Posao nam je da ovu priču farbamo u lepo

Piše: Ivan Maksimović

Tragedija srpske države, između ostalog, jeste u tome što su njeni vlastodršci prihvatili sistem vrednosti zapadnjačkih vlasti koje pod lažnim naporima u širenju demokratije bombarduju, ruše i razaraju tuđe države čije resurse eksploatišu zarad lične koristi.

Nekoliko je osobina neophodno da bi jedan državnik iz neke od tih zemalja – žrtava, kakva je i Srbija, prigrlio takav sistem: lična nesposobnost, kukavičluk, gramzivost… sve to odlikuje srpske političare danas. Ipak, simbioza pogubnog delovanja i gramzivih državnih aktera kao da svoj vrhunac dostiže u jednoj instituciji, Kancelariji za Kosovo i Metohiju, koja je pretvorena u agregator neustavnog ponašanja, antidržavnog delovanja, organizovanog kriminala i drugih nezakonitih radnji.

Takozvana Kancelarija za Kosovo i Metohiju, osnovana je dolaskom na vlast Aleksandra Vučića 2012. godine kada je ignorisao zahteve svih opštinskih odbora SNS sa KiM kao i Srba na protestima koje su organizovale četiri opštine na severu pokrajine. Ukinuto je Ministarstvo za Kosovo i Metohiju osnovano 2007. godine, čime se rešavanje najvažnijeg državnog pitanja zvanično prenelo na periferiju interesa državne politike.

Pored te Vlada je osnovala još i Kancelarije za ljudska i manjinska prava, dijasporu i verske zajednice. Drugim rečima problem KiM je sveden na nivo poslova kojima se bave Udruženja građana ili NVO a tamo gde je država „odsutna“ jer ima preča posla.

Nezvanično, bio je to jedan od prvih koraka vlasti ka konačnoj izdaji nacionalnih interesa. Nešto kasnije Goran Bogdanović, prvi ministar za KiM, izjaviće da je bio protiv osnivanja ali i protiv njegovog ukidanja jer „ako se svi poslovi vezani za KiM ne stave pod jednu kapu, svako dugo rešenje biće u korist grupa koje peru novac na Kosovu“. O takvim kriminalnim grupama smo slušali s vremena na vreme ali nikada nismo videli da je neko od pominjanih i priveden a kamoli završio u zatvoru. Uglavnom zbog toga jer su sve nelegalne aktivnosti vezane za KiM pod monopolom upravo državnog vrha.

Za prvog direktora te Kancelarije imenovan je Aleksandar Vulin, lažni levičar, do tada potpuni politički „stranac“ kada su Kosovo i Metohija u pitanju. Strah koji je njegov izbor izazvao kod Srba sa KiM, nije bio neopravdan jer Vlada naprednjaka sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem na čelu, nije ni želela stručnu već beskrupuloznu osobu koja će, u procesu koji sledi, ekspeditivno izvršavati naloge koji se pred nju iznesu. Problemi Srba u pokrajini vrlo brzo postaju složeniji a kasnije već i nerešivi jer cilj je bio sasvim jasno zacrtan – preseći sve veze sa državom Srbijom.

Funkcionisanje Kancelarije za KiM, koja je trebala da polako ukida institucije srpske države na tom prostoru, pružilo je ogromne mogućnosti zloupotrebe, pronevere i pranja novca jer osim evropskih donacija, za koje niko ne zna gde završavaju, ni država Srbija nije prestajala da ulaže kako bi pokazala svoju navodnu brigu za ovaj deo naroda. Ipak pošto bi obnova i izgradnja infrastrukture ojačali Srbe u otporu lažnoj državi separatista sa KiM, takvi projekti nisu smeli da budu izvedeni pa ostaje ne baš jasno gde su sredstva završavala.

Takvu politiku slikovito prikazuje problem vodosnabdevanja. Gradski vodovod u Kosovskoj Mitrovici, čija je izgradnja započela 1970. godine sredstvima samodoprinosa koja su izdvajali svi stanovnici ove ali i opštine Zvečan, izgrađen je u južnom delu grada i sve vreme bio pod upravom kosovskih Albanaca, izuzev tokom decenije Miloševićeve vladavine kada su Srbi činili vlast u skladu sa Ustavom. Danas su naselja sa srpskim stanovništvom prioritet tog vodovoda jedino u restrikcijama a od totalnog isključenja štiti ih to što voda ipak stiže iz jezera koje je na tertoriji sa srpskom većinom.

Da bi se taj problem rešio 2013. započeta je izgradnja novog vodovoda i to svega mesec dana pre održavanja separatističkih izbora za koji je Aleksandar Vulin položio kamen-temeljac u Gazivodama kod Zubinog Potoka. Vrednost projekta iznosi 10,5 miliona evra, a predviđeni kapacitet vodovoda sa 300 litara u sekundi, trebalo je da reši problem snabdevanja vodom Srba na severu pokrajine u narednih 50 godina. Najavljeno je da će radovi trajati 18 meseci. Do danas, posle ravno četiri godine od tada, iz tih cevi ni kap vode nije potekla niti ih ko te cevi i video. Šta se desilo sa započetim vodovodom i uloženim sredstvima je pitanje koje niko ne pokreće.

Iste godine Vulin je najavio ugradnju kamera za nadzor radi poboljšane bezbednosti Srba. Sredstva namenjena za to u visini od milion evra bez tendera uz avans od 100 odsto, unapred su uplaćena firmi „DBS Konsel security service“ vlasnika Uroša Čubrilovića koji je za emisiju „Insajder“ zajedno sa Vulinom, odbio da govori o tome zato što je nabavka proglašena državnom tajnom.

„Ulagao“ je Vulin i u Civilnu zaštitu za čije potrebe je, opet bez tendera, kupljeno uniformi, radnih odela, odeće, obuće, druge opreme i vozila za više od šesto pripadnika te službe. Danas više nema Civilne zaštite, „integrisana“ je u službe sistema albanskih separatista čija su sada briga.
Deo najavljenih projekata bio je od samog početka marketinški trik. Na zvaničnom sajtu Vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju 2013. pojavio se „sat“ koji odbrojava minute i sekunde do 1. jula 2014. godine kada je bilo planirano zapošljavanje preko 1.000 radnika. Kazaljka se pomerala polako, veoma polako… i sve sporije, dok nije stala… Na tek nešto više od 150 zaposlenih. Čak i to bila je fiktivna cifra. Nakon izvesnog vremena uklonjen je i sat.

Kancelarija za Kosovo i Metohiju koju je personifikovao Aleksandar Vulin, započinje septembra 2013. predizbornu kampanju za izbore albanskih separatista na svojoj teritoriji. Vulin promoviše ali i primorava, uz upotrebu sile za šta je pre svega bila zadužena Žandarmerija i nešto lokalnih batinaša, učešće i izlazak na te izbore. Energično kritikujući sve koji te izbore bojkotuju, nazivajući ih „Tačijevim Srbima“ Vulin u nekoliko navrata ponavlja rečenicu „odavde nas samo Srbi mogu oterati i niko dugi“. Bojkot je ipak uspeo pa zato u dugom krugu agresija postaje još jača, nemilosrdnija, brutalnija. Predstavnici Srba se povlače i narod ostaje „na ledini“.

No, Vulin ne prestaje da čini čuda, kako je sam govorio. Decembra odnosno januara meseca otvorio je dve fabrike košulja na severu KiM. Ubrzo radnici počinju da štrajkuju glađu zbog neisplaćenih primanja da bi uz ignorisanje u javnosti a lično pod pretnjama, „zadovoljni“ minimalcem, radnici sami napuštali posao. Od svega ovoga javnost je videla samo presecanje vrpce i slušala laži o unapređivanju uslova života.

Drugi krug separatističkih izbora se odvija bez većih problema sa gotovo neprimetnim porastom glasača čiji se broj uvećava u medijima i proglašavaju „legitimnim“. Tako po prvi put na celoj teritoriji pokrajine, uz napore Vlade Srbije, uspostavlja se administracija tuđe, neprijateljske države koja sve manje liči na lažnu.

Ovakve vesti se izvrću, prikazuju kao od značaja za ovdašnje Srbe među kojima socijalni slučajevi i raseljeni, kao vid državne brige za njih, dobijaju stanove koji se mahom nalaze u nezavršenim zgradama, započetim godinama ranije. Za nove zgrade anonimne tendere dobili su „prijatelji“ Kancelarije za KiM dokazani u teroru nad Srbima a radove su izvodili jeftinije albanske firme i radnici. Vrlo brzo zidovi počinju da pucaju, malter da se ruši, krov da prokišnjava… Za takve stanove od novih vlasnika Vulinovi politički saradnici zadovaljavali su se skromnim izrazima zahvalnosti – u iznosu od pet hiljada evra.

Tokom njegovog ministrovanja bez portfelja, Kancelarija za KiM je ulagala i u mostove, škole, bolnice… Rokovi su probijani kao i budžeti, radovi otpočinjani ali ne i dovršavani ili sa neobjašnjivim zakašnjenjem od po nekoliko godina… Svaka njegova priča je imala isti kraj – fantomski, to jest, nije ga imala uopšte. Zanimljivo je da je u to vreme Skupština Srbije formirala anketni odbor da bi utvrdila način trošenja novca iz budžeta države Srbije namenjenog Kosovu i Metohiji. Međutim, Anketni odbor nije želeo da se bavi finansijama Kancelarije za KiM već ih je proglasio državnom tajnom.

Nastavljeno je gašenje srpskih institucija i njihovo „povlačenje“ koje prate gašenja na hiljade radnih mesta ili sramna „integracija“ u šiptarske institucije. U kratkom i neobaveznom razgovoru jedan od službenika Kancelarije za KiM, inače Beograđanin, na primedbu da ne bi trebalo da nosi majice sa nacionalnim simbolima kada je u saradnji sa izdajnicima kratko je konstatovao „posao nam je da priču farbamo u lepo“.