Reportaža Ahmedove iz DNR: „Mi jesmo ljudi, ali mi smo neslobodni“
1 min read
Federal Press
Prenosimo reportažu poznate novinarke Marine Ahmedove. Ona je posetila jednu školu oslobođenim delovima DNR:
Juče su doneli trake za prozore i tapete za plafone koje su tražili u školu koju su uništile Oružane snage Ukrajine. Ušli smo u školu. Prozori su bili razbijeni, do njih su bili postavljeni stolovi, a na stolovima su bile stolice – odatle su pucali. Podovi su zatrpani nekakvim đubretom. Između ostalog, po podu su bile zelene kese suvih obroka i prazne flaše skupog alkohola. Ukrajinska vojska je obila obližnju prodavnicu i uzela flaše. Inače, prethodnih godina su Oružane snage Ukrajine su bile zadužene da „čuvaju“ ovu školu. Dolazili su ovde, obučavali su decu vojničkim stvarima, držali patriotske govore, delili deci razglednice koje su mogle biti poslate vojnicima Oružanih snaga Ukrajine. Tada su njihovi roditelji plaćali porez od koga su oni dobijali plate i sredstva da vrše propagandu po školama.
Deca su mislila na ruskom. Kod kuće su sa roditeljima pričali ruski. Odgovarajući na času, u glavi su prevodili odgovor sa ruskog na ukrajinski. U hodniku škole i sam razgovarala sa nastavnicom ruskog jezika. Istina, sada je ona nastavnik „strane književnosti“, a za Dostojevskog ima sat i po vremena za predavanje. Dakle, deca znaju malo o ruskoj književnosti, a za „Zločin i kaznu“ samo da je neki čovek sekirom ubio baku. Učiteljica je rekla da je rusko delo prevedeno na ukrajinski jezik izgubilo duh, a deca su tražila dozvolu da čitaju ruske knjige na ruskom. Nije im zabranjeno, ali su upozoreni da će im se postavljati pitanja na ukrajinskom i da će im biti teško da polože test. A onda su došli direktor i zamenik. Tražio sam dozvolu da ih fotografišem i da se slikam sa njima. Nisu želeli.
– Zašto? Pitala sam.
– Pa, ako želite da nam pomognete, dođite i pomozite. Ali za deset dana će se Ukrajina vratiti ovamo i šta će nama da urade zbog te vaše fotografije?
– Zašto mislite da će se Ukrajina vratiti? – pitao je Jurij, poslanik DNR-a koji je bio sa mnom. A sa njim je bio još jedan naoružani čovek.
– Zato što gledamo ukrajinsku televiziju. Imamo generator pa možemo da gledamo. Ukrajinci kažu da će za deset dana biti na Krimu.
Jurij i ja samo smo se pogledali. Nalazili smo se na oslobođenoj teritoriji.
Razgovor se nastavio mojim pitanjem – „Znači, vi ste sve vreme ćutke plaćali porez kojim je finansirana ukrajinska vojska svih ovih godina“, rekavši im dok sam pokušavala da potisnem svoj bes. – „Znali ste da se bombarduju Donjeck. Dozvolili ste da vam zabrane ruski jezik, a niste se ni jednom opirali. I sada čekate da se ukrajinska vojska vrati?“
„Plašimo je se“, rekli su. „Strah je ono što nas veže za Oružane snage Ukrajine. Izvinite, kako se Vi zovete?“ – „Marina.“ – „A Vas, Marina, se ne plašimo. Kada je vojska DNR ušla, mi smo ispuzali iz podruma. Kad ukrajinska vojska uđe, opet ćemo se spustiti u podrume. Već smo videli šta su radili našima. Izvinite, mi se plašimo. DNR-ovci i Rusi su sada ovde, mi živimo po normalno, znamo da nas niko neće dirati.
„Zašto ste živeli u strahu?“ Pitala sam. – „Vi ste ljudi. Ne možete se uvek plašiti?“
„Mi jesmo ljudi, ali mi smo neslobodni.“
„A ti, šta ti misliš o svemu ovome? I vama je ukrajinska vojska držala nastavu?“, pitala sam četrnaestogodišnjaka.
„Da“, odgovorio je, „i video sam kako su ukrajinski tenkovi kasnije pucali na naše kuće. Samo nisam razumeo zašto. I, ne zaboravite da mi donesete „Hari Potera“. – Naravno, neću zaboraviti da ponesem „Harija Potera“ ako ga nađem u Donjecku.
Mislim da ljudi koje je Ukrajina naterala da zaborave sami sebe moraju više da komuniciraju sa nama, sa svojim narodom. „Zaboravljanje sebe samih“ je najveće zlo koje im je Ukrajina za 8 godina nanela.
P.S. Školu nisu uspeli da očiste i srede. Pri povlačenju, ukrajinska vojska ju je minirala.
