Povodom odlaska ofrejskog miljenika – pesnika Rajka Petrova Noga: Tuga siročeta u milosti srpskog jezika

Piše: Milica Kralj

Životni i pesnički udes i usud otrgao je sa rakošno- rascvale grane još jednog srpskog pesnika.
Oteo nam je i s onu stranu samrtne- smrtne – nedokučive Tajne –i vrhunsok lirika – Rajka Petrova Noga.
Pesnika!
Zapravo bilo bi dovoljno da se samo ispisšu četiri reči: RAJKO PETROV NOGO- PESNIK- i da srpsko pesništvo i srpski jezik zaridaju i onom Njegoševom Suzom koja nema roditlja i Suzom samoniklicom -samorodnicom prijatelja i poštovalaca RAJKOVE PESME!

Pre sedam godina na Simpozijumu o Rajkovom delu na Pivskim večerima poezije u Plužinama, izrekla sam ove reči teksta koji sledi, posle kojih je potekla pesnikova suza.
Smišljajući naslov pod kojim ću izreći vlastiti doživljaj stilskog i jezički savršenog pesništva uzvišenog lirika Rajka Petrova Noga, prisetila sam se jednog njegovog teksta u Letopisu Matice srpske, (jul- avgust 2003), pod naslovom „ O Bratićevom pričanju“ u kome Nogo, u uvodnim rečenicama o Bratićevom majstorskom pripovedanju, kaže i ovo: „Evo priče koje su u milosti jezika. Ne znam kako tu jezičku milost drugi stiču, ali za Radoslava Bratića kanda srodnički znam: on prvo ništa nije imao, a onda je i to ništa, zajedno s krovom nad glavom, u jednom više puta opisivanom požaru izgubio. Jedva da su mu bila tri mjeseca kada je otac, teško bolestna , iz puške „ pucao u ranu, u bolest samu.“
I još i ovo:
„U suštoj nesigurnosti, od puke zebnje ovdje se fabulira, a onaj koji priča Krivac je i Siroče: „ Bez oca si siroče, a bez majke sirotan i sinji kukavac. S punim pokrićem Bratić citira riječi jednog Kafkinog lika : „Došao sam na svet sa lepom ranom – to mi je bila sva oprema.“
I kod Rajka Petrova Noga „ ta lepa rana i definitivna patnja“ bile su sva oprema, a srodnička biografska činjenica preobrazila se u poetički simbol, u široki simbolički značenjski prostor, kao predačko nasledno polje u kome pesnik suverenim stvaralačkim majstorstvom ostavlja stameni trag o sebi, o nama, o rodu.
Jezik jednog pesnika je ono što on zna o svetu, najsigurnija zaštita i najsigurniji oslonac kad sve se drugo izmakne i zaljulja pod olovnim naletom nesreće, pod bremenom preteškog zla namenjenog nejakim detinjim plećima. Jezik je poprimio ulogu izgubljenih roditelja, jezik je namesto ugašenog kućnog ognjišta prigrlio napušteno siroče; jezik je, u samotnički praznim i beznadno pustošnim noćima, šaputao „uspavanku prvog bola“; jezik se poput svetlosnog raskriljenog venca zaštitnički svio nad detetom, podarivši mu neštedimice nepremerje iskonskih označiteljnih reči kao središta utehe i središta nesmirajnog smirenja; jezik je postao sirotovanje – za veliko imanje istinsko( kako pisaše u jednom srednjevekovnom stihiruI i ona jedina „crkva na kraj svijeta“ u kome je siroče pod znakom pravoslavnog/ jezičkog krsta pronašlo svoj potpuni odraz u Jaganjcu skruženom u Bogorodičinom naručju

Jer negde dete plače

Jedna ruska narodna poslovica kaže: „Bez oca pola siročeta, bez majke potpuno“.
Još jedno pesničko siroče obrelo se u opakom i naopakom svetu. I ono je svakim udisajem sazanavalo i upoznavalo život i svet ranjenom dušom; svet je pred bezzalenom dečijom dušom svirepo otvorio najtamniji životni vidik pred dečijim očima nesviklim na tamninu koja će neumitnim odlaskom „ one koja se zbola“ senčiti teškim olovnim crnilom svaki naumljeni kret. Ta neporeciva i neprebolna istina da nakon materinog odlaska ni kuće ni doma više nije, da se i toplo i prisno okrilje razbilo u paramparčad sećanja, zadržala se kao doživotno verna tuga pratilja u pesmama.
Dete koje je odjednom tragičnim spletom udesa iz zaštićenog i sigurnog kućnog preobilja ljubavi i duševnosti ostalo bez igde ičeg pouzdanog, bez stabilne tačke oslonca koje je pružala roditeljska ljubav i zaštita, naći će se samo u strašnom i bezdušnom svetu. I ono će izreći u svojim pesmama definiciju patnje i neprestano dozivanja odbegle kućne sreće: „ Stalno se vraćam kući po žeravicu reči/ A ugljen sam u vodi nad ničim tuja tmola/ kako ću tamo ućikad ostanem bez reči/ Zna ona što me vodi A većme nema pola( „ Kenotaf“)
Siroče će pesmom i u pesmi naći sklonište, pesmom i u pesmi zaogrnuće vlastitu bol i duboko ranjenu dušu obložiće i obožiće stihom.
Jezik će preuzeti ulogu roditelja, pružiće apslutni zagrljaj namesto majčine „ ruke dvije“. Jezik će razgranatom milošću zakriliti tugu i udes siročeta. On će zapevušiti i uspavanku prvog bola i molitveno sećanje i sveća zadušnica na pravoslavne zadušnice za počivše duše bližnjih: Čovek se vraća kući u domovinu reči/ A reč unazad hodi u postojbinu bola/ U kući koje nema po suv noć neko ječi/ Mirišu bor i javor i rastopljena smola… („ Kenotaf“)

Smrt je kod kuće u sonetu ili motiv noža

U predsnevnom sklapanju očiju dete neće čuti melemno spokojnu melodiju dečijih uspavanki, već setni natpev tužaljki: Vran gavran dis grakće po tvome razbojištu/ I zlo u kljunu nosi /Očerupane sove od nesreće se bištu / U svakoj tvojoj glosi ( „Tvoje se tužbalice ko uspavanke čuju“)
Vran gavran dis to je onaj disovski vesnik zlih slutnji, nosilac sila razgradnje i rastemeljenja.
Zlo koje vran gavran dis nosi, zlo koje je poput nečastivog zaposelo roditeljsku kuću, tu crnosmrtnu postojbinu bola naseliće i lirsku pripovest Ječam i kaloper. I to nevoljno siroče će kroz prozirnost detinjeg sećanja, kroz ječanje predačkih duša, kroz koloplet izukrštanih seni bivšeg nedozrelog detinjstva u sebi videti sukrivca u neprebolnoj rani koju je izdubio onaj nož dodat njegovom detinjom rukom.
Zašto te, u povratku, tuga obuzima. Zašto ti je sve češće onaj nož pred očima. Veliki oštar nož koji si joj ti dodao. Da duvana iskriža. A u prisjenku – jer djeca znaju – svitnulo ti je šta hoće. ( Ječam i kaloper)
Zulume detinjstva ( kako to kaže u jednom stihu jedne pesme ) Nogo je uveo u Zimomori, prvoj pesničkoj knjizi. Detinjstvo i zavičaj za dete obeskućenog puža koje će s nesmnjenom žestinom žudnje pogledavati kroz Vilov do i istrajno tragati za pribežištem. Uspavanka prvog bola(„ Zadušnica“) – nije samo sećanje na umrle veći i priziv njihovih seni, već hod nepostojećim tragom unatraške, u obrise prostora omeđenog licima bližnjih i znanih.
Dete je zadesila najveća nepravda koja nezaštićeno i nejako biće može da zadesi: ostalo je samo na tvrdoj zemljici pod kapom nebeskom, izloženo svakakvoj muci, bolu i nasilju; dete nema ko da zaštiti; dete nema ko da privije na grudi, da mu šapne reči utešiteljske, reči hraniteljske. Dete je već na samom ulasku kroz obećavajuće kapije života obeleženo trajnim gubitkom.
Dete je ostalo bez nežnosti: U mahovinu detinjstva noću zarasta glava („San“). Besplodna a gusta mekoća mahovine štiti dečiji embrion kao vlažna toplota posteljice. U njegovoj noći dečiji san nalazi kakav takav smiraj. A možda će se detinja nezaštićenost umnožiti dolaskom maćehice, one koja će zauzeti majčino mesto u domu.U iščekivanju maćehice sve se primirilo i usnulo, i sunce, žir i tvor i daždevnjak, jejina , bratac ćuk, sestra žara… sve je u nekretanju, u dubokom varljivom snu „ Ispod praga i nož spava /Spava Bog i spava trava.. .
Najava dolaska maćehice( kao što to u bajkama o zloj maćehi koja otrovom ubija posinke i poćerke stoji) ispunjava dete stravom, to dolazi nova nevolja, naslućeno zlo u obličju žene koja će zauzeti majčino mesto,
Dete zebe od njenog prelaska preko kućnog praga; njenim pojavljivanjem ionako suženo polje svetlosti zatamniće i odvesti dete u nevidelicu patnje i suza, dok će neumoljivo sečivo noža na dva nejednaka dela preseći će vezu deteta i matere, vezu deteta i zaštićenog sveta. Na jednoj neuporedivo umanjenoj strani, gde se sve znano udaljuje, umanjuje i nestaje ostaće samo dete; sa druge strane sečiva iskrsavaće u najezdama bol i tuga. Njihov okrutni kovitlac njihaće dečiju tugu i dečiji bol i preimenovaće ga u zarnu vitlejemsku suzu.
U pesmi „ Uspavanka“ od početnog distiha „ U crnim šumama procvejtao glog/ Kad sam se rodio živo je bio Bog“ gradacijski se nižu slike raskućenog doma; prati se sled obeskućenja i osiroćenja; ono detešce u zipki na sredini doma koje bi trebalo da bude obavijeno nitima sveljubavi ostaje samo, njegovu kolevčicu ne dotiču nežnost i prozirnost majčinih prsti, ne ljuljuškaju je očeve ruke, već je njiše vetar, dok uspavanku nitima prokletstva tka pauk.
. I to nejako i tužno – pretužno siroče, tog nedoraslog dječarca, tog mlađahnog naslednika neimanja, naslednika bivših kratkovekih radosti prigrliće jezik, zanavek mu podarivši obilje svojih blistavih darova.

Žeravica reči

Nogov pesnički hram prenaseljen je kućama siročadi i grobovima jedinaka, tugom velikom, mrtvima u crnom kraju, kućama koje nema a čiji nas prag ne uvodi unutra u zaštićeni prostor već gura od sebe što dalje u nevidelicu i u nepoznato, u smrtnu tamninu udesa hudog.
I namesto svega bez čega je ostalo i namesto svega što je majčino srmću izgubilo razbuktala se žeravica reči; jezik i njegovi slogomerni zakoni preuzeli su zaštitničku i utešiteljsku ulogu; ulogu. Jezik je svojim bićem postao i dom i uteha i vera i molitva i nada i pesma zapevka ličnog i kolektivnog udesa.
Darinkin rubac još jedna u svetlosnom nizu Nogovih pesama kojom „ se gizda poezija“, darovana Darinki Jevrić. „ sestri i večnoj nevesti“ i „ Vili Ravijojli srpskog pesništva“ u obezljuđenoj i obestrvljenoj samoći na Žrtvenom Polju. Pesma zakletva kosovsko- metohijskim grumenom u crkvi neprekinute molitve.
Milošću jezika sudbina tužnog siročeta preobrazila se u vertikalni uzlet detinjstva, optočenog najranjivijom ogrlicom bola, do spasonosnog pesničkog zenita, do jedinstvenog najčvršćeg temelja bivanja.
Pesnička molitva Rajka Petrova Noga razastire se poput onog srmenog platna Bolanog Dojčina koja suncolikim nitima povezuje rasuto Srblje i raskošnim slogomerjem zatomljuje onaj nezatomljivi plač siročeta, onu nepremerivu „ našu tugu veliku“ za koju leka neima, osim u glasima pesme, osim u skrušenosti molitve.
Osim u večnom disanju kroz ranu nezacelivu.
Osim u jezičkoj milosti koja je štedro i zahvalno pesnika darovala.

Spavajte šumske jagode u otpevatelnom oreolu tužbalice kompozitora Svetislava Božića

Gotovo nenadno opnu smirenosti razneo je na deliće sliveni hor glasova doprlih ispod varljivih nanosa vremena i neosetno nas preveo u najdublje ponorne predele bola. Sudarali su se kristali leda s treptavim spuštanjem pahuljica, u gustim belim rojevima nizale su se niti pokrovnog platna, opipljivo su se doticali zatomljeni jauk i krvava jecaj- suza, iz čijih su se kaplji po beskrajnoj životnoj samoći rumenele šumske jagode.
Nepomične, užiljene u neprekinutu tugovanku, jeznom i žrtvenom brojkom glasova uzvile su se nad ovom dolinom tuge i plača i silovitim rasponom suštinskog peva posvedočile obnovljeno stradanje u plamtećoj snazi pesničkog jezika Rajka Petrova Noga i potresnim lirskim plačem Svetislava Božića.
Obavio se kroz svetli zvuk uzneseni nadzemni tragizam, zadrhtala je najtananija struna bića u pesmi – zadušnici, u božanskoj suzi, u čijoj se prozirnoj dubini ogleda stradateljno lice srbsko: Lice pesnika srpskog Rajka Petrova Noga.