Ранко опет међу нама

Пише: Емило Лабудовић

„О, Бога ми, није умро Раде, није умро но се ућуто“! Ко се, макар и наузгред, сусрео са народном епиком, упамтио је ове стихове и искушења која је све велики јунак Мали Радојица морао да превлада да би се, као тобожњи мртвац, спасио из ропства Бећирагинице. Додуше, врела словенска крв није одољела да не трепне оком док је око њега заносно плесала „лијепа Хајкуна“, али ни Хајкуна није одољела његовој мушкој снази и љепоти па га је покрила велом.

Читалац се већ сигурно пита какве везе ова дигресија има са личношћу из наслова, али, мада „поменути“ ни по једној карактерној црти није ни до кољена јунаку из народне пјесме, има нешто што их чини упоредним. Дакле, лик из наслова је Ранко Кривокапић, донедавно лидер СДП и високи државни функционер који је, бар се тако мислило, са турбуленцијама и подјелама у својој странци и тридесетавгустовским промјенама, сишао са јавне политичке сцене и отишао у пензију. Додуше, Раџа од Монтенегра је и покушао да предрибла закон и себи прибави ону највишу, државну, али је убрзо ухваћен са прстима у пекмезу па је морао да се задовољи оном редовном. И тада се претпоставило да је његово било и прошло. Али, авај, „није умро Раде, није умро но се ућутао“!

Вијест да га је министар вањских послова, Ибрахимовић, политички васкрсао и увео у свој кабинет, зачудила је многе. „Благо изненађенима“, рекао би Матија Бећковић. Јер Ранково избјеглиштво из политике, наравно ако се не рачуна онај његов кракати „стиплџез“ по цетињском тргу док је чекао Патријарха, било је само привремна мимикрија и склањање док се бура промјена не стиша. Али, иоле дубља анализа поставгустовског стања у Црној Гори потврдила би да Ранково не да није минуло, већ ни да задуго и неће.

Површна историографија новијих дешавања у Црној Гори често све приписује „краљу из Растока“, Милу Ђукановићу, превиђајући да је Мило само ударао печат на готове пројекте новог државног, етничког и културолошког профилисања Црне Горе. У свјетској историји су познати бројни примјери „људи из сјенке“ који су стварали амбијент и решења којима је „главни“ само додавао своје име и харизму, да би лакше била прихваћена и прогутана. Хитлер – Гебелса, Стаљин – Берију, Тито – Кардеља, а Мило Света (у почетку) а онда Ранка све до краја.

И док је Мила у каријери углавном интересовали апсолутна власт и намицање новца криминалним шверцом свега и свачега, Ранко је цијелог себе уложио у стварање нове државе која би направила апсолутни дисконтинуитет са свиме што је некада била. При томе се нешто мора и признати: Ранко Кривокапић је један од најспособнијих новијих политичара, не само Црне Горе. И док је Мило барјачио по Црној Гори, мијењајући капе и увјерења по потреби, Ранко је предано радио на осмишљавању и креацији Црне Горе као приватног феуда, свјетлосним годинама удаљеног од Црне Горе Петровића, Марка Миљанова, Светог Саве и свих других њених утемељитеља.

Да се не заборави, није Мило него Ранко осмислио кључна уставна решења која су Црну Гору закључала у тамницу усташоидног сепаратизма и новоцрногорског национализма, у многим сегментима блиског најригиднијем фашизму. Његова и његовог идеолога Секуле Дрљевића је и химна, на чијем интонирању пола Црне Горе – сједи. Ранкова је и застава. Ранкова је синтагма да је СПЦ „црква стране државе“ и самим тим недобродошла у Црној Гори, што је Милу отворило простор да смишља нову цркву и њене нове вјернике. Ранко је српском, свом матерњем језику, језику којим се описменила васцијела Црна Гора и којим и даље говори њена убједљива већина, одредио позицију изван уставности. Ранко је окупирао и присвојио Ловћен и истурио јуначке груди да се на њега не врати Радев гроб у капели.

И да не набрајам, Ранко је духовни отац свега што је Црну Гору учинило непријатељем себи самој и свему што је била и што истински јесте. А „краљ из Растока“, омамљен мирисом дувана, хероина и милиона, само га је тапшао по раменима и ударао државни печат на све његове идеолошке фантазије, што је за резултат дало ову државолику творевину која никако да се састави сама са собом. А Ибрахимага од Рожаја само је озваничио и објелоданио истину да Раџа од Монтенегра ни кораком није искорачио из амбијента који нам је створио и који је, упркос свим, мање – више козметичким, промјенама и даље остао скоро недирнут.

И као оно некад: „и послије Тита – Тито“, данас би се то могло рећи: „и послије Ранка – Ранко“! Јер, још увијек се сјећам тренутка када сам му, као посланик, доставио предлог Закона о обнови капеле на Ловћену, предлажући да се, добровољним прилозима грађана Црне Горе и свих Срба широм свијета, на гувну иза Маузолеја поново изгради капела. Погледао ме је, помало подругљиво и посве надмоћно и рекао: „док сам ја предсједник Скупштине овај закон неће у процедуру, а док сам жив капела неће на Ловћен“! И би тако. Не само што неће капела, него ни све оно чиме се некад дичила и на чему је трајала Црна Гора. И како тада, тако ево и данас, јер Ранково још траје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: