• Издвојено
• Колумне
• Поглед

Приватна држава

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Батрић Бабовић

Пише: др Батрић Бабовић

Читајући ових дана разне теорије о појмовима државе нисам наишао на било коју сувислу дефиницију о правној формулацији именованог друштвеног, правног и историјског појма. Овакав закључак се не изводи зато што на некомплијантан и политички некоректан начин посматрам ствари које тезе и антитезе о свом битисању гаје на историјским несугласицама, муцањима и дискрепанцама, већ на основу искуственог и опитног живљења на неименованом а препознатом географском и политичком поднебљу.

Дефекти и сиве зоне попуњавају се у вакуму изроване садашњости и неизвјесне будућности, оним супстратима који су неиспољени у временском интервалу за који су задатак истине и закономјерност објаве. Све у свему како каже давни стих, слободно се може рећи да никад није касно да се раније пригушени предмет посматрања и анализе, изнесе на површицу и искристалише у базу аутоинспекције за садашњи опрез и футуристичку непристрасну анализу.

Мали простор са мањим радијусом политичких промјена и великим властољубивим потенцијалом често постаје сјеме за размимоилажење трендова који су историја и вјекови, у односу на упоредне анализе са онима који су авангарда и сила закона. Мржња међу политичким актерима је услов без кога се не може, а политичка пристојност и карамазовска политичка коректност постају страно тијело у зацртаном галиматијасу нове политичке стварности. Можда и предзнак да нестварно постаје стварно.

Није давно била референдумска 2006. година када се Црна Гора нашла на историјској позорници и политичкој раскрсници. Са друге стране нашла се Србија са огромним црногорским потенцијалом који је у односу на државно-правни статус обје државе чланице гајио прокрустовске мјере и нисходне интегративне потенијале. Било је важно очувати привилегије и бенефите стечене својим академским звањима, политичким подобностима и умјереним реакционарним потенцијалом.

Следбеници политике креиране на београдском Ушћу у Црној Гори дијелили су своју политичку визију у двије колоне. Једна је пловила путем слијепе везаности за дедињску елиту са консекутивним постдејтонским и постолујним потенцијалима, док се друга на таласу неолибералнне социјалистичке парадигме мијешала у концентрату оних система за које није имала промил интелектуалног потенцијала и енергије за одбрану националне виталности и самоодрживости. Оба рукавца некад снажне ријеке расточила су већински народ у вишедеценијску подјелу и миленијумску духовну безизласност.

Ставови једних и других били су исти, али је одјек у очима посматрача, медија и креатора јавног мњења бивао све замршенији. Интелектуалност расуђивања у оба унутарцрногорска подијељена политичка блока, сводила се на прости самоодржавајући нагон и развој механизама за оплодњом бивших привилегија и актуелних потреба нагонске природе и идовске компоненте. Званични Београд и неформална „србијанска опозиција“ гледали су на државну заједницу Србије и Црне Горе као на кулу од карата. Бијела књига објављена у Црној Гори никад свјетло свог дана није угледала у Србији. Словачки пар под куполом ЕУ играо је дипломатски блицкриг  и на све могуће начине  прокрвио запушено корито давно написане „ Моје Борбе“.

Кремљ и Бијела Кућа су полетјеле у загрљај таквог 21. маја против кога нико није имао право да се буни када би основна права сваког црногорског држављанина била егализована и правно формализована. Након оваквих незавршњних геополитичких и хладноратовских игара Вашингтона и Москве, из дана у дан, са поднебља обје државе паметни одлазе у земље ЕУ, број патената од наше памети расте у европским храмовима знања, док Црна Гора и Србија улазе у партитократије, дезинтегративне и безидеолошке приватне државе.

На разне начине и у коначници истим принципом све се своди на једно- разарање и денатурацију Православља. Кад је Наваљни дошао на ред ваљало би да се присјете тадашњи креатори двије политике како је алуминијум из Подгорице под руским покровитељством могао бити  мјерен америчким доларима? Важно је истаћи да се од трезвоумних људи у Црној Гори мјере домети руског Устава и синергије РПЦ и државног врха.

Шампањац Бориса Тадића, камелеонство Мила Ђукановића, привиди и превиди Стејт Департмента и Кремља направили су појам приватна држава. Балкански Ратник одрубио је главу Демократске Странке у Србији и стигматизовао покрете и процесе против јединства балканског православља.

Сви преостали актери у политичкој драми или сапуничној серији са наставцима јесу  епизодни глумци у споредној филмској улози  чији је сценарио писан изван граница Балкана.

Данашњи политички субјекти превасходно у Црној Гори ,а пасивно и у Србији су задешеници и заточници креираног српско-црногорског политичког лигаштва. Аналгезирани од одабира политичког курса иду путем којим се ређе иде.Са својим слепилима, пројектима и визијама несвјесно путују у понор без краја.

За сређен живот потребно је имати љубав и скротум а за организовано државно јединство, трансцендентални Устав, организовану памет и елиминисану глупост.

Тада су Москва, Вашингтон и Београд станице међународног воза који има свој пролазни транзитни карактер. Да ли то јесмо постигли рећи ће генерације које долазе…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: