• Поглед

Први пут с оцем на мосту

1 min read

3 године ‎ ИН4С

На врху „Шкодине” куле била је платформа са које се скакало падобраном (Фото: Политика)

Пише: Божидар Прекић

После изградње висећег моста Краља Александра Карађорђевића 1930. године, на левој обали Саве изграђен је Сајам с великим бројем павиљона, где су излагале и велике стране фирме. У центру Сајма изграђена је Централна кула, која се и данас тако зове. А поред обале Саве фирма „Шкода” даривала је Београду елегантну кулу високу око 75 метара. На њеном врху била је гондола и платформа са које се скакало падобраном, што је била велика атракција.

Поред Сајма формирано је насеље названо Нови Београд, где је мој отац саградио две куће још пре почетка рата. Ту је становала цела моја породица. Кад је почео Други светски рат отац је успео да пронађе кућу на Пашином брду у данашњој улици Тодора Дукина, ближе Крушевачкој улици, где смо провели све време рата.

Чим је завршен мост преко Саве отац је намерио да обиђе своју имовину и повео је и мене, тада четворогодишњака. Дуго смо чекали дозволу за прелазак јер је Сава тада била граница. Кад смо стигли на мост нисам знао где прво да гледам јер до тада толику ширину нисам видео. Погледом на реку био сам збуњен јер нисам знао шта то плива у води. Стигли смо до главног стуба на левој обали. Застали смо и тада сам видео да реком плове људи. Велики број тела формирао је огромну гомилу, која је као грозд била закачена за постоље стуба. Нека су била везана међусобно. Видео сам им чак и лица. Ништа нисам схватао јер нисам знао да смрт постоји. Убрзо је дотрчао стражар и дрско наредио да продужимо даље, готово да је био спреман да пуца. Толико се издрао на оца.

О овом догађају, као и о логору, све је вешто било прикривено. Једино сам у „Политици”, пре неколико година, прочитао текст у којем је архитекта Пеђа Ристић писао да је он као дечак од око 15 година био принуђен да те јадне људе откачиње од решетака железничког моста који је био потопљен. Предлагао је да се у спомен овим жртвама направи брод-храм. Тврдио је да то постоји у Москви. На овај напис нико није реаговао, као да се ништа и није догодило. Предложио бих да се и десна обала назове именом Јасеновачких жртава и да се саграде спомен-капеле у којима би се могле палити свеће.

Сишли смо с моста, а отац је успео да ми скрене мисли од онога што сам видео. Повукао ме је за руку и рекао: „Видиш ли ову кулу? Са ње је твој брат Славољуб скочио падобраном.” Дивио сам се њеној висини. Поред куле, с њене десне стране, био је логор смрти, али ја то нисам видео јер ме је отац вероватно спречио да гледам на ту страну.

Од почетка ступања на мост и целим путем до куће нисмо никога срели. Сви станови били су празни. Свуда је само била тишина. Отац ми је касније испричао да су му се тресле ноге и цело тело кад је пролазио поред логора, јер је и сам проживео логор у Баварској, кад је био заробљен као борац у Првом светском рату.

После рата вратио сам се на Старо сајмиште, како су га већ тада прозвали. Живот се вратио, али не за свакога. Мој брат, који је скочио са куле падобраном, изгубио је свој млади живот на Сремском фронту. Други брат се вратио из рата жив и почео да игра фудбал на малом стадиону поред Сајма, где сам одлазио на утакмице.

У Задужбини Николе Спасића био сам свега једном, кад је био неки турнир у боксу. Ова овална зграда биће седиште тадашње Дирекције за изградњу града Београда. По унутрашњем обиму павиљона биће дозидане канцеларије за надзорне органе. У средини је била постављена велика макета будућег Новог Београда, веома лепо осветљена природним светлом. Овде ћу добити посао да водим надзор на грејању и климатизацији болница које су тада грађене. Моје колеге и ја нисмо причале о томе шта се у овој згради за време рата догађало. Име задужбинара Николе Спасића било је избрисано.

Када сам научио добро да пливам, често сам допливавао до постоља оног стуба, а тада сам имао осећај да желим себе да мучим. Гледао сам у воду и поново видео оне несрећне људе који су били везани ланцима, сећајући се чак и њихових лица.

Тек сада се понешто чује о овим догађајима и помиње се уређење Меморијалног комплекса Старо сајмиште. Којом брзином се ово питање покреће бићемо задовољни ако се заврши у овој, или бар следећој деценији. Задужбина Николе Спасића треба да уђе у састав комплекса ако није продата.

Задужбину фирме „Шкода” су срушили. Сада хоће да сруше и Стари мост јер је постоље на храстовим шиповима, а на галијама које су потонуле пре више од хиљаду година храстова оплата и конструкција били су очувани. О Венецији је већ све речено, али узалуд.

Када се десио последњи прогон наших људи из Хрватске, на Ибарској магистрали видео сам непрегледну колону људи на тракторима који су ишли не знајући где. Сви ми који смо то гледали смо плакали. Одмах сам знао зашто се то догодило. Проблем који се не реши остаје и даље проблем и производи последице.

Другови који је овај проблем требало да реше само су га прикривали и уживали у привилегијама. Створили су нове нације, а поред тога оставили су нам највећу задужбину чак за нека далека поколења. Вредност ове задужбине је неколико десетина милијарди долара. Народ им је захвалан и сада мирно почивају у алејама заслужних.

Ни њихови наследници нису се боље показали. Неколико година су прикривали херојску борбу на Кошарама. Ничега се не стиде, а сада праве само буку уместо да носе букагије. Жртве су заборавили, а преживелим херојима оставили само причу „Све ће то народ позлатити”.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: