Predstaviti Njegoša svetu

Piše: Komnen Bećirović

Ako ova godina protiče u slavljenju Njegoša, iduća i iduće godine trebalo bi više da proteknu u upoznavanju velikog pesnika. U upoznavanju kod nas i na strani. Kod nas, jer, kako nedavno reče Vojislav Đurić: „Ni sto godina čitanja nije bilo dovoljno da se Njegoš pročita“. Na strani, jer, stvar teško pojmljiva — najveći pesnik Južnih Slovena i najveći slovenski pesnik sa Puškinom i Mickijevičem, ostaje i dalje nepoznat svetu.

Obično se navodi kao nesavladljiva teškoća — neprevodljivost Njegoševa. Pitamo se, nije li to pomalo predrasuda, pomalo izgovor, a pomalo i opravdanje zato što se malo preduzima. Zar je Njegoš u tolikoj meri neprevodljiviji od Homera, Lukrecija, Dantea ili Sen-Džon Persa? Uzmimo samo primer poslednjeg. Valjda ne postoji poezija teže prevodljiva, pa ipak se našao čovek koji je preveo pesnika Anabaze na srpskohrvatski jezik (nazvavši, na primer, njegov američki pseudonim — Morekazima).

Istina, nije lako prevoditi poeziju, budući da je, kod svih velikih pesnika, poetska slika vezana ne samo za smisao reči, nego i za njihovu zvučnost, muzikalnost i boju — dakle, za ono što je različito u svakom jeziku. Zbog toga poruka koju je pesnik izrekao na jednom jeziku dopire ljudima preko drugog jezika izmenjena, ako ne i oslabljena. Ali ona ipak dopire, i najčešće ne gubeći mnogo od svoje sadržine, iako izgubi od svoje čarolije. To je kao zvuci neke muzike, koje čujemo izdaleka, koje sasvim jasno ne razaznajemo, ali koji nas plene. I što je najbitnije — smisao, ono na čemu se uglavnom temelji naš utisak, ostaje sačuvan.

Stoga bi bio veliki greh prema pesništvu prihvatiti tu više formalnu zapreku kao fatalnu, pošto ona pogađa samu prirodu misije pesništva, to jest njegovu univerzalnost. Jer, ako postoji nešto što svi ljudi treba da čuju i poslušaju, onda je to svakako reč pesnikova.

Veliki je greh prema lovćenskom samotniku što se za njegovo ime gotovo i ne zna van granica slovenstva. Svet zna za mnoge naše savremene pisce (čemu se svako može jedino radovati), ali svet još ne zna ono što bi trebalo da zna — Petra Petrovića Njegoša! Mislimo da je krajnje vreme da taj svet bude obavešten, a ova jubilarna godina bila bi upravo povod da se Vladika Rade ustoliči na njegovo pravo, njemu bogom dano mesto u svetskoj literaturi, pored Homera, Miltona ili Lukrecija — na čiju, uostalom, trezvenu umnost podseća Vladičina misaonost. Duša bi Mu tada mirna bila.

Čudno bi Njegoš delovao u skupini mudraca i pesnika, negde u predvorjima Danteovog pakla. Ima u toj sudbini nečeg neobičnog što se ne sreće ni kod jednog od njegove velike sabraće. Njegoš predstavlja jedan od najčudesnijih susreta poezije i istorije. Nijedan drugi pesnik nije u tolikoj meri poistovećen sa svojim narodom, možda zato što je bio i njegov vladalac, a ne samo njegov bard. Sahranjen je na vrhu visoke planine gde počiva okružen pijetetom celog jednog ljudskog mora koje se prostire oko njega nedogledno, i zbog čije je tragične sudbine toliko propatio. Kapela na Lovćenu sa kamenitim pustinjskim pejzažom deluje veličanstvenije nego egipatske piramide ili induski hramovi. To je obitavalište genija, hram poezije.

Poznato je da pesnici nisu baš dobri upravljači, a takođe ni dobri podanici. Stoga je Platon i prognao iz svoje države Homera, prethodno ga ovenčavši lovorovim vencem. Njegoš je i ovde izuzetak: jedini među velikim pesnicima on je i veliki državnik. Milton je jedva bio Kromvelov pisar, Lamartin svega nekoliko dana na čelu jedne efemerne republike, Gete ministar savetnik Vajmarskog vojvode, Horacije Avgustov dvorjanin, Dante zagrejani pristalica jedne stranke, Klodel i Sen-Džon Pers ambasadori. Njegoš je, međutim, godinama upravljao zakrvljenim plemenima, izloženim stalnim nasrtajima turskog zavojevača, i maltene stvorio jednu modernu državu. Ovde Njegošev lik zakonodavca, mudraca i proroka podseća na lik Mojsijev iz Starog zaveta.

Kao što je nekada Homer pretočio helenske mitove u umetnička dela, tako je uradio i Njegoš sa srpskim, ili bolje rečeno — južnoslovenskim mitovima. Njegoš savršeno sublimira pet vekova narodnog genija, narodnog tvoračkog iskustva; on je izvanredan primer individualnog genija izniklog iz kolektivnog, bezimenog. Ponekad se ima utisak da se neki Njegoševi stihovi valjaju kao gromade, sa svojom nemerljivom težinom, odlamajući se od nekog golemog masiva.

Njegoševa sudbina je odveć izuzetna, odveć mitska i legendarna da bi svet prema njoj mogao ostati ravnodušan. Njegoševa poezija je odveć čovečanska i odveć opštečovečanska, odveć klasična i odveć moderna, odveć bezvremenska i ovovremenska, odveć poezija, a da ne bi našla odjeka i izvan naših podneblja. Pogotovo kada naša zemlja pokazuje svetu jedno dosad neslućeno i nepoznato lice. Možda bi svet bio zadivljen otkrićem Njegoša, kao što je bio zadivljen otkrićem naše srednjovekovne umetnosti.

Pred našim poznavaocima Njegoša, pred posrednicima između naše literature i stranih književnosti, pred našim kulturnim radnicima i predstavnicima u inostranstvu, stoji jedan plemeniti posao: upoznati svet sa Njegošem i Njegoša sa svetom. Uspešno obavljen, taj posao predstavljao bi velik i lep podvig za našu savremenu kulturu.

Tekst je objavljen u NIN-u 1963. godine povodom 150. godina od Njegoševog rođenja, a u cilju upoznavanja svijeta sa likom i djelom velikog pjesnika.

Komnenu Bećiroviću, autoru ovog značajnog teksta, dospjela je uzvišena misija — da u teškom vremenu za srpski narod digne glas za spas Srpskog Sinaja, svetog Lovćena, i da kroz svoju neumoljivu borbu pronese ime Njegoševo, kao svetiteljsku iskru, širom vaseljene. O tome svjedoči i njegova mnogojezična knjiga Svjetski boj za spas Lovćenskog svetilišta, koja poput molitvenog zvona odjekuje u srcima onih što čuju glas predaka.