Radonjić: Kultura i pozorište služe da prave mostove među narodima, pogotovo među onima koji su imali dugu istoriju konflikata
Direktor Narodnog pozorišta u Prištini, Predrag Radonjić obratio se pismom Crnogorskom narodnom pozorištu.
Pismo dostavljeno redakciji IN4S prenosimo u cjelosti:
Poštovane kolege iz Crnogorskog narodnog pozorišta, pre svega da vam prenesem svoje pozdrave i duboko uverenje da kultura i pozorište služe da prave mostove među narodima, pogotovo među onima koji su imali dugu istoriju konflikata.
I da se uvek nalazi na strani onih koji su ugroženi, pre svega manjinskih zajednica – bilo kakvih karakteristika – kojima su uskraćena ljudska prava. Stoga, pored vašeg gostovanja u Prištini, što je svakako Vaše suvereno pravo u vođenju Vaše nacionalne pozorišne kuće i profilisanju politike njenog delovanja, izražavam samo začuđenost što niste posetili i Narodno pozorište u Prištini (sa privremenim sedištem u Gračanici) gde se nalaze i vaše kolege srpske nacionalnosti koje tu rade proterane iz svog grada. Ne znam da li ste u programu svog putovanja imali možda i obilazak Metohije, sela Goraždevac, Belo Polje i Osojane da vidite u kakvim uslovima žive i Vaši retki preostali sunarodnici? Da li ste obišli Visoke Dečane i popričali sa igumanom Savom Janjićem rodom iz Trebinja i monasima od kojih su mnogi i Vaši zemljaci kako žive oni i njihov verni narod?
Da li ste svratili do Prizrena o kome je pevao Kralj Nikola i pitali koliko je ostalo Srba i Crnogoraca da živi u njemu i šta se dogodilo sa našim svetinjama 2004. godine? Da vam samo napomenem, zgrada u kojoj ste igrali predstavu je (i) naša zgrada, u kojoj se nalazi (i) naša matična scena sa koje smo proterani i u koju nam je zabranjen pristup kao ilegalnoj instituciji. Izgrađena je 1948. godine sredstvima Vlade Republike Srbije, a u njoj je prvo počela sa radom Srpska drama, da bi godinu dana upravo ti glumci i „srpska uprava“ osnovali od glumaca amatera i Albansku dramu. Sve do rata 1999. godine Narodno pozorište u Prištini ostalo je jedna od retkih multietničkih institucija u kojoj su, nekoliko nedelja pred bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, igrane predstave i na srpskom i na albanskom jeziku. Od tada, u njoj nema jedino Srpske drame.
Narodno pozorište u Prištini, sa svojim za kosovske vlasti nevažećim insignijama, ansamblom, tehnikom i administracijom od tada luta po kosovskim varošicama i selima u kojima ima Srba i Crnogoraca i igra za njih predstave, dok u etnički najčistijem „glavnom gradu najmlađe države na svetu“, kako sebe vole da oslovljavaju, nema nijednog Srbina ili Crnogorca, njivog spomenika i traga, osim porušenih nadgrobnih spomenika, ili makar natpisa na srpskom jeziku. Naše ukidanje kao institucije Vlade Republike Srbije traže pritom zdušno svi, i sleva i sdesna i iz centra, od bivše predsednice Kosova Atifete Jahjage tokom mandata do regionalno popularnog terološkog poslenika i korifeja toleratnosti Jetona Neziraja.
Nadam se da će biti prilike da se i mi susretnemo i sarađujemo u narednom periodu. Mi smo često bili gosti u Crnoj Gori i dočekani smo na najlepši mogući način. Iskreno bih želeo da kod Vas i mi i naše kolege iz Prištine budemo tako dočekani. Uskoro, u okviru Vidovdanskih svečanosti, dočekujemo u Gračanici i kolege iz Nikšića i Herceg Novog. Na jesen planiramo i malu turneju u Nikšiću, Herceg Novom i Mojkovcu. Nadam se da možemo doći i kod Vas u Podgoricu. Što se nas tiče, ovo je, uz sve moguće nesporazume, bilo Vaše gostovanje u Republici Srbiji, Autonomnoj Pokrajini Kosovu i Metohiji. Žao mi je što se nismo ovoga puta videli i čuli.
Direktor Narodnog pozorišta u Prištini
Predrag Radonjić
