Reljić: Evo zašto je Dan pobede neprihvatljiv za Evropsku uniju

Piše: Slobodan RELJIĆ

ANTIFAŠIZAM, da li je to ikad postojalo na Zapadu? Ili je Evropa koju je Hitler podveo pod Treći rajh tim pojmom, pred anglosaksoncima, kupovala svoju nevinost posle višegodišnjeg prostituisanja? Gotovo čitava Evropa.

Amerikanci su posle rata antifašizam držali kao bič, a i sam nacizam – po mnogo čemu im se činio upotrebljiv a protiv dojučerašnjeg saveznika sa Istoka.

I dok se Putinova Rusija spremala za dostojanstvno obeležavanje 80. godišnjice pobede nad fašizmom – Zapad je gurao ono banderovsko iz Ukrajine a da ometa proslavu.

Evropska unija se zauzela da o tome viče na sav glas. Buka i bes bi učinili i više, ali današnja Evropa je bez čoveka sposobnosti Adolfa Hitlera i bez države kakva je bila Nemačka četrdesetih. Amerikanci koji su od njih decenijama pravili Četvri rajh sad su ih ostavili da sami prete Rusiji… Ali bez Amerike, to su samo ćorci.

Počećemo od toga dokle su stvari stigle: da, zaista, Evropa (Unija i sateliti u čekaonici) odlučno se drže Bandere i novobanderovaca. To se slikovito vidi u odnosu na članicu Unije i NATO, Slovačku, čiji premijer Robert Fico veruje da ima pravo da vidi ono što EU ne želi da vidi – da su pobednici Drugog svetskog rata Crvena armija i SSSR (sovjetska Rusija).

Demonstrativno su zemlje iz „evropske porodice naroda“ odbijale da mu dozvole prelet ka Moskvi. Ali, Fico se nije dao zaustaviti.

Ipak, tiho se prešlo preko zova Volodimira Zelenskog da se Europa okupi u Kijevu za kontraparad protiv parade na Crvenom trgu. Rano je. A ako bude Ukrajine Evropa će stići i do te tačke da Stepana Banderu (1909-1959) opisuje samo kao „ukrajinskog političara“, a bez dodatka da je bio vođa nacističke Organizacije ukrajinskih nacionalista koja je delovala sa „antifšističkog“ Zapada – po pravu slobodnog iznošenja političkog mišljenja.

Samo će Rusi odsad dodavati da je Bandera „odgovoran za brojne brutalne zločine počinjene nad Poljacima i Rusima“. Poljaci će ćutati jer je kao izbeglica na Zapadu (tada označavanom kao antifašistički) Bandera radio na otcepljenju Ukrajine od SSSR, a podržavali su ga i antifašistički Britanci.

Kad se želja Bandere i Zapada ostvarila, Stepan je već tri decenije bio na drugom svetu. A crno seme nacističkih ideja zaliveno sa slobodnog Zapadu počelo je da klija u „slobodnoj i demokratskoj Ukrajini“. (O tome je, onaj koga je zanimalo, mogao da vidi i slike i video materijal, i da čita proglase, gleda tetovaže kukastih krstova i sluša nevinu decu naučenu da „najviše vole da jedu rusko srce“.

Ovom valja dodati da su se fašistički „spavači“ devedesetih budili u svim istočnoevropskim državama da se razore te države.)

Evropa, a pre svih Nemci (o slepoj rusofobiji tri Baltičke države izletele iz SSSR, ovde nema smisla govoriti) s radošću su gledali te nove cvetove zla, jer se nacističko u Ukrajini vidi i kao odskočna daska na Rusiju. A sad i kao poslednja odbrana.

Amerikanci su doskora bili na čelu tih bezumica, ali sad su umereniji – a svoje neznanje odgajano 80 godina nastoje da šire kao objašnjenje i samohvalu. Ali, u tu trampovsku đulad nisu u stavljali mnogo rušilačke energije, niti besa. Kad im je odgovoreno da to nije tačno, okretali su se drugim temama. Nema veze. Mislimo o „tarifnom ratu“, Gazi, Grenlandu, Panamskom kanalu, Tajvanu…

Ove godine je i Nemačka (posle 80 godina) 9. maj proglasila državnim praznikom!?

Upravo izabrani kancelar Fridrih Merc će u Berlinu, kod Gedächtniskirche (Spomen crkva cara Vilhema na Kurfirsterdamu), koja je teško oštećena u bombardovanjima 1945-te, prisutvovati evangelističkom parastosu u znak sećanja na sve stradale u ratu. To slavljenje pobede od strane države i naroda koji je taj rat započeo, krvavo i besprizorno vodio i izgubio završava se u Bundestagu.

Jedna koleginica mi piše ispod te vesti: Kakva travestija! Za koju godinu će se proglasiti žrtvama! Ne, odgovorio sam: za koju godinu će se proglasiti pobednicima.

U ovim lakim ironijama klija zrno buduće istine. Šta će faliti i Nemcima, da se posle Amerikanaca koji sebe drže za one koji su pobedili u tom ratu, i sami predstave kao – pobednici. Ameriknce će biti baš briga, a što je to anti-Istina – na današnjem Zapadu, dok je antiruski usmerena, nikoga neće uznemiriti.

Parizu je taj put jednostavniji. Njihovu vojsku je Hitler onesposobio u blic-krigu koji se izučava kao primer neverovatno brzog sloma vojske velike sile. Marširalo se po 60-80 kilometara na dan. General Romel, koji je zaobilazio puteve da ne bi nailazio na preostale pozicije francuske odbrane, „17. juna 1940, proputovao je 240 kilometara, i tako postavio neku vrstu ‘vojnog svetskog rekorda’.

Vrhovni štab Luftvafea beleži: ‘Ovo marševsko dostignuće je neverovatno’“.

Gebelsove „gvozdene zavese“ (da to je Gebelsova dosetka!) koja mora biti uspostavljena prema istočnjačkom komunizmu, a koji je toliko jak da se ne može pobediti – istaknuta je „odbrane atlantske zajednice i potreba vojnog zbližavanja ugroženih država“.

Pojam Hladni rat prvi put je, kažu, upotrebio savetnik američkog predsednika Bernard Baruh tokom debate u Kongresu 1947.

U takvom stanju duha i hladnoratovskoj atmosferi znalo se da je protiv socijalističkih zemalja (opisivane kao komunizam) sve dopušteno, pa i tiha neazustavljiva rehabilitacija fašizma/nacizma.

Nećemo ovom prilikom da se bavimo kako su se u NATO (stvoren 1949.) na najvišim mestima pojavljivali nemački/Hitlerovi generali, kako su Hitlerove tajne službe i njihovi resursi adoptirani od američke držva, kako su transferisani nemački vojni projekti, inženjeri, konstruktori, naučnici svih profila, itd…

Evropa živi u senci toga. Nemoćna i umorna.

„Evropa je nastala iz jednog ogromnog poraza koji je bez premca u njenoj istoriji. Evropa je prvi put poražena. Evropa kao takva, čitava Evropa“, pisao je Milan Kundera u pogovoru za jedno izdanje romana Koža Kurcija Malpartea.

„Poražena najpre ludilom sopstvenog zla ovaploćnog u nacističkoj Nemačkoj, oslobođena potom od Amerike, s jedne, i Rusije s druge strane. Oslobođena i okupirana. To kažem bez ironije. Obe ove reči su tačne. U njihovom spoju leži jedinstveni karakter situacije.

Postojanje pripadnika otpora (partizana) koji su se svuda borili protiv Nemaca nimalo nije promenilo suštinu: nijedna zemlja u Evropi (od Atlantika do baltičkih zemalja) nije se oslobodila vlastitim snagama. (Nijedna? Ipak, Jugoslavija. Vlastitom partizanskom vojskom. Zato je 1999. trebalo nedeljama bombardovati srpske gradove, da bi se, naknadno, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog.)“ (Kundera)

Evo nas 9. maja 1950. da se podsetimo kako je francuski ministar inostranih poslova Robert Šuman oglasio „da se proizvodnja uglja i čelika Francuske i Zapadne Nemačke stave pod jedinstvenu vlast, koja će kasnije biti otvorena za druge evropske države“. To je označeno kao Šumanova deklaracija.

Američka potreba da se „večno neprijateljstvo“ Nemačke i Francuske poništi pred pretnjom sovjetske Rusije vodila je do naddržavnog organizovanja – danas je to Evropska unija.

Unija okupirane Evrope.

I – 9. maj preimenovan u Dan Evrope. Pošto onima koji su izgubili rat nije milo da slave Dan pobede (iako se govorilo „nad fašizmom“), Šuman se setio – Dana Evrope.

Nema u okupranoj Evropi Dana pobede. Pobednik koji je bio i saveznik postao je – veliki „hladni“ neprijatelj na Zapadu, a na Istoku sve nepoželjniji oslobodilac-okupator.

Antifašizam je bivao sve nepodnošljiviji.

Evropska porodica naroda, do koje je držao Treći rajh je – vaskrsla. Sklada se himna, iscrta se zastava i 1985. u Milanu se odlučuje da se 9. maj ima slaviti svake godine kao Dan Evrope. Jer, zaista Evropi poraženoj u Drugom svetskom ratu – nije bilo do Dana pobede.

Tako je trasirano i usmeravanje – da je glupo da Rusi budu pobednici, kad je lepše da to budu Amerikanci. Holivud nije časio ni časa. Amerikanci, sa Britancima i ponekim epizodistom od drugih Evropljana, razbijali su na buljuke Nemce po brdima i dolovima…

Ni o svim bitkama Aleksandra Makedonskog, Cezara, Napoleona i mnogih istorijskih vojskovođa nije snimljeno toliko filmova koliko o D-Day… A što je početak Operacija Overlord, tj. iskrcavanje Amerikanaca, Britanaca i Kanađana na plaže u Normandiji 6. juna 1945. Kad je već nemačka vojska bila slomljena na Istočnom frontu…

I sto puta ponovljena laž počinje da se prihvata kao (naučna) istina. A ne staje se na sto puta, ide se na bezbroj.

Ali, posle Ukrajinske krize (od februara 2022.) balon je pukao. Moskva je mesto gde svetski lideri dolaze da obeleže Dan pobede nad fašizmom, a Pariz i Berlin će sami sebi praviti slike koje više nikoga neće impresionirati, niti će to privlačiti bilo koga. Kaja Klas će otići u Kijev. Vašington će se vratiti Alamu i Biku Koji Sedi.

Ostaje zabeleženo da su Srbi na 80. godišnjicu pobede nad fašizmom, na Crvenom trgu, imali – dvojicu predsednika. Nažalost, srpska vojska (naslednica onih koji su se jedini „oslobodila vlastitim snagama“) koja je bila, spremala se – nije otišla!?

Izvor: Fakti