Поводи: Доба без невиности
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Један од најбољих познавалаца Америке, њене политике и њеног система вриједности, а што, опет, доминанто диктира највећи дио свјетског мњења, лингвиста и филозоф Ноам Чомски, својевремено је записао да је „најстарија америчка лаж да моћ може бити невина“! Историја не само међуљудских већ и међународних односа, још од праисторије до ових дана, показује и свједочи да су моћ и сила, у свим својим појавним облицима, мјера свих ствари и раисон д’етре за васколики пасјалук, злочин и насиље којима су моћни на свим свјетским меридијанима демонстрирали своју моћ. Бескрупулозној и дехуманизоаној сили излагане су и данас су изложене многе земље и народи, а све тобоже у име високих моралних циљева, заштите људских права, срећније будућности… А послије сваког од тих „невиних и добронамјерних утјеривања правде, среће и благостања“, у тим земљама остајала је пустош, мржња, хаос, сиромаштво и дуго, дуго посртање на путу опоравка. Историја бешчашћа, историја кажњавања недужних, историја узводно замућених потока, а све под изговором добра и напретка, ону америчку лаж са почетка овог текста чине увјерљивом до аксиома.
Осврт уназад говори да је међу земљама које су, без кривице криве, излагане бестијалности „невине“ силе била и Србија. Сјетимо се само „случаја Принцип“, рата у Хрватској и Бих, Рамбујеа, Ахтисаријевог и Черномирдиновог „брисања стола“ пред Милошевићем као знака тоталног уништења Београда, итд, итд. А историја, нарочито она лоша, има једну врло гадну особину да се понавља. Нарочито оним земљама и оним народима несклоним пузању и тапшању тољагом по глави.
Србија је и данас пред истим изазовом и дилемом: или пристанак на оно што моћни захтијевају, а захтијевају све, или слиједи нова демонстрација моћи у име невиних и хуманих циљева. Нови француско – њемачки план за Косово, скројен по мјери према којој онај из Рамбујеа дјелује као дјечја пјесмица, испостављен је Београду по (опет) принципу безусловног прихватања, или…. А то „или“ значи много тога, крајње неповољног по Србију и њену међународну позицију, мада, макар за сада, пријетње новим бомбардовањем се, очигледно, чувају као адут за последње дијељење карата. Слика већ виђена, рекло би се. Новина, мада не и превелико изненађење, је учешће традиционалног српског пријатеља – Француске и њеног предсједника Макрона. Оног истог Макрона који се ономад, усред Београда, пред „Спомеником захвалности Француској“, убједљиво најљепшим у Србији, на приученом српском, плачним гласом, заклињао на вјечно братство са српским народом. Али, још једна од најстаријих истина јесте и она да у политици нема ни вјечних пријатеља, ни вјечних непријатеља. Макрон са Шмитом, дојучерашњи крвни непријатељем, наспрам Вучића као вјековног пријатеља, само су потврда те истине.
Дакле, као што би рекао Ремарк, „на Западу ништа ново“! Моћни, по ко зна који пут, демонстрирају „невиност“ своје моћи. А, на жалост, није нов ни начин реаговања дијела (срећом, мањег и политички ефемернијег) дијела српске јавности. „Вучић ће издати Косово“, мантра која српског премијера и предсједника прати у свим његовим мандатима, поново постаје дневно – политичка крилатица. При томе, њени гласноговорници, не скривају осјећај тријумфа, јер није важно Косово, није важна Србија, важно је само да Вучић оде са власти. У моменту када је свесрпско јединство последња линија одбране државног достојанства и укупне будућности не само Србије већ и Балкана, па, богме, и Европе, унутарстраначки српски обрачун поново добија на снази. „Не дај, Боже, да се Срби сложе“! Чак и они, такозвани „салонски Срби“, пуни патриотског набоја, у фотељама чекају Вучићев пад као доказ сопствене супремације и исправности својих тврдњи да је он „доказани издајник“!
Вријеме пред Србијом ни најмање није вријеме невиности, уважавања, једнаких права… пред њом је вријеме најбезочније силе која, у остваривању својих циљева, не преза ни од чега. И није рјешење у томе да Србија прихвати нешто из плана, Србија мора да прихвати све. И то не само оно у плану, већ и ко зна шта још, а што је скројено у кројачници новог свјетског поретка. Присјетимо се само ситуације када је својевремено, у Дејтону, тадашњи амерички државни секретар, Ворен Кристофер, на предлог Слободана Милошевића да „Америка достави списак захтјева које Србија треба да испуни па да се врати у Београд, клекне пред Србе и замоли их да се ти захтјеви испуне“, надобудно али крајње искрено, одговорио: „не разумијете, господине Милошевићу! Ное ради се о томе да ви испуните одређене захтјеве, ријеч је о томе да ви УВИЈЕК ИСПУНИТЕ СВЕ ЗАХТЈЕВЕ“! И то је, очигледно, суштина америчке спољне политике и „невиности“ њене моћи. А кад се већ присјећамо тог не тако давног искуства, подсјећам и на чувену и пророчанску Милошевићеву реченицу „не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије“!
И онима без зрна мозга и оба ока, ако су добронамјерни, јасно је да судбина Србије није у политичкој судбини предсједника Вучића (да јесте, и он сам каже да би решење било једноставно) већ у томе да Србија погне главу и изабере власт која ће „увијек испуњавати све захтјеве“!
