Потону лађа француска!

Пише: Јован Лакићевић

Оно што се, колико јуче, десило у Паризу, дјелује запањујуће, али за мене и моје српске саплеменике не представља изненађење.
Ријеч је, погађате, о свечаном откривању споменика „жртвама геноцида у Сребреници“ на спомен гробљу у Паризу.
Домаћин је била градоначелница Париза, чије име нећу спомињати из хигијенских разлога, јер је безвриједно колико и она сама. У њеном друштву пренемагао се од захвалности извјесни Бећировић, који се у тој улози представио као предсједник Предсједништва БиХ! Да је бар рекао: половине БиХ, јер га Српска сигурно није овластила да за државне паре присуствује овој својеврсној лакрдији домољубља, које све дубље тоне у безочним измишљотинама у стварању мита о непостојећем геноциду у Сребреници!
Поменуше ово двоје и некакву изјаву, ваљда жаљења предсједника Макрона ,због тога што су ту, у јулу 95. поред заробљених муслиманских војника, „стријељани и дјечаци“ !!
Бавим се, невољно, већ пет година Сребреницом и Поточарима, али морам признати да сам ову безочну лаж тек сада први пут чуо!
Рекох већ да ови међусобни изливи чудне љубави између босанских муслимана и савремених Француза за мене, бар, не прдстављају изненађење. Било је тога и у минулим временима, али ми Срби као да смо се трудили да то заборавимо. Све у име фиктивног пријатељства са данас анационалном Францијом.
Почео бих од Мештровићевог Споменика захвалности Француској на Калемегдану, у вријеме крвничког НАТО бомбардовања скраћене Југославије у коме је, дабоме, судјеловала и француска авијација. Тада се неко од Београђана сјетио да црним платном прекрије слова на споменику „Волимо Француску као што је она нас волела!“
Што се мене тиче, оно је и до данас могло тамо да остане. Мислим платно.
Споменик је иначе, откривен двије године прије него што ће нам усташки и бугарски атентатори у Марсеју убити Краља или, тачније, регента у присуству комплетне француске обавјештајне службе, која је овај призор гледала без много узбуђења!
Генијална двосмислена реченица на споменику, без трунке сервилности, тек данас може да се схвати много боље него јуче: волимо Француску као што је она нас волела – мало, или нимало. Како ствари тренутно стоје, много смо ближи овој другој солуцији.
Запамтио сам из тих дана једног од више француских предсједника, који нам, након Де Гола, сем донекле Митерана, ништа нијесу значили, Ширака: „Утицао сам на Клинтона да не бомбардује београдске мостове!“
Мени се, логично, намеће питање: а гдје је био годину дана раније када су срушени сви дунавски мостови према Новом Саду, када су нам, баш буквално, одвајали Војводину од Србије, на чему данас „другим средствима“ раде Чанак, Динко, Мариника и други пројектовани сепаратисти, а „револуционари“…
Не бих у овој прилици да спомињем неке баналне ствари из заједничке нам историје, рецимо ону пошиљку добро плаћених граната за топове, уочи Првог великог рата, па смо морали, наврат-на нос да их у крагујевачкој војној фабрици које уопште нијесу одговарале поруџби, како-тако припремимо за употребу. Не бих ни о пертлама за цокуле, које смо након рата морали да платимо нашим пријатељима на Јелисејским пољима.
Морам, међутим, да споменем јурњаву савезничког команданта Солунског фронта, генерала Франше Де Переа, није будући маршал журио на коњу за спрпским пјешацима, да са побједничком Другом армијом војводе Петра Бојовића ослободи главни град Србије, већ да би зауставио евентуалне осветничке Србе да не скрену према Софији! Срби су за то имали најмање три разлога. Два су бојеви с Бугарима на Кајмакчалану. Први, приликом доласка на Солунски фронт и други приликом пробоја 1918. Трећи разлог је био страшни покољ Бугара након преурањеног Топличког устанка, када су Бугари, светећи се, побили у Топлици и Јабланици, у најстрашнијем геноциду, 21 хиљаду беспомоћне српске нејачи и сиротиње.
Пишем овај текст у импулсивном маниру, а било би боље држати „језик у топлину“, што би некад рекла моја мајка Новка, рођена Радовић. Али ми се не да!
Историчарима је мање-више познато, али не и српском живљу, да је Први српски устанак пропао због Наполеоновог похода на Русију 1812. године. Још мање су познати српски окршаји с Наполеоновом војском шест година раније. Они су прећуткивани два стољећа ваљда да се не би нарушавали „братски односи“ између Француза и Срба.
Први је случај Наполеоново освајање Боке и његов покушај удара на Црну Гору, ваљда 1806. године. Тада су га Црногорци дочекали на ободу своје Отаџбине и уз помоћ браће Руса са руске флотиле паркиране надомак Боке, потукли и протјерали све до Дубровника. О томе је у неколико стихова посвједочио мој неумрли пријатељ Радован Требјешки, с чијим се пријатељством доиста поносим :
„Па велики, силни Бонапарта,
Који поји на шест мора хата,
Страшан јунак овога свијета…
Са колико силе и милета,
Сваке вјере и сваке нације,
Бану на нас из земље Франције,
Спотаче се у залив которски,
Присједе му камен црногорски!
На мач га је дочекала Бока,
Не даше му отворити ока!
Црна Гора и приморске стране,
Јуначки се од Француза бране!
Сагнаше их све до Дубровника…
Одатле се вратио Владика (Петар Први),
А освајач с острва Корзике,
Ту претрпје губитке велике
И пед наше не притиште земље Док врат сломи под Москвом на Кремље!““
Из тог земана су и стихови Александра Пушкина, мало познати и међу Црногорцима:
„ Черногорци? Что такое?“
Бонапарта питао је,
„Јел истина да то племе
Не боји се силе моје?“…..
Нека врста поенте у овој причи јесте и француско судјеловање у једној од најславнијих битака Првог устанка, Боју на Мишару.
Мало је познато да су план о слому Првог српског устанка правили – француски официри. Њихов план је, у сарадњи са Портом да се Србија са више од сто хиљада низама, нападне са три стране… Још мање је познато да је у саставу војске Травничког везира, Сулејман паше Скопљака која је на Србе ударала преко Дрине , судјеловало око 4 хиљаде Француза са неколико батерија правих гвоздених топова, наспрам оних Карађорђеивих, трешњевих.
О томе како се завршио заиста неравноправни бој на Мишару, свједоче добро познати стихови Филипа Вишњића, који је био са витешким српским ратницима на Мишару. Његови гавранови саопштавају исход боја „Кулиновој Кади“, из Вакуфа, проклете паланке: „О, госпођо, Кулинова Кадо,/ Ради би смо добре казат гласе,/Не можемо, но како но јесте…/Нит ти иде Кулин капетане,/ Нит ти иде, нити ће ти доћи,/Храни сина, пак шаљи на војску, СРБИЈА СЕ УМИРИТ НЕ МОЖЕ!“

Данас би та порука, након 220 година, мало модификовано могла да гласи, упућена нашим непријатељима, међу које су се, мимо наших очекивања, овим срамним чином на француском спомен гробљу, сврстали и наши негдашњи пријатељи Французи:“Србија се предавати неће!“

Трудим се да не будем злопамтило, али, понекад, заиста не могу да се суздржим. Но, ајде, покушаћу. Знам не само ријечи, него и мелодију пјесме, Креће се лађа француска, из пристаништа солунска… Лађа којом су одвожени солунски рањеници и тифусари до Бизерте и других спасоносних француских дестинација. Хвала им на томе. Хвала им што су након Великог рата школовали многе српске интелектуалце, мада сам свјестам да су тим колонијалним гестом стварани франкофили, односно, својеврсни европски јаничари.
Не могу, међутим, да не поменем и Анри Левија, француског филозофа, иначе ашкеназа, Хазара, који је у ратним годинама био са својим сународницима, предводник антисрпске кампање, која траје и до ових дана. Не могу, нажалост, да се не сјетим и његовог сународника, др Бернара Кушнера, трговца српским органима са Космета, који су били корифеји антисрпске кампање у Француској. Изгледа међутим, да је та лађа одавно потонула. Не видим да је томе Србија било чим потпомогла!
Нећу да спомињем,али ипак хоћу, париску политичку галерију на којој се, прије десетак година, нашао тадашњи, а и садашњи предсједник Србије у Паризу на обиљежавању годишњице неке побједе, само не знам чије(!)Хашим Тачи је тада сједио поред Путина, а надомак домаћина Макрона! Тада се, ваљда, најбоље видио савремени однос Француза према Србији и српском корпусу. Али смо то понижење, као и нека друга, намах заборавили!ј
Не могу, међутим, да у овој прилици не споменем потоњег европског државника, Француза Шарла Де Гола, који никад није хтио да се сретне с Брозом, знајући веома добро о чијем се све агенту ради. Али је увијек имао и повремено исказивао велико поштовање према свом колеги, генералу Дражи Михајловићу.
Последњи из плејаде великих Француза, који није крио своје поштовање и дивљење према Србима, био је Де Голов генерал Пјер Мари Галоа, који је Сл. Милошевићу осамдесетих година предочио планове Билдеберга за разбијање Југославије. Још један Француз имаће моје велико и доживотно поштовање. Ријеч је о обвјештајном мајору, Пјеру Анри Бинелу који је српским обавјештацима открио, односно предао планове Натоа за бомбардовање Србије, да би се потом нашао у затвору. Братска му хвала!!
Што се тиче осталих Француза, укључујући и оне у њеном врху, они нијесу предмет моје пажње, а још мање поштовања.