Пупинове године дјетињства

Пише: Војислав Гледић

Михајло Пупин  рођен je  у банатском селу Идвору 9. октобра 1854. године од оца Константина (Косте) и мајке Олимпијаде (Пијаде). Потиче из старе ратничке породице. Према предању, Идвор је подигнут 1690. године, одмах након што су се Срби, у току велике сеобе под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (Бајице код Цетиња,  1633 – Беч, 1706)   настанили на територији сјеверно од Дунава и Саве. Срби су, 21. августа 1690. добили своју прву привилегију на територији Угарске. „Привилегија“ се састојала у давању низа повластица, од материјалних до духовних, посебно српској цркви, чиме је Леополд I (1640 – 1705)  узео под заштиту српске избјеглице. Идвор је најприје био подигнут на једној узвишици која се налази сјеверно од садашњег његовом положаја,  али се касније „помјерио“ и био одувијек настањен искључиво Србима. ,,У Идвору ниједна нација осим српске није никада живјела. Становници Идвора били су одувијек земљорадници и већина од њих били су неписмени у доба мога дјетињства“ –  подвлачи Пупин.

У вријеме Михајлове младости, а то значи шездесетих година  19. вијека, сељани су били, како  то наводи сам Михајло,  махом неписмени, као што су то били и  Пупинови родитељи, али су изузетно брижно његовали богату, живу и инспиративну народну традицију. Често су владале разне непогоде, а суша и болести су биле готово стална пратећа појава. Тако је, на примјер, много дјеце умирало у најмлађе доба. Слично се десило и у Пупиновој породици. „Моја мајка је изгубила неколико дјеце у младости и послије дужег времена родила је двије кћерке када је имала већ тридесет година – наглашава Пупин у аутобиографији. – Ја сам се родио када је она прешла честрдесету. Она је вјеровала да је то Бог услишио њене дуге молитве и жељу да роди сина. По народном вјеровању, у Идвору, када се деси да сје диете тако касно роди, мора се, да би дуго живјело, дати кроз прозор првој особи која прође поред куће, која ће однијети дијете у цркву и крстити га. Тако је један сиромашан и обичан сељак постао мој кум. А према српским обичајима, кумова власт над дјететом које је крстио је неограничена…“

Од најраније младости Пупин је слушао богату и свјежу народну традицију која се, усменим путем, преносила са једног на друго поколење. Отац му је био веома угледна личност, истакнути ратник и чак је неколико пута био кнез у селу. Мајка му је била изузетно бистра и виспрена жена. Иако неписмена, знала је напамет велики број народних јуначких пјесама, а била је и изванредно добар приповједач. Знала је, такође, и многа поглавља из Старог и Новог завјета, посебно псалме које је често рецитовала своме сину. Подучавала га је и у многим другим стварима, а нарочито му је указивала на значај и врједности непресушних извора народне мудрости. Изузетно је цијенила богато и драгоцјено  наслеђе  и знање и настојала да своме дјетету усади трајну љубав према духовним вриједностима. ,,Моја мајка је била врло побожна жена, а као ријетко ко је познавла и Стари и Нови завјет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен  омиљени светац  био је Свети Сава. Она ми је прва објаснила животну причу овог изузетног Србина“  – подвлачи Пупин.

За вријеме Михајловог најранијег дјетињста често су, нарочито послије завршетка напорних пољских радова и сјетве, организована посијела гдје би се окупљали сељани и разматрали разна актуелна и историјска питања. Било је и изузетно даровитих приповједача, познавалаца и сакупљача народне традиције и предања која су знали да преносе окупљеним слушаоцима. Пупин је имао прилику да као мало дијете слуша такве приче и оне су му остале дубоко сачуване у памћењу до краја живота. Обично би се окупљали сељани у једној од кућа, често и у кући његове породице, гдје би главну ријеч имали најстарији становници. Они су изгледали као прави сенатори. Ту би се, такође, окупљали и људи средњих и млађих година, али су они имали „право гласа“ само када би им то изричито допустили старији  Идворци, ,,а пред сваким од њих је стајала котарица у коју су крунули жута зрна са великих кукурузних клипова“. Жене и дјевојке би слушале мудре приче, али би се бавиле и неким практичним послом, односно ,,оне су преле вуну, лан или кудељу, шиле или везле“.

Млађа дјеца обично нису имала приступ таквим седељкама. Ипак, према малом Михајлу је начињен изузетак јер је био мајчин љубимац, а разговори су вођени у угледној кући Пупинових. Зато је имао могућност да пажљиво слуша многе занимљиве и поучне приче. Ту је имао прилику да чује многе вриједне историјске догађаје које су причали непосредни учесници који су знали те своје доживљаје лијепо и  сликовито да преносе.  Посебно је запамтио приповедање једног умног и маркантног сељака, старијег човека, званог Бâба Батикин. То је био искусан и надарен говорник, прослављени ратник, који је памтио многе значајне догађаје из српске историје. Учествовао је у Наполеоновом походу на Русију, а био је, такође, свједок и многим другим славним догађајима са почетка 19. вијека. Са изузетним одушевљењем је причао о Карађорђу, вођи Првог српског устанка, и о његовим славним подвизима. Народ Идвора је заправо учио историју из Батикиних лијепих и пластичних прича, почевши од битке на Косову пољу из 1389, па све до Карађорђевог времена. 

„Добро се сјећам његових  (Бâба Батикиних, прим. В. Г.) прича о Карађорђу, кога је лично познавао. Звао га је великим вождом, или вођом српских сељака и никада се није умарао причајући о његовим херојским борбама против Турака на почетку деветнаестог вијека. Ове приче о Карађорђу су на поселима код сусједа примане са више одушевљења него све његове друге заносне приче. Пред крај седељки Бâба Батикин би издекламовао неку од старих српских јуначких пјесама, од којих је многе знао напамет. За вријеме рецитовања, његово чело и наборано лице озарила би нека нарочита свјетлост; то је било лице пророка по мом сјећању. И још данас ми је пред очима слика његове главе без косе и дивног чела над густим обрвама кроз које су свјетлуцале његове дубоко утонуле очи, свијетлећи као мјесец кроз иглице старог бора. Од њега је народ Идвора учио историју српског народа, од битке на Косову пољу 1389. године до Карађорђа. Он је у Идвору одржавао у животу старе српске обичаје. Био је мој први учитељ“ – истиче Пупин у аутобиографији.

У то време у живом сећању су била и многа историјска збивања и догађаји из старије и скорашње историје. Посебно је био јак утицај онога што се дешавало у Италији, гдје се  Ђузепе Гарибалди (1807 – 1882)  борио за ослобођење и уједињење  своје  домовине. Иако су Аустријанци побиједили Италијане 1859. и 1867, а у тим биткама су учествовали и ратници из Идвора и то на страни Аустрије, било је омиљено Гарибалдијево име и дјело. И у Пупиновој кући се налазио, уз  Карађорђев портрет, иконе породичног свеца и руског  цара, и уљани портрет Гарибалдија „у црвеној кошуљи и са шеширом окићеним перјем“. Управо су наведена посијела била најбоља школа младом Пупину и учила га да изузетно поштује слободу, правду и истинољубивост. Стекао је васпитање да су право, правица и слобода, заправо, најузвишеније ствари за које се треба стално борити.  ,,Утисци са ових посијела… били су душевна храна која је потхрањивала у моји младалачким осјећањима увјерење  да је борба за право, правду и слободу најузвишенија ствар на овоме свијету“.

Основну школу Михајло је учио у родном Идвору, али је имао веома слабог и, како је то касније истицао, учитеља незналицу који није умио да буде онако елоквентан и пластичан као што је то био Бâба Батикин. Зато малог Михајла школа у почетку није ни привлачила. Васпитно-образовни рад тадашњег сеоског учитеља био је право мучење за младог, знатижељног и интелигентног ученика. Он је желио да чује живу и непосредну ријеч, пуну животне истине и лијепога исказа. То се, међутим, у школи није могло доживјети. Учитељева предавања су младом Михајлу више личила на мучење него на подучавање. Сматрао је, штавише, да га та настава спутава у његовој слободи и играњима са сеоским дјечацима. Учитељу се, наравно, никако није допадао тако игнорантан однос једног дјечака, интелигентног и напредног, према школским обавезама. Зато се пожалио Олимпијади на неактивност њеног сина.

Веома умна, интелигентна и тактична, Пупинова мајка је предузела мјере како би свога школарца подстакла да се озбиљније прихвати књиге и учења. Она је своме сину казала да се налази на погрешном путу. Матерински је посавјетовала Михајла да је човјек без знања писања, читања и изучавања науке слијеп код очију. Иако није знала ни да пише ни да чита, била је свјесна колико ове вјештине значе за човјекову духовну и свеукупну просвијећеност. Она је свом јединцу говорила да се осјећа слијепа код здравих очију. „Била је тако слијепа,  причала ми је она, да се не би усудила да крене ни ван граница нашег села“ – пише Пупин.–  „Колико се данас сјећам, она ми је говорила: ,Дијете моје, ако желиш да пођеш у свијет, о коме си толико слушао на нашим посијелима, мораш имати још један пар очију,  очи за читање и писање. У свијету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умијеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је свјетлост која освјетљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вјечне славе.’“

Прича његове мајке, њени умни и практични савјети, имали су изванредан одјек код малог Михајла. Посебно га је дирнула њена прича о Светом Сави који је величао значај књиге, знања, писмености и образованости. Тада је схватио разлоге због којих се његова мајка толико трудила да своме сину улије љубав и наклоност према књизи, писању и читању јер је била изузетно осјећајна и религиозна жена. Зато се зарекао да ће прихватити мајчине савјете и постати добар ученик чак и по цијену занемаривања његових најбољих другова. Почео је да интензивно учи, више се ослањао на самостални рад него на оно што је чуо од свог учитеља, и постао један од најбољих ђака у школи. Тако је брзо оправдао повјерење које му је мајка указала.

На крају школовања приређиване су разне свечане школске манифестације. Обично би се бољим ђацима давале одређене пјесме да их декламују. Учитељ би узимао, такође, учешће у тим приредбама. Маломе Пупину је посебно пало у очи да је то учитељ радио доста невјешто. Говорио је кроз нос, а није се никада ни довољно припремао за тако свечане наступе. Михајлу је било  непријатно и када би слушао проповједи свештеника који би учествовао на свечаности поводом школске славе Светог Саве. Говорио је неким неразумљивим језиком, помијешаним са староцрквеним и архаичним, а то је изазивало подсмијех и свих ученика у школи. Његова мајка је као веома побожна жена вјеровала и у чуда и чак јој је једном приликом јавила визија у сну о свијетлој будућности њеног сина јединца. ,,Једног дана је учитељу рекла, у мом присуству, да је у сну видела како је Свети Сава положио руку на моју главу и, окренувши се к њој, рекао: ‘Кћери Пијада, школа у Идвору ускоро ће бити тијесна за твога сина. Нека онда пође у свијет, где ће наћи више духовне хране за своју душу жељну знања.'“

Када је мали Михајло постао примеран и приљежан ученик, била је и њему поверена једна од улога у програму поводом школског празника. Издекламовао је песму која му је била одређена на тако леп и јасан начин да је то одушевило његове другове, а и родитеље који су том свечаном чину присуствовали. Стога се, након тога, у селу говорило да тако лепу и језгровиту беседу не би могао одржати ни сам Бâба Батикин. То је, наравно, много импоновало малом Михајлу и у њему учвршћивало веру да може бити изузетан ученик и тако стећи велико образовање на које му је мајка указивала. Од њега је то она с правом очекивала, а његова љубав према овој дивној жени је била безгранична (о чему стално говори у својој аутобиографији, коју је такође посветио њој).

Ево како сâма Пупин описује свој велики преокрет у учању и његово први јавни наступ у школи пред својим друговима, рдитељима и осталим присутним гостима. ,,Следеће године учитељ ме је одабрао да рецитујем на дан Светог Саве. Написао је и говор за мене. Мајка је то исправила и проширила и нагнала ме да неколико пута поновим своју беседу. На тај дан први пут сам јавно говорио. Успех је био преко сваког очекивања. Моји несташни другови овога пута нису се смејали, напротив, занимао их је  мој говор и то ме је јако охрабрило. После тога људи су говорили да ни стари Бâба Батикин не би умео то боље срочти и изговорити. А мајка је плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се нашао у чуду и обојица се сложише да је сеоска школа у Идвору већ сувише мала за мене.“

Тај Пупинов јавни наступ и изванредан успјех који је њиме постигао је посебно одушевио његову мајку. Она је видјела како су сви присутни били усхићени љепотом декламације малог основца. Уз то је веома пажљиво и са уважавањем саслушала похвале које су упутили њеном сину јединцу учитељ и свештеник. Зато је чврсто одлучила да свога Махајла упути на даље школовање. Наравно, како у Идвору није постојала никаква школа осим основне, то је требало издвојити позамашна средства како би дијете послали ван родног села. Мајка је успјела да наговори Пупиновог оца  Консатантина – Косту да сина треба ипак послати на даље школовање иако је првобитно планирао да му син као мушки  насљедник  настави да се бави пољопривредним пословима који су били вишевјековна породична традиција. ,,Крајем те године моја мајка је успјела наговорирти оца да ме пошаље у вишу школу у Панчаву“ – пише Пупин. Тиме је истовремено био отворен пут за  одлазак  из родног села  на даље школовање, а касније и за прелазак у Америку гдје ће постићи врхунске домете у науци и остварити генијалне резултате у проналазаштву. 

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: