Преминуо редитељ Вељко Булајић
1 min read
Један од највећих југословенских филмских редитеља Вељко Булајић преминуо је јуче у Загребу, у 97. години живота, јављају хрватски медији.
Вијест о смрти Вечерњем листу потврдили су чланови фамилије. Он је трајно обликовао југославенску и хрватску кинематографију.
Редитељ Вељко Булајић рођен је у мјесту Вилуси код Никшића, 22. марта 1928. Са родитељима, оцем Миљком и мајком Љубицом те браћом Ђорђем и Стеваном је до избијања Другог свјетског рата боравио у Сарајеву, а онда су се вратили у родне Вилусе и већ 13. јул 1941. године придружили „устаницима“ који су се борили против „окупатора и народних издајника“. Најстарији брат Ђорђе је погинуо у рату, док су Стеван и Вељко преживјели, иако су и они били рањавани.
Средњу школу Булајић је завршио у Сарајеву. Након рата нашао је мјесто у Дому ЈНА у Загребу, гдје се мотао с млађим поратним интелектуалцима. Тада се почео занимати за кинематографију, уписао је филмску режију у Центро Спериментале у Риму. Дипломирао је 1959., асистирао великим редитељима као што су Федерико Фелини и Виторио Де Сика па се вратио у бившу Југославију.
Редитељску каријеру започео је са два кратка филма: Камен и море и Брод луталица (1953.). Први дугометражни играни филм „Влак без возног реда“ (о послијератним миграцијама становништва) реализовао је 1959. Дјело је награђено са двије Златне арене и наградама Славица и Јелен у Пули, те Наградом града Загреба. Слиједи филм Рат (1960.), визија ратне катастрофе, награђен Златном и Сребрном ареном у Пули. Велики успјех Булајић постиже филмом Узаврели град (1961.), о животу у новоме индустријском центру, награђеном такође Златном ареном у Пули.
Булајић је аутор чији су филмови постигли највећи успјех код домаћих и страних гледалаца. Козара, Влак без возног реда, Атентат у Сарајеву заједно с Битком на Неретви на врху су листе најгледанијих филмова у бившој Југославији. Наведена четири филма приказивани су у многим државама, што су југославеснке власти потицале из политичких и идеолошких разлога. Но, његови филмови су доносилии велике зараде.
Скопје 63, дугометражни документарни филм, био је приказиван на свим телевизијама свијета и свом је аутору донио престижну УНЕСЦО-ву награду Калинга за „врхунско остварење на подручју умјетности и знаности“.
Булајић је добитник награда Златни Лав у Венецији, Златна Нимфа у Монте Карлу, награде за режију у Сан Себастијану и Њу Делхију, Златне медаље на Међународном филмском фестивалу у Москви, међународне награде критике Цидалц, награде Златни клас за најбољи филм у Ваљадолиду, неколико награда публике те још неке друге. Награђен је с неколико Златних Арена на Филмском фестивалу у Пули за најбоље филмове и најбољу режију, а америчка Академија за умјетност и науку номиновала је његов филм Битка на Неретви за Оскара.
Булајић је 2010. преко медија ушао у конфликт с Антуном Врдољаком који је за потребе свој документарно-игране серије „Тито“ користио његове снимке Титових мемоара које је снимао 70-их година прошлога вијека за Телевизију Загреб. Власник тих мемаоара је ХТВ, али је Булајић тврдио да полаже ауторска права те да се без његова допуштења никоме не може уступити кориштење материјала.
Одлуком Фестивала медитеранских земаља у Риму Булајићу је 2013. додијељена Награда за животно дјело, након што је у римској Филмској палати приказан његов филм ‘Либертас’ о животу и дјелу великог хрватског писца Марина Држића. Награду му је уручио Франко Неро, звијезда његове „Битке на Неретви“ из 1969., филма који је у Југославији слављен као „један од најбољих ратних филмова свих времена“.
Добитник Тринаестојулске награде
Булајић је добио и Тринаестојулску награду за животно дјело 2016.
Он је тада за ТВЦГ казао да ће с поносом примити Тринаестојулску награду. Посебну част му чини то што награда долази из Црне Горе за коју је, како каже, читав живот био нераскидиво везан.
(РТТЦГ)
O ustašama sve najgore.
Naživio se.
Nazdravlje ostatku.
Човјек који је својим филмовима, а посебно са „Битка на Неретви“ нанио много штете српском народу!