Промаја

Пише: Мишо Вујовић

Вест да се 75 000 грађана Србије пријавило да учествује у “Задрузи три” само је потврда дијагнозе да је Србија колективно страдала од промаје. Убила нас је промаја тако жестоко да смо просвирали к’о климава дашчара на салашу у време кошаве.

Један велики град би се радо разголићио, изврнуо пред камерама своју личност к’о празне џепове. Човек се пита шта се догодило са народом чији генетски и цивилизацијски код потиче из патријархалне матрице источног хришћанства, народа чији су темељи грађени на етичким постулатима правде, народа у ком је стид био врлина, учтивост и васпитање вертикала, дух смисао живота.

Да ли смо потонули у деприсивну каљугу бесмисла и самопотирања или залутали на странпутицу поднебесних сила, или пак несвесно обезглављени по инерцији тумарамо тражећи се у густој магли времена? Тих један кома нешто процената популације и њихова амбиција да се у јавној макљажи укрцају у неку композицију извеснијег живота није толико забрињавајућа колико податак да већинска Србија даноноћно изгара поред тв апарата навијајући за своје фанове у Арени уздаха, страсти, вулгарности, перверзија, насиља, садо-мазохизма, кретенлука и осталих будалаштина…

И није ту поента. Већина је тако и тако докона, навијачки острашћена, обично приклоњена јачем, те јој много залуђивање туђим интригама на неки начин дође као сатисфакција за личну промашеност или празнину кроз који фијуче промаја. Та иста већина на ивици егзистенционалног минимума свакодневно или како већ, својим СМС порукама подржава интензивно слуђивање или затупљивање колективитета. Два пута сам, вероватно и више, али ово сам евидентирао, својим незнањем или елементарном необавештеношћу шокирао саговорнике.

Пре петнаестак година у Вишеграду, на једном ручку, нисам знао ко је Сека Алексић. “Јој њега, не зна ко је Сека”, сажаљиво се запањила тетка Добринка. Други пут сам се “црвенео” због Микија Ђуричића пред колегиницом из Радио Београда. Ето нисам знао за тог чувеног “ријалити играча”, као што сам сам први пут чуо за његову професију – играч ријалитија (к’о бејзбола или америчког фудбала!?).

Уђох на интернет мало да прогуглам о том, испоставиће се, по много чему интересантном човеку и набасах на импресиван ниво информација о његовом животу. Судећи по оном што сам летимично погледао, човек се медијски приближио Вучићу и Новаку Ђоковићу, а барабар је са Шешељем, Карлеушом, Ацом Лукасом, Северином, Наташом Беквалац и осталим скандал мајсторима. Размишљајући о овом феномену, сетио сам се графита:“Вуче, јебем те ћопава, шта ти би да нас просвећујеш!” Наравно, није реч о Драшковићу већ о Караџићу. Да ли је Вук просветитељ, како смо учили више од сто година или маркентишки гуру и трговац вредним антикварним књигама, како показују нова открића чије релевантност умногоме дискредитује Вука, који се ни за живота у свој карактер није заклињао, за ову причу је небитно.

Без обзира што су се многи сагласили да је ћирилично писмо најсавршеније, евидентан је Вуков лихварски егзистенционализам и ту нема неких сензација, али би држава, свакако, уместо да подржава глупости неподводиве под појам културе, морала да се озбиљно позабави враћањем отуђеног покретног блага из разних светских музеја, архива, библиотека.

Ако хоћемо заиста да мењамо колективну свест, да се напокон усправимо, време је да вратимо достојанство истинским вредностима. Наравно да сам против било каквих забрана, али би опорезивање шунда представљало озбиљан искорак у дефинисању вредносног система, док реформе не би смеле заобићи образовање, културу и јавне медијске сервисе претворене у пропагандне бирое владајућих странака. Из овог крокија о промаји намеће се питање: Да ли хоћемо да останемо народ или статистичка категорија лака за разне облике паковања.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: