Prorok koga su zgazili „lakeji tuđih misli“

Veliki pjesnik je u rusku književnost uveo pojam suvišnog čovjeka, pojedinca koji gubi žar za životom jer ne uspjeva da otkrije njegov smisao. U romantičarskom zanosu pjevao je o lutalicama, zanesenjacima, vetropirima, ljudima koji žude za samospoznajom i hrabro prevazilaze granice, ali i o malom, bijednom čoveku koga guta okrutni sistem.

„Puškin je u svom djelu nagovestio mnoge probleme kojima će se čitav 19. vijek baviti. To su pitanje čovjekove konačnosti, pitanje odnosa prema drugom, pitanje praštanja, milosrđa, osvete, ljubavi; pitanje ideje, nacije, zakonitosti istorijskog procesa, mogućnost odnosa prema stranoj tradiciji, preispitivanje samog sebe; načelo gordosti, načelo značaja predaka i mnoga druga pitanja“, navodi profesorka književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu Tanja Popović, autorka knjige „Puškin u dijalogu s drugima“.

Autorka u knjizi ukazuje na to koliko je Puškin značajan ne samo u okviru ruske književnosti, nego i kao svjetska pojava. Riječ je o njegovim dodirima sa zapadnoevropskom literaturom, ali i starom dalekoistočnom književnošću i kulturom.

Poseban odjeljak u knjizi posvećen je dijalogu srpskih pjesnika, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja, Laze Kostića i Vojislava Ilića s Puškinovim stvaralaštvom.

Knjiga je na ruskom jeziku objavljena u naučnoj ediciji „Boldinskije čtenija“, u izdanju Univerziteta u Nižnjem Novgorodu i Državnog muzeja „Puškin“ iz Moskve.

Predstavljena je na međunarodnoj konferenciji koja se održava u selu Boldinu u središtu Rusije, mjestu u kojem je Puškin, na imanju nasleđenom od oca, stvorio neka od svojih najvrijednijih djela, kao što su „Evgenije Onjegin“, „Male tragedije“, „Belkinove priče“, na desetine pesama, bajke.

„Puškin je pola u šali, pola u zbilji, govorio da je on ministar inostranih poslova na ruskom Parnasu. To nikako nije bilo bez osnova. Govorio je nekoliko stranih jezika, čak je francuski progovorio prije nego ruski, vrlo dobro je poznavao tekuću književnu produkciju, tako da je napravio jednu vrstu sinteze tog doba i vodio svojevrsni dijalog s njom“, ističe Tanja Popović.

Veliki pjesnik je, prema njenim riječima, veoma dobro poznavao tradiciju i prema njoj se odnosio kao prema riznici iz koje je uzimao blago i koristio ga na novi način.

„Ono što je kod Puškina uvek fascinantno jeste upotreba jezika i stila, kao i njegovo okretanje prema plemenitim idejama. To su vera u čovekov duh i saznanje, u sposobnost čoveka da bude bolji“, objašnjava sagovornica Sputnjika.

U čemu se Puškin grdno prešao?

Aleksandar Puškin je išao ispred svog vremena, bio je čovjek koji se suprotstavlja glavnim strujama, a o takvim je ljudima i pisao. Nije volio malograđane, kvaziintelektualce. Zato u njegovim djelima, podsjeća Tanja Popović, često možemo da prepoznamo podrepaše, ljigavce, ono što će Dostojevski kasnije zvati „lakejima tuđih misli“.

Cijelo Puškinovo okruženje bilo je protiv njega, uključujući i njegove bliske prijatelje.

„Nikada mu nije bilo dozvoljeno da napusti Rusiju, a on je maštao o tome. Vrlo je dobro znao šta se izvan Rusije događa, a o tome najbolje svjedoči njegova prepiska. U jednom dirljivom odlomku iz pisma upućenog knezu Vjazemskom Puškin se žali na to kakvi su putevi i železnica u Rusiji i dodaje da ne vjeruje da će se to popraviti čak ni za 500 godina. Tu se grdno prešao, na svu sreću“, uz osmjeh navodi Tanja Popović.

Iako je za života bio proganjan i izolovan, nakon njegove smrti pojavio se paradoks koji, kako ističe naša sagovornica, prati sve velike stvaraoce i markantne ličnosti u istoriji: „Prve tri decenije 19. veka danas se zovu ’Puškinovom epohom‘“.

Puškin u dijalogu s ruskom književnom klasikom

Vodeći ruski književni kritičar 19. veka Visarion Belinski naveo je u jednom svom djelu o Puškinu da pisati o tom velikom pjesniku znači pisati o cjelokupnoj ruskoj književnosti. Mnogi ruski književni velikani vodili su veoma plodan dijalog s Puškinom. Prvi među njima bio je još jedan utemeljivač ruske književne klasike Nikolaj Gogolj.

„Puškin i Gogolj su pripadali istom staležu, obojica su bila plemićkog porijekla, ali je Puškinovo nasleđe bilo drugačije. Gogolj je nekoliko puta pokušavao da se upozna s Puškinom, ali mu to prvi put nije pošlo za rukom. Kasnije su, ipak, uspostavili kontakt. Puškin je pisao prvu recenziju za Gogoljeve ’Večeri u seocetu kraj Dikanjke‘ i istovremeno objavio njegovu pripovetku ’Nos‘ u svom časopisu ’Savremenik‘“, navodi Tanja Popović.

Povodom Gogoljevog stvaralaštva veliki pjesnik je rekao da nikada nije vidio takvu širinu, sažetost i upečatljivost u upotrebi jezika.

„Gogolj je za zaplet ’Revizora‘ uzeo događaj koji se zaista dogodio Puškinu. Puškin je išao u Orenburšku oblast istražujući događaje o Pugačovljevoj buni i onda su nesrećni vlastodršci mislili da je to revizor koji treba da napravi neku vrstu kontrole, državni inspektor. Gogolj je rekao da mu je Puškin pozajmio i siže za ’Mrtve duše‘“, podsjeća sagovornica Sputnjika.

Puškina je, kao, uostalom, i Gogolja, izuzetno cijenio Fjodor Dostojevski. U čuvenom govoru na otkrivanju spomenika Puškinu 1880. godine Dostojevski je, pored ostalog, rekao da u njegovoj pojavi ima nečeg proročanskog za sve Ruse.

„Drugi veliki pisac, Lav Tolstoj, kad god je imao muku stvaranja, otvarao je Puškinova djela“, podsjeća profesorka Popović.

Marina Cvetajeva i Ana Ahmatova su mu se divile, a Vladimir Majakovski, koji je u svom manifestu napisao da želi da „zbaci Puškina s broda savremenosti“, istovremeno je objasnio da je neophodno osloboditi se prve ljubavi da bi se došlo do nove. Danil Harms je napisao mnoštvo anegdota o Puškinu, parodirajući, prije svega, njegov kult. Veliki je uticaj Puškina, kako napominje Tanja Popović, i kod Josifa Brodskog, Sergeja Dovlatova i drugih pisaca modernog doba.

Izvor: Sputnjik