Прича о Богићу Трипковом: Објесио бих политичаре
Горан Даниловић
Једне прилике када сам у кафани крајпуташици тражио смисао у апофатици пива, мој кум, истраживач сличног, каже: лако је бити добар човјек, само је тешко издржати цијели живот. Рекао је то и ономад умало засвађеним колегама за сусједним столом који су, разапети у доколици „Под Трском“, чекали да им стигну неки каблови, моталице, табле и осигурачи, па да се опет размиле по градилишту. Претурали су цијели дан до подне о људима и животима, без икакве саборне намјере да се договоре и сложе.
Договор би, уосталом, обесмислио законоправило кафане, парницу без почетка и краја, али и цијели контрадикторни кафански поступак.
Позив мом куму да се укључи и пресијече дилему о добром и лошем био је знак уважавања и дио кафанског бонтона по којем се не дира за други сто ако метафизика случаја не надилази „светињу“ независности и самосталности стола. Препричавајући ми, а све је било поодавно, разложио је тврдњу овако:
– Свако коме је Бог дао само мало памети или бистрине, може заимати један дан да не лаже, да не краде, да не шпија и да се повесели туђој срећи. Сви то можемо само је тешко издржати цијели вијек.
Разумио сам одмах да се ради о зипованим заповијестима, о лако памтљивој таблици која попут Лутерове треба да буде закуцана на свака, па и кафанска врата.
Знао сам човјека који је издржао цијели живот.
Када је прије двије године напустио овај свијет подсјетио сам кума Ранка да је Богић издржао сву математику и граматику живљења, да је издржао све дане до оног посљедњег који се отегао до у дубоку старост.
Богић ми је био пријатељ, а то је привилегија.
Старији од мог оца једанаест година изабрао је да каткад, на путу до воденице, кроз село, на сеоском гробљу, гдје смо се одсвуда сабирали по срцу, из обавезе према чијем животу или само због смрти, у пола сата или сат, подијели са мном ријечи за које смо обојица знали да нису од овог свијета и да не иду у гроб.
Стари горштак, као сишао са Наодовог платна, давао ми је тако јавну грамату да нисам изгубио ни душу ни образ бавећи се политиком. Издвојени подаље од клупа по којима попада живи народ, причао би ми о мртвима с ону страну ограде. Ни у најтежим временима, након оног рата, када је Партија била бог, а живи Бог вођа мртве буржоазије, Богића нико није могао поткупити или подмитити, нико омекшати или уплашити камене очи.
Богић је био свој, отац који је морао бити и отац својој млађој браћи, чувар огњишта, заклон за село, домаћин, записничар свега минулог и равнодушни посматрач будућности.
Готово никада нисмо причали о политици. Ипак, једном сам, прекршио прећутни договор и питао га како је то, негдје прије двадесет и кусур година, причао с бабом Булицом, потоњом од оних жена из епа, на којима су стајале куће, имања и судбине.
– Питала ме док смо пили каву испред куле Ђурђића шта бих урадио да ми Бог да два сата власти? Објесио бих политичаре одговорих.
– Бог с тобом Богићу, како објесио?
– За ноге Булице, ето тако, за ноге, дако им сјави мало памети у главу!
Смијући се, питам га: зар све политичаре Богићу?
– Не бој се ти још. Мислио сам на ове што владају. Ти си опозиција. Само, бићете и ви једном власт, а ја вам за то нијесам крив.
Лако је бити добар човјек али је тешко издржати цијели живот.
Богић Трипков Трипковић издржао је макар један свој и барем три туђа. Увијек ме подсјећао на измаштане слике о старозавјетном Јакову које су ме населиле тек након што сам читао лиризовану библијску епопеју од Томаса Мана – Јосиф и његова браћа. Рвао се са животом, а и с Богом ако је требало и кад је био сигуран да је у праву.
Када ме, као тридесетогодишњака, на Биљезима барским упознавао са старинама однекуд из Равне Ријеке рекао је:
– Ово је Горан Весов, унук Мила Радосављева и чукунунук Миљана Спасојева што је добио грамату од Светог Петра да лијечи народ у Брдима!
Кад смо остали сами кажем му да сам мислио да знам довољно о далеком претку, да ми је речено да је био травар и да је имао скоро хиљаду кумова, али да не знам за грамату.
– Знам ја, а двојица знају више но један.
И није, каже ,скоро, него и без скоро.
– Добио је грамату и однио је са собом у гроб послије 110 година живота.
Спасио је од страшне болести и сина морачког бана Новице Церовића. И да запамтиш – боље да ја причам о твојима, а ти о мојима. Да не зборимо о себи него о другима, ако имамо шта.
Разумио сам.
Богић је мушке главе помињао по оцу и ђеду, а пар пута у животу, мимо сурових обичаја и правила, лелекао је жене за које је знао да су вриједјеле више од буљука мушкараца. Тако би и казао, а у његовом свијету то речено на гробу била је последња и једина истина, тачка након које само Бог има право да допуни.
Учио је вјеронауку прије оног рата у морачкој Цркви. Од кише, мраза и снијега распадну се опанци од опуте и онда на камени црквени под стојиш бос.
Ништа научено од пода до Бога никад није заборавио.
Сјетио сам га се много пута и ових дана, с радошћу и насмијан због незаборављеног.
– Ево смо дошли на власт Богићу и као што си рекао; ти нам ниси крив.
Па да не чекамо на друге, него да се на вријеме и драговољно окачимо за ноге – само мало, мало док размишљамо о апофатици слободе, ресорима, владавини, позицијама и пиву – бићемо паметнији.
Лако је бити добар човјек, само је тешко издржати цијели живот.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Sjajana priča kao i autor.Zaslužuje jedno od ministarskih mjesta,zaslužuje i više od toga.
Сјајни Горан. Свака његова прича је за памћење.
Sve tipovani komentari! Goga iz Djujdjevine da ide u diplomatiju.Koliko je imao radnog staza kada ga je Bozo Bojovic 2001.godine uzeo za ruku i uveo u Skupstinu? Ko mu je kupio prvo odijelo? Ko finansirao da popravi zube? Ako ista barem vise necemo svaku noc gledati ovu opskurnu fizionomiju koja je prosla dugi put preletaca od DPS- a do politickog otpada, olicenja politicke ljigavosti i gejacko seljacke nenajedenosti!
Tebi je žao možda što više diplomate neće biti kompromitovani kadrovi – u Rimu plagijatorka Vlahović, u Dubaiju Duška Jeknić, Darko Pajović u Kini i Indoneziji, a u Beogradu, naravno, Tarzan. Da li je moguće da još uvijek postoji neko ko brani bilo koga iz bivše vlasti? Kuku vama s vama!
Sjajna prica, topla, mudra i pomjera iz lezista.
Hvala g. Danilovicu.
Malo je danas Bogića, mnogo manje nego nekad! Samo se nadam ne premalo, nego taman dovoljno da se imamo na koga ugledati i od koga nauciti!
Sjajna prica g. Danilovicu, sjajna!!!
Kao i svi njegovi tekstovi, prelepo.
DIVNO !
ANDRICEVSKI KAO I UVJEK.
Čuj Gorane, naše gore listu; „zeznuo“ si Buda,… kolumnistu.
Na mnogaja ljeta.
… Nije ovo samo lijepo, ovo je literatura!
A govorio sam mu, mani se politike đa’oli je zobali … Bog te dao za olovku!
Treba da ide u diplomatiju, koja je nekad cvjetala sa ljudima od pera a književnici bili ambasadori u najvažnijim državama. Ili za ministra prosvjete.
@ Dijana
Korisniji bi nam bio Ministar Prosvjete (velika slova namjerno),
ali i diplomatija je vazno polje, iako nije kao nekad.
U svakom slucaju divno. Prava litertura.
Hvala za ovu toplu moračku priču.
Хвала ти, горане, на сјајној причи о нашем морачком Богићу, твоме куму и комшији, а нашем одивичићу. Не знам ни да ли је завршио основну школу у Морачком Манастиру, али је и теби и свима нама, мало старијој генерациј, био помало зазор да сједнемо и попричамо са Богићем (ништа није случајно, па ни име које наш пријатељ носи!) Ја сам то чинио у нашим косачким мобама испод Вучја, пазећи да ми се не омакне нека сувишна или неприлиучна ријеч пред козбашом који је својим постојањем и својим необичним и пословичним говором обиљежио наше невријеме!
Prelijepo.
У страху од све извјесније трајне лустрације коју не изричу званични судови, већ вријеме и народ, људи пишу и ламентирају над свим и свачим, а највише над собом. Над собом који је можда могао бити бољи, али како вели народ, није свако туре за везира, или да додамо, мачку је увијек много говеђа глава. Није баш Горан добро разумио Богића, јер ни себе није разимио. За нрке ствари се човјек роди од мајке или се роди страдањем.
Hmmm, zanimljivo…
@Anonimni
Boze, kakav si ti covjek?!
Ili ne razumijes ljepotu mudrosti ili si ZAO.
Tebi bi bila mnogo i pacovska glava.
Zadovoljstvo je bilo pročitati ovu lijepu i prije svega poučnu priču.
Postovani Gorane, jednom si na optuzbu jedne osobe da si “ udbas“ reka ,nek dokaze a ja mu velim da on provjereno jeste. Nisam ti povjerovao misleci da je afekat. Sad znam da je istina, I dugujem izvinjenje. I to najspretniji u istoriji Crne Gore je taj udbas I najveci glumac do juce bio. I ti znas nisi ga oda jer mu je status zamrznut od 2009.
Предивна,људска,топла прича. Са дивном поруком. Браво.
Gorane, brate, ti si svoj dug prema srpstvu ispunio?… Bio si izvanredan poslanik, zaslužio si i mjesto u novom sazivu parlamenta, ali avaj, možda je i bolje ovako, a na koncu, tako je Bog htio… Sjajan si kolumnista, a moj predlog ti je da osnuješ neku nevladinu organizaciju, koja bi se borila za prava Srba u Crnoj Gori, a sa (posebnim) akcentom na predstojeći popis stanovništva… Svako dobro! Pozdrav!?