Priča iz Ćor Budžaka

Piše: Nebojša Jevrić

Jednom davno, mnogo vekova pre Hrsta vladao je Persijom veliki car Kanbis.

Kanbis je bio dobar vladar, ali su do njega često dopirale vesti o nepravdama koje su od strane njegovih činovnika dešavale narodu u Persiji.

Preko carskog ruha ogrnu prosjački ogrtač, uputi se u grad.

Svuda je čuo istu priču o vrhovnom sudiji koji uzima mito.

I svi tragovi su vodili prema njegovoj palati većoj od carske.

Na trgu je trebalo da bude tog dana javno vešanja nekog mladog zločinca.

Okupila se bila masa i car Kanbis je čuo dvojicu kako razgovaraju.

-Pet zlikovaca koji su imali da plate, sudija je oslobodio.

– Ovaj nije imao da plati i nevin ide na vešala.

Kanbis skide prosjčki ogrtačač. Zablista na njemu drago kamenje i zlato.

Skoči Veliki Sudija prema njemu da mu celiva skute.

-Ovog jadnika oslobodite, a Velikom Sudiji odsecite glavu i oderite kožu. Kožu uštavite i njome obložite stolicu Velikog Sudije – naredi vojnicima.

A u cara pogovora nema.

Trebalo je izabrati novog sudiju.

Carev izbor bio je Hajam, sin Velikog Sudije.

Sudio je šezdest godina i narod ga je zvao Hajam Pravedni. Kada je umro Persijanci su nastavili da veruju u njega, da veruju da svi mi jednoga dana dođemo pred njega. Bezgrešnog Velikog sudiju.

Pisci, pesnici i ostala književna bulumenta obično misle da je bezgrešna i da su miljenici bogova.

Postoji jedna knjiga koju je pročitalo devedeset posto pismenih dečaka i devojčica na svetu.

Robinzon Kruso Danijela Defoa.

Naravno da se sećate nesrećnog Petka kojega pripadnici protivničkog plemena hoće da pojedu.

I Robinsonove puške kojom ga spašava.

U fajl u mozgu svim budućim engleskim vojnicima ubačena je priča kako su crnci ljudožderi i kako ih bez griže savesti mogu ubijati.

Milioni i milioni su krenuli iz Afrike za Ameriku kao robovi i isto toliko ih nije stiglo.

Australija i Aboridžini.

Ne znam kako se zvao autor prvog vestern romana u kojem se govori o tome kako su Indijanci skalpirali belce.

Iako je istina sasvim drugačija.
Beli lovci na ljude su dobijali sto dolara za skalp Indijanca, a po pedeset za skalp deteta.

Retki su oni koji to znaju.

Ulogu knjiga preuzeo je film.

Holivud je naša dika, što poželiš to naslika.

Trči Srbin sa mini atomskom bombom po Njujorku a juri ga hrabri i nepobedivi Jenki.

Pod parolom – NIKAD VIŠE AUŠVIC! bombardovale nas Švabe.

Da bi nas bombardovali bio im je potrban veliki zločin.

Lako su se sa rahmetlli babom, sa Alijom Izetbegovićem, dogovorili oko Srebrenice.

Dva dana pre predaje Srebrenice Naser Orić i kompletno rukovodstvo sa dva miliona dolara stignu u Sarajevo. Izađu žene i deca. Onda su stradali ratnici.

Kad je došao mister Bil Klinton u Srebrenicu rakao je – VOLIM OVAJ GRAD. Svi su zaboravili na Moniku.

Svi su zaboravili na ubijene Srbe, na sto pedeset odsečenih glava, na deset hiljada ubijenih u Sarajevu, na dečje logore, na
Jasenovac i Jadovno. Na proterane iz Krajine.

Pišem ovaj tekst, vapaj, na katunu Ćor Budžak između Sinjavine i Durmitora, svestan da kršim zakon jer ko zločin u Srebrenici ne zove genocidom vrši krivično delo.