Приповедачка герила низ Боку и Паштровиће – Једро наде Николе Маловића

Пише: Желидраг Никчевић

Врло озбиљни критичари појаву Маловићевог Једра наде упоређују са два велика догађаја српске прозе у новијем времену, Павићевог Хазарског речника и Опсаде цркве Светог Спаса Горана Петровића.

То би, дакле, биле књиге које на известан начин обележавају епоху, које се заиста памте и битно утичу на општу романескну атмосферу и њен развој, мењају књижевну мапу и емитују неке потпуно нове а очигледно моћне сигнале према будућности.

Оваква прогноза, наравно, звучи веома претенциозно, али после пажљивог читања Маловићевог нове књиге, треће по реду (иза Лутајућег Бокеља и Пругастоплавих сторија), врло је вероватно да смо добили аутора и дело чије је место у самом врху нашег савременог приповедања – потпуно суверено, незаобилазно и изразито самосвојно.

Најкраће и грубо речено: Никола Маловић је и на тематском и на стилском нивоу потпуно аутентичан приповедач, и ако бисте већ морали да га упоређујете, онда би то пре била нека сродност са врло далеким историјским текстовима, маргиналним записима и анонимним рукописима, ближим архивистици или етнологији, него ономе што пишу његове колеге у Београду, Нишу и Новом Саду, да не помињемо Подгорицу. А опет, у том суптилно архаизованом, патетизованом и поетизованом рукопису постоји снажан пресинг технолошке, електронске, еколошке и политичке збиље, да не кажемо баш самосвести. Кроз призму појединачне свести, гранају се асоцијације и продори у глобалну психологију савременог друштва, тако да је очигледно реч о силовитом приповедачком ангажману, о жељи да се на стварност писмом утиче, и о способности да се она сагледа из потпуно неочекиваних, крајње инспиративних углова.

То би било отприлике, опет грубо речено, као да комбинујете Стефана Митрова Љубишу и Томаса Пинчона; кад се фантастична енергија локалних заједница, у овом случају Боке – сва та лепа имена, лебдеће границе, боје, мириси, укуси и страсти са обале, сав тај очаравајући локални микрокосмос, отпор и герила, са огромним а потиснутим религијским, естетским и еротским потенцијалом – кад се све то дигитализује и пројектује на екран Великог рата, или Великог брата, кад све то пратите на Гуглу и кад су снимци много стварнији од живота, јер га усмеравају и претичу.

И у Лутајућем Бокељу, роману који је побрао многа признања, имали смо ту врсту компликоване приповедачке стратегије, јер је једна од основних карактеристика Маловићевог приповедачког манира – комплексност и динамизам нарације. Ту обичан читалац не може рачунати на потпуно преклапање онога што текст заиста јесте и онога што текст, препуштен сталном лебдењу, може да буде. Притом, међутим, треба рећи да читалац никада не остаје у непрозирној магли, јер Маловић поседује изузетну микростилистичку контролу, његове реченице брижљиво чувају свој енергетски набој од почетка до краја, и зато се неки делови заиста могу читати као потпуно самостални пасажи: наутички, поетски, кулинарски, политичко-аналитички…

Ту су и крајње сугестивне описне секвенце – повремено ступа на снагу тзв. снајперско приповедање, кад се у најмањи детаљ „виђеног“ (чулног, пејзажног, туристичког, географског) угради толико материјала, кад се опис тако прецизно развије и отвори нам се толико „невиђених“ перспектива, да имамо чудан осећај мултимедијалности – а реч је ипак само о приповедању, у извесном смислу чак традиционалном.

На тематском нивоу ствар је такође веома занимљива. Главни јунак је Никола Смекија, амбициозни модни индустријалац из Барија, католик, који се на позив градоначелнице Марије Змајевић враћа у Пераст, град својих предака, да би поново покренуо и оживео традиционалну производњу морнарских мајица. Тај јунак броди дигиталним лавиринтима Медитерана, у најлепшем заливу на свету заљубљује се у другу Марију, чаробну мештанку која му открива тајне барока и љубави. Пераст је одвојен од Котора, има и загонетног председника који у град доводи Јевреје, Велики рат траје наоколо, а у Перасту пратимо његове фантастичне рефлексе, његову дубоку подсвест, кроз неколико тргова, уличица, грађевина, два острва…

Маловић је у Једру наде изванредно искористио знаменити дух места – поменуо сам Стефана Митровог Љубишу, племенитог заступника српског југа, и његову фасцинантну приповедачку герилу низ Боку и Паштровиће. Могу поменути и Фокнера, или Маркеса, или друге велике мајсторе који су знали да проникну у дух места, да га приповедачком магијом препороде.

Јован Цвијић у Балканском полуострву пише да су Бокељи „и језик, причањем и домишљањем да ствари лепо искажу, тако усавршили, да је обилат речима, реченичким обртима и изразима као можда нигде у нашим земљама. Имају много истесаних, готових фраза и флоскула, прича и пословица, који служе као норма или калуп за многе појаве у животу, и према њима се изгледа управљају.“

У Боки се, а не у Црној Гори, додаје Никола Маловић, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори догодило се у Боки – „укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да, for fun, мало одемо у ружичасте воде“.

И зато, по речима „обалног“ српског писца Николе Маловића, у Црној Гори владајућа мањина писање и мишљење на српском доживљава као подривачко, на граници легалности. Па добро, нећемо сад о томе, мада писање у не-пријатељском окружењу нипошто није само ствар естетике.

Нагласићу нешто друго, сасвим индивидуално: неправедну депласираност даровитог српског писца из Црне Горе у односу на целину српског живота, српске културе и српске књижевности. Према чему да се равна и на чију подршку може да рачуна таква чудна појава, са својим плановима и сновима, са својим непорецивим а скоро непотребним талентом?

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: