Рајко-Гага Симоновић: Манастир Морача

Док те гледам, у пламену свијеће, задужбино, лавро Немањића,

док те гледам, као да замишљам,

како душе, пут небеса лете.

Дуг свој, стек’о сам рођењем,

ти светињо, љепоте и среће,

кад гробови горе проговоре,

ја те гледам, у пламену свијеће.

Еј, дадиљо, наших покољења,

затопли ме из свете топлине,

јер се свако у трајању своме,

сретне с Богом и судом истине.

Лавро стара, сред твојих одаја,

клечим, пред олтаром светим,

зачујем ти звона , и тад осјетим,

како звоне небесима св’јетлим.

Зацијели грешну душу моју,

нека пламти, к’о пламен свијеће,

загрли ме у судбину своју,

да се душа, са Божанством среће.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: