Povratak u Prizren
1 min read
Svih godinu dana Prizren je u nama, a na današnji dan mi smo u Prizrenu“, ovako je Dejan Krstić, sveštenik i profesor Prizrenske bogoslovije u Nišu, objasnio zajedničko osećanje Prizrenaca u Nišu, na dan Svete Petke.
Kolo srpskih sestara iz Prizrena, niški ogranak, Svetu Petku proslavlja kao zaštitnicu svog udruženja. Od 1999. godine one se okupljaju i naizmenično uzimaju slavski kolač i ulogu domaćice za narednu godinu.
„Okupile smo se te godine u jednoj mesnoj kancelariji, vrlo skromno“, poručila je predsednica Kola Fanija Radivojević, koja zbog bolesti nije mogla da prisustvuje. „Tada nam je prota Milutin dao skroman prilog i blagoslov da ne prekidamo obeležavanje ovog praznika. I mi smo nastavile da praznujemo Svetu Petku, godine prolaze, a mi smo svoje mesto našle pod okrilje naše Bogoslovije. Tu smo za Duhove, Materice, Badnje veče, tu smo i kada pravimo krošnje od voska (dugačke upletene sveće) u velike dane pred Vaskrs.“
I podsećanja na godine u izbeglištvu, na život u Prizrenu, tekla su kao nepresušna reka. Oživeo je šadrvan, Potkaljaja, kameni most i Bogorodica Ljeviška. Mlad oficir u uniformi doveo je svoju majku koja živi u drugom gradu. „Da li me se sećate?“- postavila je pitanje kada je ušla u prostoriju. Suze radosnice orosile su nenadani susret. Prepoznale su je, naravno, istog trenutka. Oživeo je grad muzej, kako je o Prizrenu pisala i govorila pokojna Roksanda Timotijević, istoričar umetnosti, kustos carskog Grada. Gospođa Rosa, supruga prote Milutina, bila je počasna članica prizrenskog Kola, ali pre svega njihova prijateljica. Mali broj žena ovoga puta, u epidemiološkoj opreznosti, dočekalo je gošće iz Kola srpskih sestara iz Niša i Prištine. Kao da ima punu salu gostiju domaćica Ljiljana Žegarac nudila je, nazdravljala i započinjala pesmu: „ Ej, u Prizrenu…“ mora uvek da se otpeva.
Ova mala prizrenska svečanost velike ljubavi upotpunjena je prisustvom doskorašnjeg rektora Prizrenske bogoslovije protojereja-stavrofora Milutina Timotijevića, koji je presekao slavski kolač uz sasluženje sveštenika Dejana Krstića. On je za Prizrence u Nišu sve ove godine otac, savetnik, pomoćnik, ispovednik i svakom ponaosob prijatelj. Odlazak u penziju oca Milutina ne znači rastanak. To su članice Kola potvrdile prigodnim poklonom. Autentična fotografija prizrenske svadbe u Potkaljaji između dva svetska rata, uveličana u tri de formatu, sa prigodnom posvetom zasvedočila je trajnu povezanost..
Kao mlad svešenik Milutin Timotijević došao je u Prizren daleke 1949. i ostao u njemu sve deo 1999. godine. Kao rektor Bogoslovije te stradalne godine zajedno sa đacima i profesorima utočište je našao u Nišu. Period od pedeset godina može se vremenski odrediti izrazom „došao i ostao zauvek…“, utoliko pre što se Prizren utisne u srce svakog ko bar jednom poseti ovaj grad.
Tiho obradovan pažnjom sa malo reči se zahvalio. Ovaj smireni učitelj, kome ne možete odrediti godine čak ni onda kada kaže da je u penziju otišao sa šezdeset godina radnog staža, ali, ako ga posmatrate i slušate, možete izmeriti vreme kao pojam trajanja, možete se napiti sa izvora jevanđeljske mudrosti i bićete radosni što ste dobili dar da možete da ga slušate.
Na poklonu, fotografiji, prepoznaju mladiće i devojke u narodnoj nošnji kao da je juče slikano, otac Milutin ih se seća. Pominju porodice i porodične nadimke. Jedne su zvali „Pilotovi“, jer je njihov predak bio pilot u kraljevskoj vojsci i sačuvana je sablja sa ugraviranom posvetom kralja. Drugi su Cincari, imali su kazandžijsku radnju u centru, kraj Bistrice, tu je izgrađen hotel „Teranda“.
Otac Milutin rado priča o drugima. Govori o tri značajna čoveka koji su doprineli formiranju i očuvanju biblioteke u Bogosloviji.
Prvi je Ivan Stepanovič Jastrebov, ruski konzul, istoriograf i etnograf na prostoru Stare Srbije, sredinom devetnaestog veka. Pored toga što je brinuo o duhovnom i prosvetnom života Srba u ovom mračnom delu Balkana, (crkvene knjige stizale su njegovim posredovanjem), Jastrebov je putovao po svim delovima Stare Srbije i beležio život na licu mesta. Ostale su njegove značajne knjige da svedoče istoriju toga vremena.
U znak zahvalnosti Bogoslovija je Jastrebovu u Prizrenu postavila spomenik ispred Episkopije koji je porušen 2004. godine kada je Bogoslovija zapaljena. Bista je ponovo postavljena ispred Bogoslovije u Nišu, a spomen ploča u znak zahvalnosti postavljena je ispred bogoslovske biblioteke.
Profesor, protođakon Petko Trifunović je pred Drugi svetski rat zazidao školsku biblioteku i školski inventar i tako sačuvao ono najvažnije za potonje generacije.
Prota Nikola Božanić je 1999. godine izneo biblioteku iz Prizrena.
Svi su pomenuti sa poštovanjem i ljubavlju.
Onda se zatvara riznica zvana Prizren u hiljade i milione srca onih koji će ponovo ili bar jednom otići u ovaj neponovljivi grad.
„Nemojte da se rasipate, gde je vaše srce – tu je vaše. I tursko je trajalo petsto godina“… rekao je jednoj sestri iguman u manastiru Podmaine, pre više godina…
Izvor: Pravoslavie.ru
