Potukač sa „Severnog bulevara“

Zapadom li od Belog grada Kosa bežanijska sa grobljem – krunom, Vavilonskom kulom koju zidaju nadole. Kroz vratanca uvela ga izabrana reč potukač – jedinoutrobnog brata tvog!

Potukač je jedina reč koja nije lišena telesnih svojstava.
Horizontom Bežanijske kose zaposednuti kolovođa sa kosom na ramenu. Naskoro Kosom raskosio kuda bratac kolo vodi.

Grad đubrište, smeće koje se nameće, i uzleće u proleće, proleće smeće, sa kesom sukrvice odnegde se vraća, crni vetrić granu uskrilio, blagim putem ruglo se o štap oslanja, niz koprivu ruku pod ruku zarđali šporet i trula veš mašina spotiču se prema zborištu stvari, ka pređašnjem stanju – ko zna kako će čitalac da preslika ovo slovo o revnosnom knjigovođi bežanijskom koji traga ukletu dušu. Zaista, koje to biće uopšte podnosi besmrtnost.

Bdenje senke magijske kletve iza stabla topole. One koja se svetom hrani. Iza stabla neko stoji. Valja reći da je odskora zauzeo tu parcelu.

Nisam ni ja verovao – ozleda nanesena stihu prenosi se na čelo. Besmrtan je trenutak u kojem si sam u horu pevao antipsalam. Gubi svako dostojanstvo, zaista, ako antipsalam još iko ovde pročita. Sveti Avgustin je isto mislio i o Raspeću. Nauka o potukaču morala bi, već, da zatvori knjigu.

Iz vizure aritmetičke perspektive megapolis – čistilište – megareligija – čijim se dnom potucaju. Od Vilinih voda zraci noćne svetlosti vraćaju se nazad. Ili je samo osećanje da smo već proživeli izvesne trenutke satire – ruganje Logosu.

Rečca, o, ne, jamčila je pesniku krunu Satanailovu.

Nakraj Kose
gomilica zemlje
Novica Tadić