У уводу Декларације потписане у јеку припрема српске војске за пробој Солунског фронта, између осталог, стоји:

„Представници Срба, Хрвата и Словенаца понова и најодсудније наглашавају да је овај наш троимени народ један и исти, по крви, по језику, по заједничким животним интересима свога националног опстанка и свестраног развитка свога моралног и материјалног живота. Идеја о његовом националном јединству никада се није гасила, мада је сва моћ умна и физичка националног му непријатеља била управљена противу његовог јединства, његове слободе и националног опстанка.“

Држава договорена на Крфу оживотворена је по завршетку Великог рата, а преименована је деценију касније у – Краљевину Југославију. После Другог рата, поготову после крвавог распада бивше СФРЈ, распламсала су се сучељавања да ли је уопште требало улазити у такву, заједничку државу. Стогодишњица Крфске декларације поново инспирише историчаре.

Заједништво у 13 тачака

У 13 тачака формулисан је заједнички државни грб, застава и – круна. Наглашена је равноправност сва три народа, њихова писма „обе азбуке, ћирилица и латиница“, признато право на слободу вероисповести, „православна, римокатоличка и мухамеданска“, приступ Јадранском мору „свима и свакоме“…

„Музеј историје Југославије организује низ трибина под називом „Постјугословенске студије“, а идеја је да годишњица стварања Југославије не прође без преиспитивања уврежених ставова у Србији, да је стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца била грешка, говори за „Новости“ историчар др Данило Шаренац.

„Покушаћемо да се вратимо у контекст онога што се дешавало. Та држава није морала нужно да пропадне или да пропадне на такав начин. Поједини историчари сматрају да она није била неуспешна, јер је трајала осамдесет година. Инспирисаћемо ново тумачење Крфске декларације, да не робујемо старим мишљењима. Сад, кад је велико решење за етничке проблеме пропало, а било их је и у то доба, испитујемо шта би било да је изабрано решење за стварање мање државе. Мислим да се ствари поједностављују, и тад је Србија имала проблема са суседима, и тада је постојала потреба за етничким разграничењима,“ истиче Шаренац.