Пут светиња до Цетиња: Како су честица Часног Крста, рука Светог Јована Крститеља и икона Богородице Филермосе завршиле у Црној Гори?

Це­тињ­ски Ма­на­стир чу­ва мно­ге све­ти­ње, а три од њих здру­же­не су у јед­но иако су тренутно само физички одвојене: дио Ча­сно­га Кр­ста на ко­јем је Хри­стос био рас­пет, де­сна ру­ка све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља ко­ја је кр­сти­ла Го­спо­да у Јо­р­да­ну и ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Фи­ле­рм­ске, насликане руком Светог апо­сто­ла Лу­ке.

Ове све­те ре­ли­кви­је – жи­ви свје­до­ци исто­риј­ског до­га­ђа­ја ко­ји се де­сио при­је не­што ви­ше од 2.000 го­ди­на, про­шав­ши од Се­ва­сти­је и Ефе­са до Ца­ри­гра­да и Ро­до­са, од Је­ру­са­ли­ма и Мал­те до Пе­тро­гра­да и Бе­о­гра­да бла­го­си­ља­ле су на­ро­де и Про­ми­слом Бож­јим скра­си­ле се у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, у гра­ду гдје су сви хра­мо­ви по­све­ће­ни Ње­ном Ро­ђе­њу.

Да­нас, ве­ли­ке хри­шћан­ске све­ти­ње ко­је се на­ла­зе у цр­кви Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це око се­бе са­би­ра­ју хри­шћа­не из ци­је­лог сви­је­та, та­ко да је Це­тињ­ски ма­на­стир по­стао и јед­но од нај­зна­чај­ни­јих хо­до­ча­снич­ких мје­ста.

Наравно, све осим иконе Богородице Филермосе, али може се поставити тако да се и ова икона врати тамо гдје и припада – цркви а не музеју.

По­што бе­за­ко­ни цар Ирод не­пра­вед­но по­гу­би Све­тог Јо­ва­на, Пре­те­чу и Кр­сти­те­ља Го­спод­њег, че­сно тије­ло ње­го­во уче­ни­ци ње­го­ви по­гре­бо­ше бли­зу гро­ба Све­тог про­ро­ка Је­ли­се­ја у зна­ме­ни­том са­ма­риј­ском гра­ду Се­ва­сти­ји. Ка­да Све­ти еван­ђе­лист Лу­ка, про­по­вије­да­ју­ћи Хри­ста, оби­лазио мно­ге гра­до­ве и зе­мље, до­ђе и у град Се­ва­сти­ју. А ка­да ода­тле има­ше да пу­ту­је у сво­ју по­стој­би­ну Ан­ти­о­хи­ју, за­же­ље да узме са со­бом и од­не­се та­мо тије­ло Све­тог Пре­те­че Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, ко­је бје­ше не­тље­но и чи­та­во. Али то бје­ше не­мо­гу­ће, јер жи­те­љи Се­ва­сти­је ве­о­ма по­што­ва­ху мо­шти Кр­сти­те­ље­ве, бри­жљи­во их чу­ва­ху, и не да­ва­ху их. Све­ти еван­ђе­лист Лу­ка узе од тог Све­тог тије­ла Де­сну Ру­ку, ко­ја је кр­сти­ла Го­спо­да на­шег Ису­са Хри­ста, и од­не­се у свој град Ан­ти­о­хи­ју. И од тог до­ба ан­ти­о­хиј­ски хри­шћа­ни са ве­ли­ким по­што­ва­њем чу­ва­ху Све­ту Ру­ку Кр­сти­те­ље­ву. Јер и ве­ли­ка чу­де­са би­ва­ху од ње.Ти­ме је спа­се од уни­ште­ња ко­је за­де­си ти­је­ло Све­то­га Јо­ва­на три­ста го­ди­на ка­сни­је од ру­ке без­бо­жног ца­ра Ју­ли­ја­на бо­го­от­ступ­ни­ка. Ру­ка оста­де у Ан­ти­о­хи­ји у хра­му Све­тог апо­сто­ла Пе­тра до до­ла­ска Агар­ја­на. По­том, на­дах­нут од Бо­га не­ки ђа­кон Јов пре­не­се је у Хал­ки­дон. Ви­зан­тиј­ски цар по­сла ла­ђу да је срет­не и до­не­се у Ца­ри­град. Смје­сти­ше је у цр­кву Све­те Бо­го­ро­ди­це Фа­р­ске, по­том у ма­на­стир Па­ма­ка­ри­стос, и на кра­ју у храм Пре­му­дро­сти Бо­жи­је Све­ту Со­фи­ју.

Ка­сни­је, од ру­ке би­ја­ху одво­је­на два пр­ста, је­дан би у Пре­те­чи­ном Сту­дит­ском ма­на­сти­ру, и до да­нас оста­де у Гра­ду на Бос­фо­ру а дру­ги по­кло­ни цар Те­о­дор Ла­ска­рис но­во­ро­ђе­ној Срп­ској Цр­кви и ње­ном пр­вом ар­хи­е­пи­ско­пу Све­том Са­ви. Ова све­ти­ња би по­ло­же­на у Жи­чи али убр­зо пре­ђе у Пећ кад се та­мо пре­се­ли пре­сто ар­хи­е­пи­ско­па срп­ског. По про­па­сти ца­р­ства, Је­ле­на Бран­ко­вић га од­не­се у Мо­ре­ју, на двор свог оца То­ме Па­ле­о­ло­га. Ка­да и Ца­ри­град и Мо­ре­ја па­до­ше он је избјегао у Ита­ли­ју и пре­да­о све­ти­њу па­пи Пи­ју XИ-ом. Овај бу­ду­ћи ро­дом из Си­је­не да­ро­ва је та­мо­шњој ка­те­дра­ли, гдје и да­нас сто­ји у ки­во­ту са нат­пи­сом: Де­сни­ца Пре­те­чи­на. По­ме­ни ме Са­ву ар­хи­е­пи­ско­па срп­ског.

А са­ма ру­ка Пре­те­чи­на оста­де у Ца­ри­гра­ду и до­че­ка Ту­р­ке. Би и од њих по­што­ва­на као што му је и гла­ва да­нас по­што­ва­на у џа­ми­ји у Да­ма­ску. Али же­ле­ћи да уми­ри рат­нич­ки рас­по­ло­же­не ви­те­зо­ве Све­тог Јо­ва­на-хо­спи­тал­це, чу­ва­ре Све­тих Мје­ста ко­ји су та­да бо­ра­ви­ли на Ро­до­су, сул­тан Ба­ја­зит II им је по­слао руку. У то ври­је­ме Јо­ва­нов­ци су до­ни­је­ли из Па­ле­сти­не пре­ко Ки­пра дви­је дру­ге све­ти­ње: Че­сти­цу Ча­сног Кр­ста Хри­сто­вог, дар Лу­ја ΧΙΙ и чу­до­твор­ну ико­ну Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, на­сли­ка­ну ру­ком Св. Еван­ђе­ли­сте Лу­ке. Нај­ве­ро­ват­ни­је, ме­ђу­тим, да је ова све­та ико­на већ би­ла на Ро­до­су у пра­во­слав­ном древ­ном све­ти­ли­шту зва­ном „Фи­ле­р­мос“ бли­зу гра­да Ро­до­са.

Чу­до­твор­ну ико­ну Мај­ке Бо­жи­је Фи­ле­рм­ске на­сли­као је по­ло­ви­ном пр­вог ви­је­ка Све­ти Апо­стол и Еван­ђе­лист Лу­ка, у Ефе­су у ку­ћи Све­тог апо­сто­ла Јо­ва­на Бо­го­сло­ва. Ову чу­до­твор­ну ико­ну Све­ти Апо­стол Лу­ка од­нио је у пу­сти­њу гдје су жи­вје­ли пр­ви мо­на­си тзв. на­зо­ре­ји. Она је та­да до­би­ла име Бо­го­ро­ди­ца Фи­ле­рм­ска-Пу­сти­но­љуб­на. По­сли­је то­га ико­ну је Све­ти Апо­стол Лу­ка пре­нио у свој за­ви­чај Ан­ти­о­хи­ју.

Не зна се тач­но кад али чу­до­твор­на ико­на Мај­ке Бо­жи­је Фи­ле­рм­ске убр­зо је пре­несена у Је­ру­са­лим. Ца­ри­ца Ис­точ­ног Ро­меј­ског Ца­р­ства Ев­до­ки­ја, око 430. го­ди­не ико­ну Мај­ке Бо­жи­је Фи­ле­рм­ске пре­но­си из Је­ру­са­ли­ма у Кон­стан­ти­но­пољ, и по­хра­њу­је је у зна­ме­ни­тој Вла­херн­ској цр­кви. Го­ди­не 626. на усрд­не мо­ли­тве жи­те­ља Гра­да Она од­би­ја на­пад Пе­р­си­ја­на­ца на Ца­ри­град.

По­сли­је па­да и осва­ја­ња Кон­стан­ти­но­по­ља од стра­не кр­ста­ша 1204. го­ди­не, мно­ге хри­шћан­ске све­ти­ње су опљач­ка­не, а ме­ђу њи­ма и ико­на Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це Фи­ле­рм­ске. Она је за­вр­ши­ла у ру­ка­ма ри­мо­ка­то­лич­ког мо­на­шко-ви­те­шког ре­да Јо­ва­но­ва­ца, по­зна­тих још и под име­ном бол­ни­ча­ра или хо­спи­та­ла­ца. Јо­ва­нов­ци су ову све­ти­њу убр­зо пре­ни­је­ли у Све­ту Зе­мљу.Они су по­том од стра­не му­сли­ма­на по­ти­сну­ти из Па­ле­сти­не, ода­кле су се по­ву­кли на остр­во Ки­пар гдје су про­ве­ли 19 го­ди­на ( 1291- 1310).

То­ком 1310. го­ди­не Јо­ва­нов­ци су пре­шли на остр­во Ро­дос гдје су са­гра­ди­ли вој­на утвр­ђе­ња, бол­ни­це и сво­ју ре­зи­ден­ци­ју.Ико­на је би­ла на Ро­до­су у пра­во­слав­ном древ­ном све­ти­ли­шту зва­ном „Фи­ле­римос“ бли­зу гра­да Ро­до­са. (По том ма­на­сти­ру и бр­ду на ко­ме је са­гра­ђен та ико­на се и до да­нас на­зи­ва „Бо­го­ро­ди­ца фи­ле­рм­ска“, или „Фи­лер­мо­ска“).

Дио Ча­сног Кр­ста , на ко­ме је Го­спод наш Исус Хри­стос био рас­пет, до­ђе на Ро­дос по­што је у два ма­ха био у роп­ству: агар­јан­ском (че­тр­на­е­сто­го­ди­шњем) под Хо­зро­јем Пе­р­си­јан­цем у 7. ви­је­ку и три­де­се­то­го­ди­шњем под Са­ла­ди­ном у 12. ви­је­ку у Баг­да­ду.

На остр­ву Ро­дос ико­на Фи­ле­рм­ске Бо­го­ро­ди­це спо­је­на је 1484. го­ди­не са де­сном ру­ком Све­то­га Јо­ва­на Кр­сти­те­ља ко­ју су Јо­ва­нов­ци до­би­ли на по­клон од ту­р­ског сул­та­на Бо­ја­зи­та II. Ове дви­је све­ти­ње спо­је­не су за­тим са ди­је­лом Ча­сног и Жи­во­твор­ног Кр­ста Го­спод­њег ко­ји им је по­кло­њен од Лу­ја XII нај­вје­ро­ват­ни­је на по­чет­ку 16. вијека.

Због ту­р­ских оп­са­да остр­ва (1480; 1522-1523) ове све­тиње пре­не­ше­не су са бр­да Фи­ле­р­мо­са у град и вра­ће­не на­зад све док Јо­ва­нов­ци ни­су би­ли при­мо­ра­ни да на­пу­сте Ро­дос и кре­ну пре­ма Ита­ли­ји (1523). У Ита­ли­ји (Ме­си­на, Ба­ја, Ћи­ви­тав­екија, Ви­тер­бо) пре­би­ва­ле су до 1527. да би он­да би­ле пре­не­сене пре­ко Фран­цу­ске (Виј­франк, Ни­ца 1527-1530) на остр­во Мал­ту у ме­сто Би­р­гу, у храм Св. Ла­врен­ти­ја (1530-1571) и ко­нач­но у град Ва­ле­ту (храм Св. Ма­ри­је По­бе­ди­тељ­ке 1571-1578, и у Јо­ва­нит­ску Ка­те­дра­лу Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља 1571-1798). Јо­ва­нов­ци на остр­ву Мал­ти по­сте­пе­но ства­ра­ју моћ­ну др­жа­ву. Го­ди­не 1573. мал­те­шки ви­те­зо­ви су на Мал­ти са­гра­ди­ли и ве­ли­ки ка­те­драл­ни храм по­све­ћен Све­том Јо­ва­ну Кр­сти­те­љу у ко­јем су по­хра­ни­ли све ове три ве­ли­ке све­ти­ње.

Кра­јем осам­на­е­сто­га вијека (17. ју­на 1798. го­ди­не) због не­мо­гућ­но­сти да Мал­ту од­бра­ни од моћ­ног На­по­ле­о­на Ве­ли­ки Мај­стор ре­да мал­те­шких ви­те­зо­ва Фе­р­ди­нанд фон Гом­пеш је са три ве­ли­ке све­ти­ње и вјер­ним ви­те­зо­ви­ма на­пу­стио Мал­ту ко­ју су оку­пи­ра­ли Фран­цу­зи.

По­сли­је про­па­сти на Мал­ти пред­став­ни­ци мал­те­шког ре­да по­кло­ни­ли су 3. ав­гу­ста 1799. го­ди­не три ве­ли­ке хри­шћан­ске све­ти­ње чла­ну Ре­да ру­ском им­пе­ра­то­ру Па­влу И Ро­ма­но­ву. Том при­ли­ком пред­став­ни­ци Јо­ва­но­ва­ца пре­да­ли су ца­ру Па­влу И и до­ку­мент о од­ре­че­њу Фе­р­ни­нан­да фон Гом­пе­ша од чи­на Ве­ли­ког мај­сто­ра ко­ји је пот­пи­сан 6. ју­ла 1799. го­ди­не у Тр­сту. Та­ко је ру­ски цар Па­вле И зва­нич­но по­стао Ве­ли­ки мај­стор ре­да мал­те­шких ви­те­зо­ва и вла­сник три ве­ли­ке све­ти­ње.

Оне су би­ле пр­вобитно по­хра­ње­не у ца­р­ској ре­зи­ден­ци­ји у Гат­чи­ну а по­том у Зим­ском двор­цу у Пе­тер­бур­гу у хра­му Не­ру­ко­то­во­ре­ног Обра­за. У част тог пре­но­са са Мал­те у Гат­чи­но три ве­ли­ке хри­шћан­ске све­ти­ње: «Кр­ста из ди­је­ла др­ве­та жи­во­т­вор­ног Кр­ста Го­спод­њег, Чу­до­то­вор­ног обра­за Бо­жи­је Ма­те­ре, ко­ји је на­сли­као Све­ти Еван­ђе­ли­ста Лу­ка и Де­сне Ру­ке Све­тог Јо­ва­на Кр­сти­те­ља» уста­но­вљен је пра­зник са по­себ­ном слу­жбом у Ми­не­ју за мје­сец ок­то­бар, 12. дан. Од то­га вре­ме­на Цр­ква, посебно Ру­ска, про­сла­вља овај Пре­нос јед­ном го­ди­шње. Све­ти­ње су пре­но­ше­не из цр­кве Зим­ског двор­ца у Гат­чи­но на по­кло­ње­ње вје­р­ном на­ро­ду у ве­ли­ки храм Св. Пе­тра и Па­вла по­диг­ну­тог за ту свр­ху (1852).

Све­ти­ње су бла­го­си­ља­ле Ру­ску зе­мљу сто два­де­сет го­ди­на. По­сли­је ре­во­лу­ци­о­нар­них зби­ва­ња у Пе­тро­гра­ду (1917) Све­ти­ње су би­ле спа­се­не од на­си­ља бољ­ше­ви­ка. На­сто­ја­тељ хра­ма у Гат­чи­ну тај­но их је пре­нио у Есто­ни­ју, да би их ца­ри­ца – мај­ка Ма­ри­ја Фјо­до­ров­на пре­ни­је­ла у Ко­пен­ха­ген (Ви­ла Ви­дор). По­сли­је смр­ти Ма­ри­је Фјо­до­ров­не, 1928. го­ди­не, три ве­ли­ке све­ти­ње су још не­ко ври­је­ме пре­би­ва­ле у Ко­пен­ха­ге­ну али су убр­зо пре­несене у ру­ски са­бор­ни храм у Бе­р­лину.

Не­ко ври­је­ме Све­ти­ње су се на­ла­зи­ле у Ру­ској Цр­кви у Бе­р­ли­ну, да би на кра­ју (1932) би­ле по­кло­ње­не, од стра­не Ми­тро­по­ли­та Ки­јев­ског Ан­то­ни­ја Хра­по­виц­ког, пр­во­је­рар­ха Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, у знак за­хвал­но­сти за при­хва­та­ње де­се­ти­на хи­ља­да ру­ских из­бје­гли­ца, бла­го­вјер­ном кра­љу Ју­го­сла­ви­је Алек­сан­дру Ка­ра­ђор­ђе­ви­ћу. Све­ти­ње бје­ху по­ло­же­не у двор­ској цр­кви Св. Ан­дре­ја Пр­во­зва­ног на Де­ди­њу, а Св. вла­ди­ка Ни­ко­лај (Ве­ли­ми­ро­вић) кли­ца­ше: „Ру­ка ко­ја је за­хва­ти­ла во­де из Јо­р­да­на и по­ди­гла се над гла­вом Хри­сто­вом на­ла­зи се ме­ђу на­ма!“.

Ни у цр­кви Св.Ан­дре­ја Пр­во­зва­ног све­ти­ње не има­до­ше ми­ра. На по­чет­ку ΙΙ свјет­ског ра­та, по­сли­је бом­бар­до­ва­ња Бе­о­гра­да апри­ла 1941. го­ди­не мла­ди краљ Пе­тар ИИ Ка­ра­ђор­ђе­вић је три ве­ли­ке све­ти­ње пре­нио у ма­на­стир Острог. По са­вје­ту Па­три­јар­ха срп­ског Га­ври­ла До­жи­ћа краљ Пе­тар II Ка­ра­ђор­ђе­вић све­ти­ње је уступио Срп­ској цр­кви и оста­вио у Остро­шкој све­ти­њи.

И по­ред то­га што је Ма­на­стир Острог био на ме­ти оку­па­то­ра чи­та­во врије­ме ра­та, по­ред то­га што је у ње­му и око ње­га бије­снио бра­то­у­би­лач­ки рат ар­хи­ман­дрит Ле­он­ти­је Ми­тро­вић, на­сто­ја­тељ Ма­на­сти­ра је успио да са­чу­ва Све­ти­ње скри­ве­не у сво­јој ке­ли­ји. По­сли­је дру­гог свјет­ског ра­та и по­бје­де ко­му­ни­ста ко­ји су и по­сли­је за­вр­шет­ка ра­та на­ста­ви­ли са го­ње­њем Цр­кве, три ве­ли­ке све­ти­ње су и да­ље тај­но чу­ва­не у Остро­гу и ни­је­су из­но­ше­не на свје­тлост да­на.

У јед­ној по­ли­циј­ској ра­ци­ји 1952. го­ди­не, ко­јом при­ли­ком је на прав­ди Бо­га ухап­шен и ар­хи­ман­дрит Ле­он­ти­је Ми­тро­вић, про­на­ђе­не су и од цр­кве бру­тал­но оте­те три ве­ли­ке све­ти­ње и дру­ге ре­ли­кви­је. Оне су пре­ни­је­те у Под­го­ри­цу гдје су утам­ни­че­не у се­фу тај­не ко­му­ни­стич­ке по­ли­ци­је.

На дан Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља , 20 ја­ну­а­ра 1978. го­ди­не, де­сна ру­ка Св. Јо­ва­на и дио Ча­сног Кр­ста вра­ће­ни су Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској, а чу­до­твор­на ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­ле­рм­ске пре­да­та Це­тињ­ском Му­зе­ју на чу­ва­ње „при­вре­ме­но“, гдје се и да­нас на­ла­зи.

Све­та Ру­ка са дије­лом Ча­сног Кр­ста по­хра­ње­ни су у ма­на­стир­ску ри­зни­цу гдје су би­ли све до 1993. ка­да су све­ча­но пре­није­те за пра­зник Ро­ђе­ња Пре­те­чи­ног (7. ју­ли) у храм Ро­жде­ства Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, у ћи­вот Св. Пе­тра Це­тињ­ског.

По­сле не­ко­ли­ко го­ди­на уз по­моћ сред­ста­ва до­би­је­них од Вла­де Цр­не Го­ре ура­ђен је и жи­во­пи­сан па­ра­клис Св. Јо­ва­на Кр­сти­те­ља, гдје су дви­је све­ти­ње смје­ште­не на по­кло­ње­ње вје­р­ног на­ро­да Бож­јег.

И по­ред не­дво­сми­сле­них усме­них и пи­са­них обе­ћа­ња ре­пу­блич­ких вла­сти да ће ико­на оте­та 1952. од стра­не тај­не ко­му­ни­стич­ке по­ли­ци­је би­ти вра­ће­на Цр­кви, ико­на Бо­го­ро­ди­це Фи­ле­рим­ске не­дав­но је на за­пре­па­шће­ње свих до­бро­ми­сле­ћих хри­шћа­на из­ло­же­на у тзв, Пла­вој Ка­пе­ли у На­род­ном му­зе­ју Цр­не Го­ре на Це­ти­њу.У умјет­нич­кој га­ле­ри­ји адап­ти­ра­на је јед­на не­ка­да­шња кан­це­ла­ри­ја и на­зва­на „пла­ва ка­пе­ла“, где је ико­на из­ло­же­на за по­сје­ту ту­ри­сти­ма. Та­ко се до­го­ди­ло пр­ви пут у исто­ри­ји да ова древ­на Све­ти­ња не бу­де у хра­му, не­го и да­ље утам­ни­че­на у све­тов­ној згра­ди, на ве­ли­ку жа­лост вјер­ни­ка и свих ра­зум­них љу­ди.

А Ру­ка Све­тог Јо­ва­на на­ста­ви­ла је свој ход по хри­шћан­ском сви­је­ту, по­зи­ва­ју­ћи и у на­ше да­не као и у Хри­сто­во ври­је­ме љу­де на по­ка­ја­ње, тј. на про­мје­ну ума, ср­ца и све­у­куп­ног људ­ског жи­вље­ња. Бла­го­сло­вом Ње­го­ве Све­то­сти Па­три­јар­ха Срп­ског Г. Па­вла и Па­три­јар­ха Мо­сков­ског и све Ру­си­је Г. Алек­си­ја ИИ, уз ста­ра­ње Фон­да Св. Ан­дре­ја Пр­во­зва­ног из Мо­скве, и са­гла­сност др­жав­них ор­га­на Цр­не Го­ре и Ру­си­је, Св. Де­сни­ца је пре­ни­је­та све­ча­но ави­о­ном у Мо­скву 7. ју­на 2006. Па­три­јарх мо­сков­ски Алек­си­је ΙΙ је са пре­ко 80 ми­тро­по­ли­та, ар­хи­е­пи­ско­па и епи­ско­па, број­ним све­штен­ством и на­ро­дом, при­ре­дио ве­ли­чан­стве­ни до­чек Св. Ру­ци пред Хра­мом Хри­ста Спа­са. У овом че­тр­де­се­то­днев­ном пу­то­ва­њу по Ру­си­ји, пре­ко 2 ми­ли­о­на вје­ру­ју­ћих љу­ди при­ми­ло је бла­го­слов од Де­сни­це ко­ја је кр­сти­ла Хри­ста Го­спо­да у Јо­р­да­ну. До­го­ди­ла су се и број­на чу­да ње­ним бла­го­дат­ним деј­ством.

А нај­ве­ће чу­до је то да Пре­те­чи­на Де­сни­ца са­би­ра око се­бе, по­сле 2000 го­ди­на, ми­ли­о­не љу­ди, што ни­је у ста­њу да, у на­ше да­не, учи­ни ије­дан жив чо­вјек, на ма ка­квом свјет­ском по­ло­жа­ју био! Та­ко и да­ље од­је­ку­је ци­је­лом ва­се­ље­ном у људ­ским ср­ци­ма ри­јеч и по­зив „нај­ве­ћег ро­ђе­ног од же­не“: „По­кај­те се јер се при­бли­жи­ло Ца­р­ство Бож­је“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: