Promaja

Piše: Mišo Vujović

Vest da se 75 000 građana Srbije prijavilo da učestvuje u “Zadruzi tri” samo je potvrda dijagnoze da je Srbija kolektivno stradala od promaje. Ubila nas je promaja tako žestoko da smo prosvirali k’o klimava daščara na salašu u vreme košave.

Jedan veliki grad bi se rado razgolićio, izvrnuo pred kamerama svoju ličnost k’o prazne džepove. Čovek se pita šta se dogodilo sa narodom čiji genetski i civilizacijski kod potiče iz patrijarhalne matrice istočnog hrišćanstva, naroda čiji su temelji građeni na etičkim postulatima pravde, naroda u kom je stid bio vrlina, učtivost i vaspitanje vertikala, duh smisao života.

Da li smo potonuli u deprisivnu kaljugu besmisla i samopotiranja ili zalutali na stranputicu podnebesnih sila, ili pak nesvesno obezglavljeni po inerciji tumaramo tražeći se u gustoj magli vremena? Tih jedan koma nešto procenata populacije i njihova ambicija da se u javnoj makljaži ukrcaju u neku kompoziciju izvesnijeg života nije toliko zabrinjavajuća koliko podatak da većinska Srbija danonoćno izgara pored tv aparata navijajući za svoje fanove u Areni uzdaha, strasti, vulgarnosti, perverzija, nasilja, sado-mazohizma, kretenluka i ostalih budalaština…

I nije tu poenta. Većina je tako i tako dokona, navijački ostrašćena, obično priklonjena jačem, te joj mnogo zaluđivanje tuđim intrigama na neki način dođe kao satisfakcija za ličnu promašenost ili prazninu kroz koji fijuče promaja. Ta ista većina na ivici egzistencionalnog minimuma svakodnevno ili kako već, svojim SMS porukama podržava intenzivno sluđivanje ili zatupljivanje kolektiviteta. Dva puta sam, verovatno i više, ali ovo sam evidentirao, svojim neznanjem ili elementarnom neobaveštenošću šokirao sagovornike.

Pre petnaestak godina u Višegradu, na jednom ručku, nisam znao ko je Seka Aleksić. “Joj njega, ne zna ko je Seka”, sažaljivo se zapanjila tetka Dobrinka. Drugi put sam se “crveneo” zbog Mikija Đuričića pred koleginicom iz Radio Beograda. Eto nisam znao za tog čuvenog “rijaliti igrača”, kao što sam sam prvi put čuo za njegovu profesiju – igrač rijalitija (k’o bejzbola ili američkog fudbala!?).

Uđoh na internet malo da proguglam o tom, ispostaviće se, po mnogo čemu interesantnom čoveku i nabasah na impresivan nivo informacija o njegovom životu. Sudeći po onom što sam letimično pogledao, čovek se medijski približio Vučiću i Novaku Đokoviću, a barabar je sa Šešeljem, Karleušom, Acom Lukasom, Severinom, Natašom Bekvalac i ostalim skandal majstorima. Razmišljajući o ovom fenomenu, setio sam se grafita:“Vuče, jebem te ćopava, šta ti bi da nas prosvećuješ!” Naravno, nije reč o Draškoviću već o Karadžiću. Da li je Vuk prosvetitelj, kako smo učili više od sto godina ili markentiški guru i trgovac vrednim antikvarnim knjigama, kako pokazuju nova otkrića čije relevantnost umnogome diskredituje Vuka, koji se ni za života u svoj karakter nije zaklinjao, za ovu priču je nebitno.

Bez obzira što su se mnogi saglasili da je ćirilično pismo najsavršenije, evidentan je Vukov lihvarski egzistencionalizam i tu nema nekih senzacija, ali bi država, svakako, umesto da podržava gluposti nepodvodive pod pojam kulture, morala da se ozbiljno pozabavi vraćanjem otuđenog pokretnog blaga iz raznih svetskih muzeja, arhiva, biblioteka.

Ako hoćemo zaista da menjamo kolektivnu svest, da se napokon uspravimo, vreme je da vratimo dostojanstvo istinskim vrednostima. Naravno da sam protiv bilo kakvih zabrana, ali bi oporezivanje šunda predstavljalo ozbiljan iskorak u definisanju vrednosnog sistema, dok reforme ne bi smele zaobići obrazovanje, kulturu i javne medijske servise pretvorene u propagandne biroe vladajućih stranaka. Iz ovog krokija o promaji nameće se pitanje: Da li hoćemo da ostanemo narod ili statistička kategorija laka za razne oblike pakovanja.