Pravda za Mesija

Da je Lionel Mesi častohlepni lajavac i nevaspitani hvalisavac, da je šiljokuranski zaobadano zagledan u sopstveni pupak i nešto niže, da ga je potrošila Paris Hilton ili kakva slična nevoljnica, da mu je ime LM10, da je prestonička vucibatina sklona kokainu i Kaniđi, da je sve ono što nije, ne bi se skupila takva i tolika rulja za linč protiv njega. Jer, takav je današnji svet: agresivan i nasilan, usmeren na probojnost, a ne na umerenost. Takav je, uostalom, i današnji fudbal. Za razliku od sveta, nogomet, međutim, rđave osobine može preoblikovati u vrline; može, rekoh, – ne mora, niti to tako redovno biva. Zato je fudbal bolji od sveta.

Ali nije bolji od Lea Mesija. Jer tamo gde je fudbal ružan i oličen u blaterima,avelanžima i inima,a uvek ih je takvih,tamo gde fudbal postaje karikaturalna slika sažaljenja dostojnih sujetnika, raznih Pelea i drugih lica sa lažnim ispravama i lažnim imenima,tamo Mesi može biti samo metom za vežbanje publicističke površnosti i fahidiotskog poluznanja.

Nije razume se, Leo Mesi bio najbolji igrač na Svetskom prvenstvu u Brazilu, baš kao što to nije bio ni Dijego Forlan prošli put ili Fabio Kanavaro ranije. Ali jeste bio među najboljima na tom prvenstvu. Ne samo zbog prebrojanih golova i asistencija, te pošasti preuzete iz neopisivo dosadne igre za gledanje kakav je bejzbol ( a koja bi svaki smisao izgubila kad ne bi bilo tih brojki ) – zbog toga, neka mi oprosti velika američka nacija, bejzbol i nije sport nego mešavina igre i veštine – ne, dakle, zbog statističkih podataka, nego zbog onoga što se moglo videti na terenu, Leo je Mesi konačno postao prava „banka“, tačno ono čega je na Mundijalu i bilo tako premalo, i zbog čega je, konačno, i bio tako rđav.

Mesi je, kažu, izabrao selektora. I dobro je učinio: njegov je tim stigao u finale Svetskog prvenstva. Ali, Mesi nije Maradona već i stoga što se igra promenila, i što je – ponovo! – postala kolektivni sport. Maradonin paradoks, između ostaloga, počiva u tome što je neosporno najveći igrač koji izneverava duh same igre: samac na terenu, sitni prevarant u velikoj igri, briljantan dar, sve je to veličanstveno, ali igra se zove fudbal i okolo ima još deset momaka koji nisu tu zbog njega jednog, ma kako on briljantan bio. Stoga Čupko nije mogao opstajati u Barseloni, nego mi je bio potreban Napoli, mesto od kojeg je veći, a ne mesto pred kojim su svi ponizni.

Kada god je imao loptu, a imao je često, mnogo više nego u Barseloni, gde je refleks ideje o „lažnoj devetki“ trajao predugo, Mesi je, i tu je sličan El Dijegu, imao tri ili četri protivnička igrača oko sebe. Ono što nije imao – nije imao Trolja, Buručagu ili Kaniđu. Tačnije, nije ih imao uvek blizu. Di Marija je prerano nesato u akciji, a Iguain je čovek sa frustracijom; izbačen iz Reala, upravo zbog toga što nije dovoljno sa-igrač, on je na Mundijalu ratovao sam. A za to nema dovoljno šlifa. Maskerano, jedan od tih pet najboljih na prvenstvu, imao je, pak, previše posla pozadi.

Drugačije rečeno, Leo Mesi žrtva je spektalučenja i manjka komplementarnih talenata. Da se otišlo u penale, i da je Argentina postala prvak sveta, svet bi govorio o najboljem igraču svih vremena. Svetu je potreban ili Pobednik ili Pali Anđeo, jer svet misli da je uspeh merilo lepote, umeća i dara. A nije. Nikad bilo.

piše: Gorčin Stojanović