доктор тибетанске медицине и астрологије. Четврти спрат – резиденција шефа Будистички Калмикији Тело Тулку Ринпоцхе и мала сала. На петом спрату – резиденција његове Светости Далај Лама XIV Тензин Гyатса. На шестом, постоји пословни простор. На седмом собе за медитација, које могу похађати само клерике. У средишњем хурулу можете се упознати са будистичком културом, научити карактеристике и обичаје религије. Храм импресионира својом лепотом. Будистички храм посети годишње више хиљада туриста из свих крајева Русије и иностранства.
Калмици су монголски народ који живи у Европи. Тачније, у европском делу Русије.Некадашњи номади и данас живе од гајења стоке и земљорадње. Зашто се овај народ у току последња три века није никад стопио са Русима, Чеченима или Даргинцима са којима су одувек били у контакту? Њихов идентитет је остао непромењен јер је снажно повезан са религијом. Од оснивања Каната, владарима, односно кановима, ауторитет је додељивао Далај Лама, највиша инстанца будистичке религије. То би значило да су односи између Калмикије и Тибета одувек постојали. Калмички монаси су одлазили на студије на Тибет и били су прави амбасадори који су одржавали везе између европских степа и центра будистичке религије. У исто време, у Калмикији није постојала “санка”, односно каста свештеника која је поседовала политичку моћ, као што је то био случај на Тибету. Сфере религиозоног и световног утицаја су биле раздвојене иако су биле испреплетене. Власт је била искључиво повластица кана, који је религији гарантовао превласт на духовном и идеолошком пољу.
Године 1648. Лама (учитељ) Заја Пандита је развио писмо Тодо-бичиг, то јест, “јасно писмо”. На основу графичких знакова старог монголског писма, саставио је систем графема којима је било могуће записати на пергаменту сваку фонему присутну у калмичком језику. Превео је десетине текстова са тибетанског језика и то не само религијске и филозофске трактате већ и научне текстове. На тај начин, кинеска медицина је стигла у Европу и још увек је практикују будистички монаси у Елисти.
Садашњи председник Калмикије је Алексеј Орлов, бивши директор совјетско-југословенске фирме „Сов-Југ“. Нама је, ипак, много занимљивији његов претходник Кирсан Иљумжинов који је био председник Републике Калмикије од 1993 до 2010, и актуелни је председник Светске шаховске оргнизације од 1995. године. Рођен је 1962. Његови родитељи били су са другим Калмицима депортовани од стране Стаљина за време Другог светског рата. Кирсан је одрастао у граду Елисти, а образовање стекао у Москви. Тамо је и стекао богатство као председник „САН корпорације“, а велики део свог новца уложио је у обнову Калмикије (изградњу путева, подизање будистичких и других храмова). Саградио је и резерват сајга-антилопе, јединствене степске врсте која је скоро истребљена.
Од 2015. био је на „црној листи“ Америчког трезорног одељења због сарадње са владом Сирије и Централном сиријском банком. Због санкција Одељења Кирсан Иљумжинов није смео да врши никакве правне и финасијске операције у оквиру Шаховске организације, све док није скинут са „црне листе“. Западни медији сматрали су га диктатором и кривим за убиство Ларисе Јудине, новинарке калмичке опозиције. Наслов једног поглавља његове аутобиографије свакако не говори у његову одбрану: „Потребно је само две недеље да бисте неког убили“.Иљумжинов течно говори руски, енглески и јапански а, служи се и корејским, монголским и кинеским. Познат по промоцији шаха у Русији и иностранству.
Ово су још неке занимљивости свезане за Кирсана Иљумжинова:Један мали астероид бр. 5570, откривена 1976. године носи његово име; тврдио је да су га 1997. године киднаповали ванземаљци на другу планету како би доказали људима да ванземаљски живот постоји.Ванземаљци су, по њему, донели и шах на Земљу;у предизборној председничкој кампањи 1993. године обећао је да ће сваком калмичком пастиру обезбедити по мобилни телефон:као изразити љубитељ шаха, саградио је, већ је поменуто, у главном граду Калмикије Елисти Шаховски град- светску престоницу шаха; донео је указ о обавезном уврштавању шаховског образовања у школски систем.
Калмикија је мала област Волге на југу Русије са веома топлим летима и мразним зимама са мало снега. У пролеће се република претвара у цветни тепих: прво цветају тулипани, затим лотоси. Многи туристи долазе само да би видели расцветана поља.
Аутохтоно становништво су Калмици, потомци западних Монгола. Номади и сточари су такође били одлични ратници – калмичка коњица је учествовала у ратовима између Русије и Наполеона. Постоји верзија да је чувени руски „Ура!“ долази од калмичког борбеног поклича „Уралан!“У царско време Калмици су крштени у православље, у совјетско време су их учили научном атеизму, а тек деведесетих су се вратили вери својих предака – будизму.
Граница између Европе и Азије, пролазећи у меридијалном правцу дуж Уралског гребена, на југу скреће на запад и замршено лута негде између Црног и Каспијског мора. Не постоји консензус око њеног тока, али ако се не узимају у обзир културно-историјски аспекти, већ се руководе геолошким сазнањима, онда делове света дели Кумо-Манихчка депресија – древна тектонска низија која је остала из мореуза који је спајао мора пре више милиона година. Ова граница се поклапа са јужном границом Калмикије.
Упркос чињеници да су Калмици најближи рођаци Монгола, Калмикија није део царства Џингис Кана. Калмици су део мале породице народа Ојрат који су у 16. веку напустили своју историјску домовину Џунгарију и кренули на 400-годишње путовање.Разлози за то били су исцрпљеност и недостатак пашњака, противречности између Ојратских канова и сукоб са „великом“ Монголијом, коју су у то време представљали остаци распаднуте државе династије Јуан. Као резултат тога, део Ојрата је кренуо у југоисточном правцу, настанио се у Унутрашњој Монголији, Синђанг и стигао до језера Кукунор у Тибету. Други део је, савладавши Алтај, изашао у пространства Сибира, где је, после низа сукоба и ратова са локалним становништвом, кренуо на запад и основао неколико краткотрајних каната, зауставио у пространим степама Доње Волге. Они су постали преци модерних Калмика, пошто су почетком 17. века добили руско држављанство.
Коначна интеграција се догодила под Петром I, од тада су се Калмици коначно усталили међу народима који насељавају Руско царство и учествовали у свим ратовима које је оно водило. Историјски путеви Калмика пролазили су кроз Урал, укључујући земље југа садашње Свердловске и Чељабинске области, њихови трговачки интереси су се протезали до Кунгура, а назив Калматске цесте код Јекатеринбурга и топоним Калмичке степе у Транс -Урал подсећа на њихово присуство. Године 1771. значајан део народа одлучио је да се врати у Џунгарију. Овај догађај је ушао у историју као Поход на прашину. Као резултат глади и болести, битака са трупама које је послала Катарина II да прогоне и врате бегунце, као и противљења казахстанских канова лојалних Русији, мање од 15 хиљада људи је достигло свој циљ.
У мају сваке године, недалеко од Елисте, одржава се међународни културно-етнографски фестивал „Ојрад Тумен“, што у преводу значи „Хиљаду Ојрата“, односно „Ојратски народ“. Током година одржавао се у западној Монголији и Кини, у аутономној области Синђанг Ујгур и Унутрашњој Монголији.
На отвореном простору одржава се позоришна представа посвећена историји Ојрата, одржава се такмичење народних ношњи, такмичења у традиционалним спортовима, такмичење фолклорних ансамбала и извођача. Заинтересовани могу да јашу коње и камиле, да се баве народним занатима и пробају јела националне кухиње.Замамни мириси импровизованих јурт-кафеа не остављају шансу да останете гладни, али грлено певање које допире са бине и такмичења која се одвијају на различитим местима не дозвољавају да се дуго одвратите од дешавања на фестивалу.Разједињени вековима и државним границама, преживевши трагичне преокрете, народи Оирата проналазе једни друге у 21. веку и, радујући се стицању изгубљених веза, надају се будућем просперитету у новом глобалном свету.
Не може се рећи да је Калмикија препуна знаменитости; обично аутомобилски туристи прелазе републику на путу до Кавказа.Степа до хоризонта, блистава површина језера под сунцем, врућина и суша лети, хладноћа и ветар зими. Али ова степа је део Велике степе, која се простире преко континената, степа, из које су миленијумима долазили народи који су променили лице човечанства, а култура калмичког народа је део великог тибето-монголског цивилизација. Стога је за путника заљубљеног у номадску степску културу Калмикија непроцењива и срећна прилика да се нађе међу бескрајним просторима који се стапају са космосом неба без дна, удахну арому пелина коју доноси сув ветар и ослушкује на приче о пастирима (на руском), седећи у вагону и пију слани чај са млеком.
Извори за писање текста:
https://www.newsko.ru/articles/nk-4786150.html
https://rs.rbth.com/zivot/81163-kalmikija-budizam-najveci-hram-u-evropi
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Interesantan tekst. Hvala autoru.
Cesto ponavljanje jednih te istih podataka donekle umanjuje vrednu i interesantnu informaciju.
Корисна,важна, добро уочена и добронамерна примедба.Захваљујем на истој и радићу на отклањау исте колико већ у следећем тексту.Хвала!