Presek stanja srpskog trajanja

Piše: Boško Kozarski

Život Srba na Kosovu i Metohiji se izmenio nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti od strane prištinskih vlasti, ali se suštinski i nije promenio, jer već vekovima traje neprekidna kosovska golgota srpskog naroda.

U principu se može reći da je istinski podvig živeti kao Srbin na Kosovu i Metohiji. Danas je kudikamo teže u u administrativnom smislu, jer su Srbima potrebna dva kompleta dokumenata, dve registracije auta, ali to očigledno ne menja njihovu odlučnost da ostanu na svojim ognjištima i nastave sa odsudnom odbranom najsvetije srpske zemlje. Čak i u vreme dok je Srbija imala punu vlast nad Kosmetom, situacija je bila slična današnjoj, osim u onom delu da bi u slučaju bilo kakvih međuetničkih incidenata tu nastupila srpska policija i srpsko pravosuđe. Danas, Srbi na Kosmetu nemaju poverenje u privremene institucije na Kosmetu i samim tim raste strah u ionako već strašnoj situaciji.

Možemo reći slobodno da je politika Josipa Broza Tita bila antisrpska, da je najveća greška srpskog naroda u 20. veku upravo bila komunistička partija i Tito. To nas je kao pravoslavni narod, osakatilo, pa se u današnje vreme poput duhovnog bogalja nalazimo kraj puta proseći razumevanje, poštovanje, pa i samu ljubav.

Pitamo se št je uzrok naše propadanja? Onoga trenutka kada su Srbi ispred sopstvenog sistema vrednosti stavili partiju, tada je počela naša propast. Onoga trenutka kada je brat brata prijavio zbog antikomunističkog stava, tada smo doživeli starozavetno bratoubistvo, tada su se Srbi podelili na Kainovu i Aveljovu decu. Danas kajemo te grehe i ispaštamo zbog njih, pokušavajući da obnovimo sve one porodične vrednosti na koje nas je podsetio blaženopočivši patrijarh Pavle. Naravno, taj posao nije moguće do kraja završiti, jer je kancer našeg društva parzijski sistem i dok se njega ne otarasimo, bićemo obolelo društvo. Uz to, vidna je ogromna količina napada na porodične vrednosti. Od rodne ideologije, do kompletnog liberalnog sistema. Vreme pred nama je svojevrsni ispit koji će pokazati da li smo naučili lekciju, da li smo shvatili zašto smo faktički ponavljali razred nacionalnog opstanka.

Hvala Bogu, imamo prava na popravni ispit i nadam se da se ovaj put nećemo obrukati, jer bi to definitivno bio naš kraj. Iako su često na naslovnivama, targetirani kao najveći probčem, nisu Albanci naši vragovi, već jedan od istorijskih ispita nametnutih u 20.veku kao teg našeg napretka. Očigledno je da su Srbi veliki istorijski narod zbog koga su padala carstva, na kome su se lomila koplja. Janso je i da su Srbi usporili dolazak novog svetskog poretka, posebno 1999.godine kada su stali u prvu liniju odbrane kompletnog istočnog sveta sukobeći se sa 19 najmoćnijih zemalja udruženih u NATO alijansu.

Naši vragovi su daleko veći i jači od Albanaca, pa samim tim mi njih treba da gledamo kao narod koji je zloupotrebljen i zadojen mržnjom prema Srbima. Verujem da će se dozvati pameti i da će pristati da budu naše komšije, jer u suprotnom će oba naroda trpeti. Kosovo je zapadni protektorat, deo Srbije pod okupacijom, dakle nikako nezavisno, već okupirano, a sve što je okupirano, okupirano je privremeno. Kad mi Srbi kao narod budemo bolji, Bog će nam vratiti Kosovo.

Mada je to možda i loše po nas, jer smo se takvim darovima najčešće pogordili i okretali protiv Boga. Možda je stanje borbe za svetinju najbolje za Srbe. Umemo da pobedimo, ali još nismo naučili da se u pobedi vladamo.