Преглед положаја вjерске наставе у државама Европске уније са посебним освртом на правни статус вjеронауке у Аустрији – 4. дио
1 min read
Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј приликом посјете Канцеларији за вјерску наставу новембра 2013 у Бечу.
Пише: Бранислав Ђукарић, инспектор за православну вјеронауку у Аустрији
Законским регулисањем вјерског образовања у школско-образовном систему Аустрије, уз већ поменуте законско-правне регулативе, правно-административни оквири вјерску наставу артикулишу у неколико следећих поставки:
• Вјерска настава је обавезан наставни предмет у свим државним и приватним школама са правом јавног гласа, за све припаднике јавно признатих хришћанских цркава, односно вјерских заједница.
• Вјеронаука је, дакле, обавезна али са могућношћу одјаве, и то само у првој недјељи од почетка школске године. Она није дефинисана као факултативна, а ни као алтернативно изборна, у евентуалној могућности избора неког алтернативног наставног предмета. Обавезно похађање етике као новог наставног предмета уводи се, по први пут у Аустрији, почетком ове школске године у прве разреде у свим средњим школама и то за све оне ученике који не желе да посјећују наставу вјеронауке. Вјеронаука као обавезан наставни предмет није заступљена једино у занатским школама (Berufsschulen). У њима је она једино изузета као обавезан наставни предмето и једино у овим малобројним школама важи као изборни предмет, изузев Тирола и Форалберга, гдје је вјеронаука и у овим школама такође обавезна. У занатским школама они који желе да посјећују вјеронауку морају сами да се пријаве, што у свим осталим школама није потребно.
• На основу тзв. «негативне вјерске слободе» од вјеронауке се може лично одјавити сваки вјерско пунољетан ученик са напуњених 14 година, односно непунољетан до напуњене 14 године живота и то уз писмену сагласност својих родитеља. (1921/1939; поново објављен BGB1. Nr. 166/1985).
• Ученици, који су без вјерске припадности (ohne religiöses Bekenntnis) или припадају оној вјерској заједници, која законски не може да буде или још увијек није призната, могу да учествују на вјерској настави једне од већ законски признатих цркава или вјерских заједница, ако се на ову сами пријаве и добију сагласност надлежне црквено-школске управе.
• Наставни план је у искључивој ингеренцији цркве. Држава нема никакав утицај на наставни план, a његово објављивање од стране ресорног министраства има само декларативни карактер.
• У вјерској настави постоји потпуна слобода коришћења свих наставних материјала и средстава, односно није потребна дозволa за њихову наставну употребу од стране државно школских власти, али истовремено не смију ни да буду у искључивој противријечности са општим васпитањем грађанског друштва
• Учешће у богослужбеном животу цркве, нарочито у школским богослужењима је допуштено, односно није регулисано као обавезно, већ више као слободно право сваког ученика.
• Право на цјелокупну кадровску и вјерско-образовну политику има искључиво црква и то у сарадњи са државним ресорним министарствима и надлежним школским властима.
• Вјероучитељи бивају бирани и постављани од стране надлежне цркве, односно вјерске заједнице, у ограничен или неограничен радни однос, док све друге обавезе (лична примања, пензионо, здраствено и социјално осигурање) преузима држава Аустрија.
Држава, као правни носилац јавног школства, добија јасно одређено право надгледања вјерске наставе «у њеном организацијско-техничком и школско-дисциплинарном погледу», али се ограничава и не може да утиче на њен наставни садржај. Вјеронаука тако и важи за обавезан наставни предмет у готово свим државним и приватним школама у Аустрији. Према томе и православна вјеронаука је конфесионално одређена и обавезна за све ученике православне вјероисповести, ако се они, сами или уз родитељску сагласност, почетком школске године писмено не одјаве.
Другачије речено, ученици који нису напунили четрнаест година имају могућност да се од ње одјаве и то искључиво уз писмену сагласност својих родитеља у року од пет календарских дана од почетка школске године. Aко су напунили четрнаест година и не желе да је посјећују, обавезни су да то сами учине.
Право одјаве (§ 1 Abs.2) од вјерске наставе уведено је још 1945. године, на приједлог и инсистирање првог послијератног комунистичког министра за образовање Ернстa Фишера да се вјеронаука поново уведе као обавезан наставни предмет, али са могућношћу одјаве. Ово правило добило је потом у поменутом Закону и своје прве законске оквире. Питање одјаве од вјерске наставе се и дан-данас конкретизује као основно вјерско право сваког ученика (Art. 14 StGG) на сопствени избор припадности једној од овдашњих јавно признатих традиционалних цркава, односно вјерских заједница (Art. 15 StGG i. V.m. Art. 17 Abs. 4 StGG). Одјава од вјерске наставе било каквим подстрекивањем (дијељењем одјавних формулара, диктирањеm одјавних текстова, навођењем олакшања наставног плана у случају одјаве и сл.) законско-правном уредбом је регулисана, тачније забрањена ( § 46 Abs. 3 SchUG – Verbot der Werbung für schulfremde Zwecke). Донесени школски закони, којима припада и Закон о вјерској настави могу се, као и уставни закони, доносити и мењати искључиво двотрећинском парламентарном већином (Art. 14 Abs. 10 Bundesverfassung).
Дакле, по још увек важећем Закону о вјерској настави, само законски признате цркве или пак друге вјерске заједнице стичу право организовања вјерске наставе у државним школама Аустрије. Све остале то могу да учине једино у својим унутар црквеним, односно вјерским оквирима, али никако у државним школама. Вјерска настава у свим јавним приватним и државним школама тако и спада једино у ингеренције овдашњих јавно признатих цркава, односно вјерских заједница. У односу на своје унутарње садржаје и њену дидактичку, односно стручно педагошку координацију савремених наставних активности, вјеронаука стоји у неотуђивој надлежности цркве. У погледу на цјелокупну унутрашњу организацију вјерске наставе, цркви преостаје њено неприкосновено право да се о њој брине и стручно надгледа, односно врши њено унутрашње праћење, координацију, савјетовање, унапређивање, испуњавање оквирног наставног плана, оцењивање успјешности и осигуравање квалитета наставе. Вјеронаука тако и има за задатак да школску младеж, на један педагошки ваљан начин, васпитава и уводи у вјерске традиције и темељна начела вјере и морала. Вјерским васпитањем и образовањем у школама, дјеца и млади се упознавају са оним исконским вриједностима битним за њихов свеукупан развој у једној вишекултурној и вишеконфесионалној друштвеној заједници.
