Prljavi prozori i zamagljena stakla

Piše: Mišo Vujović

Dragi moji Srbi – Crnogorci, razbijeni, tužni i sluđeni. Nemojte da se svađate jer time još više kuražite milogorce i crvenogorce. Znali smo da će upotrebiti i ćorave kutije i gluve sobe i bugarski vozovi i dnevnice i birački odbori. Znali smo, takođe, da se pešadijom ne ide na tenkove i oklopna vozila. Jasno je bilo da će Milo sa razbijenim oponentima očistiti pod.

Tačno je, kako reče Dragana Mijušković, da je „Vlast od Boga data“, ali je tačno i da nam Gospod daje slobodu i kantar po zasluzi. Ova vlast je parametar ili kantar sveukupnog duha i moralnog stanja u Crnoj Gori. Vi znate dobro kakvi su mehanizmi vlasti koja sa dvostrukim ubicom osuđenim pravnosnažno u Hrvatskoj pravi novi „Bombaški proces“ – aferu „Državni udar“. Taj čovek pod međunarodnim poternicom pod zaštitom je novog‒ starog predsednika i njegovog režima. Nekada se govorilo: „Ubij čoveka i beži u Bijelo Polje, niko te neće taći“. Danas je čitava Crna Gora postala Bijelo Polje.

Kandidat većeg dela opozicije vodio je individualnu kampanju pazeći se strogo da se kome ne zameri, a naročito Gospodaru. Bežao je od mase, a i ona od njega. Lideri ostalih stranaka podržali su ga iz zaklona, ostavljajući utisak da su jedva čekali da postane još jedan gubitnik, kako nekom ne bi ugrozio slavu. Na kraju, on nije bio srpski, već građanski kandidat. Šta to znači!?

Elem, ostavite kalkulacije o zajedničkom kandidatu ako nije Srbin, ćirilični, pravoslavni, pripadnik jedne, svete, nedeljive, saborne crkve! Sve ovo nabrojano: srpski narod, pismo i crkva ‒ stvorili su Crnu Goru, jednu od retkih zemalja u kojoj je vladar bio kaluđer, a bojna njiva oltar.
Ostavite međusobno optuživanje, pozovite svoje lidere – hronične gubitnike, zahvaljujući kojima Gospodar i dalje vlada, da idu u penziju. Bojanić je kolateralna šteta njihovog nejedinstva. Plašim se da je Crna Gora jedna velika predstava u kojoj oni na sceni i sa manjim ulogama žive u izobilju, dok publika gladuje.

Setite se razgovora Knjaza Nikole i Iva Vrane:

„Iješ li to, Ivo“?
„Ne ja, Gospodaru!?“
„Kako, kad iješ leba i sira!?“, odbrecnu se Gospodar.
„U ovoj zemlji samo jedan ije, nekolicina se oblizuje, dok ostatak gladuje“, odgovori Ivo.
E, to gubitničko društvo, što se oblizuje, napokon treba da snosi posledice. Da više ne uzurpira sedlo sa kog stalno pada, ali se ne povređuje.

Dežurni kritičari i čuvari tuđeg morala treba da se prisete i sledeće priče:

Svakog jutra na zastakljenoj terasi, žena i muž, pijući kafu, komentarišu komšijsku porodicu u susednoj zgradi.
„Pogledaj kako joj je veš u mrljama“, kaže žena. Muž ćuti.
„Vidi koliko fleka na onim čaršafima, mora da im je mašina zaribala ili ne odvaja deterdžent“, opet će, stručno, žena, dok ispija kafu. Muž ćuti.
Komšinica preko puta ima petoro dece i gotovo da nema ni trenutka predaha dnevno. Jednog jutra dokona susetka se zaprepašćeno obraća mužu:
„Vidi, dragi, komšinica je kupila novu mašinu za veš!“
„Kako znaš?“, upita ležerno muž.
„Vidi kako su joj blistavobeli čaršafi“, odgovori u dahu žena.
„Nije kupila mašinu, već sam jutros ustao rano i naše prozore oprao“, uzvrati ćutljivi muž i nastavi da pije kafu.