Poslednji
Nebojša Jevrić
Piše: Nebojša Jevrić
Nenad Čečar je živio na uglu Ohridske i Trebevićke.U srpskom naselju pored Jevrejskog groblja.
Završio je književenost i u potaji pisao.
Samo za Slavicu.
Zaludu su ga odgovarali da se ne ženi .
Slavica je imala bolesne bubrege.Jedan joj je skroz otakazao.Ali je ipak odlučila da rodi.Upozovarali su je doktori da za nju to može biti kobno ali nije ih slušala.Jedan je bubreg već otkazao.
No, ipak je rodila zdravu devojčicu,Milicu.
Na porođaju otkazao – drugi bubreg.
Nenad joj je dao svoj.
Kad je rat počeo, Risto Đogo ,inače komšija,pozvao ga je da se pridruži ekipi TV Srpske na Palama.
Nije hteo.
Odveo je ženu i ćerku u obnovljenu kuću na Trebeviću,dvanest kilometa uzbrdo,a on se pridruži braći po ulici.
Fudbal mu nikada nije išao,kao da je imao dve leve noge.Zato je bio golman, pričaju njegovi prijatelji.
Bio je neustrašiv,hrabar borac.
Srbi sa Jevrejskog su odučili Muslimane od rata
Rov ispod KFORA koji se nalazi na vrhu groblja.
Muslimani su iskopali rov ukoso i došli Srbima iznad glava. Kopali su naši sarajevski Srbi koji nisu na vreme izašli iz grada.Zato na njih nisu pucali.
Iz tog rova je ubijen Rus,dobrovoljac.
Drugi ranjeni.
Rov na groblju morao su ga zauzeti.
I zauzeli su ga.Na bajonet i bombu.
Stavili eksploziv i zemlja se odronila zajedno sa kostiima Jevreja Sefarda, ko zna kad sahranjenim.
A onda je Nenad na Lučindan devedeset treće nagazio na „paštetu“.I ostao bez noge.Prebacili su ga za Pale pa za Beograd.
Ostao je dok nije dobio kljakaru,plastičnu nogu.
I opet ga je Risto Đogo oatavljao da radi na televiziji.Nije hteo.
Vratio se u rov na Jevrejskom groblju.
Svaki drugi dan je išao dvanaest kilometara uz Trebević, gde su mu bile žana i ćerka.
Nosio im vojničku hranu. Sa nogom kljakarom. Približavao se kraj rata. Svaki rat jednom prođe.
Političari su otišli u Dejton.
Zatvorili su ih u neku kasarinu da se dogovore.
Bilo je primirje i nije se pucalo.
Nenad Roki,tako su ga zvali prijatelji,po Bob Roku iz Alena Forda, nije moga da sedi miran. A i bilo mu je dosadno.
Uzeo je da baca flaše ispred rova da bi muslimani teže prišli.
Popravljao je rov, namešata i premešta đžakove.
Nije se mnogo krio. Bilo je primirje. Nigde se nije pucalo.
I poslednja koja puče Turska….
Pogodio ga je metak iz bestrzajca.U onu kljakavu nogu.U arteriju.
Nije mu bilo pomoći.Iskrvario je. Slavica kojoj su javili stigla je prekasno.
Dok je umirao radio je javljao da je rat završen.
Umro je sa osmehom na licu.
Hvala Ti Jevro i od mene!
I mnogi će ti se zahvaliti ili zahvalni biti zbog ovog teksta. I oni koji su poznavali pokojnog Nenada lično i zbog opisa, ovog tipa rijetkih ljudi.
Život sam živio u Sarajevu. Na žalost doživio sam i rat u svom gradu na Vracama i Grbavici. Dijelove grada u koje si dolazio da nas ohrabriš, podržiš, razgovoriš… Na svoj način zabilježiš i obznaniš ono šta si zapazio.
Nenada sam poznavao još iz ranog djetinjstva. Išli smo u istu osnovnu školu, generacija ili dvije iza mene.
Vedar, nasmijan, srdačan ! Rijetko pozitivan lik!
Osjećam potrebu da uz tvoj tekst u ovom komentaru opišem jedan susret sa Nenadom, koji neću zaboraviti dok sam živ, a koji oslikava karakter ovog plemenitog čovjeka.
Srećemo se prvi put nakon njegovog ranjavanja i amputacije noge u autobusu na relaciji Vraca – Pale. Gužva kao i obično. Vidim, on vedar, pozitivan, nasmijan. Putnici većinom umorni, zamišljeni i namrgođeni … Počnem da sumnjam u sebe, pomislim, Bože, možda sam u zabludi. Možda Nenad nije izgubio nogu, možda sam zamjenio sa nekim drugim… Ludnica, ne možeš upratiti, svaki dan čuješ da je neko ranjen ili poginuo! Srdačno se pozdravimo. Pitam ga za zdravlje. Ništa direktno ne kaže ali vidim da nisam pogriješio. Diskretno mu pravim mjesto da sjedne, jer se valja dobar sat truckati u razdrndanom autobusu. Na dosta mjesta saginjati da te ne pogodi snajperski metak i pored toga što se bira noćni termin za prolazak autobusom … Nenad nevoljno sjede. Ma nismo ljudski ni krenuli on viđe stariju osobu da stoji. Ne samo ja, branimo mu da ustane. Nije bilo šanse. Nismo ga mogli odgovoriti!
E i takav je bio srpski vitez Nenad Čečar!
Hvala Jevro za jos ejdan biser.
Zivio nam sto godina dobri Jevricu!