Ријеч

Пише: Булатовић И. Богић

Озбиљан човјек је обазрив према ријечима јер је одговоран према људима!

Кажу да дјеца најбоље и једино уче невербално. Да су ријечи немоћне пред родитељским дјелима. И поред онога што им је речено, испливаће оно што је већ виђено.

Једна од мјера људске зрелости је човјекова способност да туђе искуство заприми у вербалном паковању. Зато је причати некоме узалудно, другоме злата вриједно. У Цркви можемо чути чак да је неко „затворени сасуд“. Међу нама је таквих понајвише.Затворених сасуда, гордих, аутистичних, препотентних, охолости вичних.

Ето их данас понајвише у опозиционим клупама. Сјутра у неким нетапацираним. А за себе тврде да су се највише мијењали и модификовали, прихватали нова достигнућа, имплементирали нове технологије… У ствари, само су трчали, не за ријечима као крајПуташима који су носили неку вриједност на Путу Истине и Живота, већ за конкретном моћи краткога даха. Дакле, родитељи најчешће не држе ријеч. Дјетету остаје гола истина. Кроз дјецу нам се свете ријечи којих нисмо били достојни.

Само се човјек држи за ријеч. Али ову привилегију као да смо користили мало, или никако. „Мићуновић и збори и твори/ Српкиња га јошт рађала није/ Од Косова, а ни пријед њега“! Е, то је права мјера родитељства! Мићуновићева дјеца немају идентитетских проблема, нити проблема са личносним интегритетом. Човјек даје ријеч, тврду ријеч и вјеру тврду, али такав ријеч и заприма као тврду! Па и када је излетјела из уста које ријеч не држе. Тешку и ружну ријеч из главе која ријеч не држи, треба прихватити врло озбиљно, са потпуном позорношћу. Ономе који не држи ријеч, можете сасвим и само вјеровати уколико исијава безобразлук и мржњу: „Битанго“!

Онај који држи ријеч, врло је чуо и запримио ову ријеч од онога који ријечима само звечи. Запримио је и одредио се према њој још прије шест, седам година. Свака генерација, изнова, очекује да види, да чује, да упозна онога који „збори и твори“. Дао сам Ријеч!!! Ону Ријеч која бјеше на Почетку и знам шта сам рекао!!! Аферим!!!

„Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи, зар може јасно запевати“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: