Putin ante portas

Živimo u zaista uzbudljivim vremenima. Zbunjeni sagledavamo da nam se ponavljaju slike. Ciklične su, i iste su na svakih dvadesetak godina. Ako smo bar malo pažljlivi, možemo ih sa velikom lakoćom predvideti.

Naime, Zapadna civilizacija opet pronalazi velikog krivca, „majstora zla“, „diktatora“ kojim će plašiti malu decu pre spavanja. Ne, nije to teorija zavere u glavama poludelih nesrećnika, nego sasvim običan, usudio bih se reći, već dosadan sled stvari, potez bez imalo mašte odigran od strane velemajstora koji možda i previše vremena sedi sam ispred table na kojoj se igra velika geostrateška partija šaha.

Dakle Putin je kriv. Samim tim i Rusija je kriva. Jer kada se u glavama ljudi sa demokratskog Zapada jednom posadi misao da je neki lider države, (pogotovo lider izvan uskog kruga izabranih i svemoćnih), totalitarista i diktator, onda se vrlo lako ta misao širi na državu i narod koga je impresivna propagandna mašinerija izabrala za „velikog neprijatelja civilizacije“.

Srbi su to sasvim sigurno osetili na svojoj koži u vreme poslednjih balkanskih ratova i vladavine Slobodana Miloševića, kada je satanizacija srpske države i srpskog naroda u celini dostigla tako masivne i u isto vreme tako glupe i groteskne razmere da smo se i mi sami plašili bradatih likova sa šubarom na glavi koji izlaze iz naših duša i sa nožem u rukama srljaju na svoje komšije drugačijeg imena i drugačijih verovanja.

Ali dobro. To je bilo i prošlo. Platili smo dug Evropi izgubivši nešto malo zemlje, veliki komad dostojanstva i punu količinu istorijski nebitnog, ali zato generacijski fatalno dugačkog vremena i konačno eto nas opet na pozornici, ali ovog puta ne kao „grešnici“ nego kao budale čime smo sasvim pošteno zaslužili mesto na dnu boce, pored ostalih balkanskih plemena.

Stvar sa Rusijom bi trebala ići istom trajektorijom i nema sumnje da će, već odavno zagrejana mašinerija političko-ekonomskog, vojnog i medijskog saveza na čijem se apsolutnim tronom nalaze SAD, učiniti sve da se istorija ponovi. I zaista stvari idu tim putem. Dok je ruska diplomatija bravurozno spasavala Siriju od američkih aviona nateravši predsednika Asada da se brže bolje oslobodi hemijskog naoružanja, dok je predsednik Putin ubeđivao južnoameričke kolege da mogu računati na rusku potporu ukoliko nastave da se osamostavljavaju od Vašingotna, dok se stvarao BRIKS kao protivteža MMF-u i Svetskoj banci, dok se pripremao dugoročni ekonomski, politički i do skora nezamislivi vojni savez sa najvećom pretnjom za SAD, Kinom, dok je ruska politika dakle vezivala pobedu za pobedom, desio se veliki udarac u meki stomak. Desila se Ukrajina.

Dobro organizovana opozicija je početkom godine nasilnim demonstracijama najpre srušila legitimnog predsednika države Viktora Janukoviča, a onda je formirala vladu sa izrazito anti-ruskim ambicijama. Sve ostalo je istorija. Krim se odvojio, Istok zemlje nije prihvatio novi smer politike Kijeva, počeo je građanski rat i sve je otišlo dođavola.

Moskva je na početku bila sasvim nespremna za ovaj izazov što je jako čudno ako se uzme u obzir važnost Ukrajine za rusku privredu, za rusku odbranu, za sigurnost ruskih granica, pa ako hoćemo pravo i za samo postojanje Ruske Federacije. Uzmemo li u obzir da u Ukrajini žive nekih desetak miliona Rusa a bar još toliko govore ruski kao maternji jezik i sebe smatraju deo šire ruske civilizacije, onda je skoro neverovatno to što Rusije nije strahovitom snagom ušla u Ukrajinu odmah nakon početnih razaranja istočnih gradova od strana Ukraijinske armije i neofašističkih legija.

Međutim Rusija nija SAD i Rusija očito još uvek nije super sila. Enormne količine nuklearnog naoružanja svakako jesu garancija da niko i nikad ne pokuša direktan napad na rusku teritoriju ali Kremlj bez sumnje nije u stanju da odgovara svakom spoljnom-političkom izazovu na način kakav je sasvim uobičajen za Belu kuću. Posebno ne u slučajevima kao ovaj, kada se iza agresivnih poteza novog predsednika Ukrajine Petra Porošenka jasno gledaju ruke vašingtonskih i londonskih stratega. Izolacija Rusije od Evrope je prioritet svih američkih vlada i oni su na taj poduhvat spremni potrošiti enormnu količinu novca i, zašto da ne, hiljade i hiljade života nevinih ljudi istočne Evrope čija je jedina krivica što su se rodili na pogrešnom mestu u pogrešnim vremenima.

Sankcije su već uvedene, Rusija je izbačena iz G8, baltičke države i Poljska histerično traže nove baze, nove štitove, nove rakete na svojoj teritoriji, navodno uplašeni zbog moguće ruske invazije. Logično se postavlja pitanje zašto bi pobogu, Rusija napala bilo koju članicu NATO pakta ako pre toga i sama nije direktno ugrožena od istih, ali logika danas više nije na ceni. Uostalom nije bila ni onda kada su Srbe optuživali za sve i svašta, kada je bila kriva za raspad Jugoslavije, za „genocid“ nad Bošnjacima, za agresiju na Hrvatsku, za etničko čiščenje kosvskih Albanaca, za poplave u Bugarskoj, za tajfune u Južnoj Koreji. Ipak, Rusija nije Srbija i Putin svakako nije Milošević.

Bez razlike što strahovito gubi medijski rat, ruska strana ipak uspeva da makar privremeno uspori potpunu izolaciju i da stvori velike razlike u interesima Vašingtona i Brisela, (ili bolje reći Berlina), dok istovremeno sve više i više pomaže proruskim borcima u Donjecku i Lugansku. Izgleda da uskoro sledi završnica prve faze velikog geostrateškog sukoba pa će biti zanimljivo videti da li je ruski predsednik zaista najveći državnik našeg vremena ili ja najobičniji tigar od hartije kojim veliki maheri sa reke Potomak plaše nestašnu decu sa ove strana Atlantika.

Piše Dragan Milosavljević novinar iz Skoplja.