Одговор на текст „Помогните, please“, аутора Миодрага Перовића, Вијести, 6.9.2013.
Заједничко интервенцијама у Ираку, Авганистану, Косову, Либији… јесте потврда америчке хегемоније у униполарном свијету. Маска су некад људска права, некада не, али као што се Гручо Маркс једном нашалио: „Ово су моји принципи. Ако вам се не свиђају, имам и друге.“ (Тарик Али)
Господине Перовићу, одговарате на писмо које није упућено Вама, већ америчкој амбасадорки у Црној Гори, Су Кеј Браун. То већ говори много, ако не и све. Морали сте одговорити, нарочито Ви, који мене, који се трудим борити против идеологија свих врста, називате закржљалим бољшевиком морали сте одговорити, управо из бољшевичких разлога. Зарад заштите идеологије. Оне, еуроатлантске. Заправо, панамеричке. У суштини, морално труле. Закржљале.
Можете бити задовољни, професоре: без сумње, добили сте плус. Нотирала је то, у Ваш досије, ћутећа Су Кеј Браун, па можда за Ваш подвиг, у одбрани “вилсоновског идеализма“, дозна и Барак Обама. Зар да се у сићушној Црној Гори, на периферији америчког живућег царства, чује глас који ремети мир цивилизујуће велесиле.
Важније. Тим чином сте, несвјесно, сликовито скицирали портрет преовлађујућег, савременог јавног посленика: ако и јесте независан у односу на локални центар моћи, интелектуалац модерног доба није у односу на онај планетарни, са центром у Вашингтону. Маркузеовски једнодимензионални свијет, једнодимензионални људи и једнодимензијални интелектуалци. Тиме је у Вама, нажалост, оличена планетарна матрица системског одржавања и ширења америчке, између осталога милитаристичке, хегемоније.
Зар се интелектуалац може бунити против организованог криминала Мила Ђукановића, а прећуткивати или промовисати злочине, рецимо Барака Обаме? Са правом причате, на примјер, о Ђукановићевој одговорности у Сребреници, док величате демократију САД која је на почетку окупације Ирака имала своју Сребреницу. У току заузимања Фалуџе: амерички војници пропуштали су цивиле уколико би успјели да побјегну, све осим мушкарца, за које је била предвиђена ликвидација! Ријечима Ноама Чомског: „То се широм свијета назива геноцидом, ако то раде други. Када то радимо ми, то је ослобођење.“
Зар да се, господине Перовићу, са правом, не мирите са кршењем људских права у Црној Гори, а ћутањем мирите са америчким затвором Гвантанамо не желећи да политику земље која га држи отовореним назовете правим именом. Оно што ви, тако, промовишете, јесте: Гвантанамо демократија.
Један од најугледнијих листова из, по Вама најуспјешније демократије у историји својевремено је објавио разговор између Хенрија Кисинџера и предсједника Ричарда Никсона. У једном тренутку Никсон каже да жели покренути војни напад на Камбоџу, који ће представити као доставу помоћи. Дословце, да треба „ударити на све.“ Слиједи оно најдемократскије, професоре: Кисинџер Пентагону наређује да се предузме „масовна кампања бомбардовања у Камбоџи на све што лети и све што се креће.“
Један од највећих живих интелектуалаца – Американац, Јевреј, поменути Чомски – замислите професоре, признаје оно што Ви не желите, не смијете, не можете: „Ако израз отпадничка држава дефинишемо по било ком принципу, рецимо као земљу која нарушава међународне законе, врши агресију или масакре, или поврјеђује људска права, САД испуњавају све услове за добијање овог назива.“
Чак и давнашњи савјетник предсједника САД Збигњев Бжежински признаје оно, што ви нећете, а што се данас односи на већи дио планете: „Брутална је чињеница да западна, а све више и средња Европа, остају у великој мјери амерички протекторат, са својим савезничким државама које подсјећају на античке вазале.“ Наведено, тек су исјечци америчког империјалног бешчашћа, које је још од времена њиховог геноцида над домороцима, Индијанцима, непрегледно и далеко највеће у односу на сва остала.
Детаљ. Кажете, да браним Сирију „игноришући обавезу међународне заједнице да брани права човјека у државама у којима их локална власт нарушава“. Ко је данас међународна заједница, господине Перовићу? Знате Ви: оно што Вашингтон, и његов Запад, називају међународном заједницом, јесте Вашингтон. Ширите идеологију: Међународна заједница једнако САД.
Професоре, да ли заиста вјерујете у америчку бајку да Вашингтон напада Сирију због хемисјког оружја, да је Гадафи убијен због људских права, да је Косову обезбијеђена независност због правде, да је Ирак окупиран зарад демократије, да је Авганистан заузет због талибана…? Ако им је до људских права, што не бомбардују Абдулаха бин Абдул Азиза, краља Саудијске Арабије? Или, локално: што не прослиједе у затвор Мила Ђукановића, седмоструког премијера Црне Горе? Знате Ви одлично, као што знају и сиријска дјеца која чекају америчке демократске бомбе, него не желите да знате: није њима до демократије.
Замка: некритички, у духу колонијалне потчињености, подржавате (не само Ви, већ Вашим ријечима повелики дио алтернативе) америчке интресе у Црној Гори, тиме цементирајући не само њихову нелагодну, нездраву и опасну свеприсутност, већ и власт њиховог партнера, црногорског Гадафија, како једном, са правом, назвасте Ђукановића.
Ту долазимо до коначног и средишњег: не лежи „негатив оне свијести из које се пројектује актуелни црногорски режим“ иза мога текста, већ иза Вашега. И још не чиним ја штету Монитору својим текстом, већ Ви, Вашим: и због изнијетог вазалног става спрам планетарног центра моћи; и због ниског, етикетирајућег нивоа полемике; и због чињенице да је имајући у виду да сте један од власника гласила за који пишем Ваша посљедња реченица у тексту, притисак на слободу говора.
П. С. Имајућу у виду оно што сте навели, неће бити да сам ја тај који, како рекосте, није прелистао књиге Тарика Алија, који га злоупотребљава, већ управо Ви. Јер: биљежите да је Али аутор књиге „Поремећеност свијета“, цитирајући одломке из ње. Зарад истине, ријеч је о неистини: наречену књигу, прецизније есеј, није написао Тарик Али, већ либанско-француски писац Амин Малуф, добитник Гонкурове награде, некадашњи новинар бејрутског дневника „Ан-Нахар“.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Miško je gazda Vijesti a Milačić njegov radnik novinar. I vi mislite da je novinar lud da napadne gazdu i dobije otkaz! E baš ste naivni. Sve je dogovoreno da se napravi ko bajagi „slučaj“ , da pomislite: bože, hrabra li čovjeka ovog Milačića i tolerantnog mu gazde Kesedžije. Sve je u tome da se poveća čitanost i kupovina tih novina koje bolesno lažu što se najbolje viđelo na primjeru napada na Bebu. Video kamera ih je totalno razotkrila.
MILAČIĆU , BATALI RASPRAVU SA NJIM ON
JE RATNI PROFITER MAHER , IZ SVEGA OVOGA ON KALKULIŠE NEKU DOBRU ZARADU . ON NA SKIJANJE NE IDE U KOLAŠIN VEĆ U SENT MORIC .POGLEDAJ MU BIOGRAFIJU PA ĆEŠ VIĐET KAKVE JE SVE PIRUETE I ARABESKE PRAVIO DA BI ZARADIO. UČIO JE U MOSKVI ALI MU JE MILIJI VAŠINGTON ,PA SAD VIĐI ĐE SI……
Evo sta u Politici na istu temu kaze Danilo Mandic doktorant na Harvardu
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Amerikanci-sampioni-u-bojnim-otrovima.sr.html
On je u mnogo boljoj poziciji nego Misko Perovic da bude poslusnik USA ali je izabrao da bude slobodan covjek.
Jedno izvinjenje citaocima portala zbog mog prethodnog komentara koji je izazvan jednom kratkom, usputnom notom o Srebrenici, a zanemario je sustinu Milacicevog reagovanja koje je u svemu drugom ostro i istinito. Medjutim, meni je dosta pominjanja Srebrenice u svakom kontekstu i njenog koriscenja kao indikatora politicke korektnosti. Milacicu, kojega drzim za mladog i gradjanski hrabrog intelektualca, to nije potrebno. Citiracu jednog, veoma dobro informisanog americkog intelektualca koji je pocinjeni ratni zlocin u Srebrenici (samo jedan od brojnih zlocina u jugoslovenskom gradjanskom ratu, od svih strana) nazvao: „Postmodern exercise of pseudo-reality“
Odmjeren i gospodstven odgovor iz koga se vidi istinska osjetljivost autora na nepravdu i iskrena solidarnost sa stradalnicima i žrtvama američke vazdušne demokratije… Naravno, kad Amerika napada kopnenim putem za oružje koristi novac te su Perović i Milo takođe američke žrtve, a mi smo, za sada, kolateralna šteta.
Bravo, Milačiću. Čomski kaže da nije lako biti američki neprijatelj, ali da je biti američki prijatelj pogubno.
Milacic ovdje otkriva toplu vodu, diskutuje o karakteru Miska Perovica, kojeg Misko nema (niti ga je ikad iimao), naravno uz obavezno pominjanje Srebrenice. To me pomalo podsjeca na reakciju neke od poslenica iz neke od mnogobrojnih MNE NGO na onaj prostacki natpis na utakmici „Mi smo djeca podgoricka…itd“ Tada je uvrijedjena dama odmah potegla Srebrenicu i 50000 silovanih muslimanki u BIH. Pominjanje Srebrenice u ovom kontekstu je neinteligentno, obzirom da i ovdasnji CIA „eksperti“ oslobodjeni od cuvanja tajne govore o Srebrenici kao vrhunskoj manipulaciji sa kraja XX-og vijeka. Milacicevi izvori su ocigledno tumacenja ovdasnjih main-stream medija koji uglavnom lazu. G-dinu Milacicu se ne moze osporiti gradjanska hrabrost i (vjerovatno) licno postenje, ali ja ne mogu da se opustim kada on i njegove kolege govore o konceptu Crne Gore, imajuci u vidu kako su glasali 2006. Sto je negdje napisao G-din. Pavicevic: „Svi su oni znali za koga glasaju, ali nijesu mogli da odole…“
Опет је г. Милачић у праву.
Но, све смо ми ово знали много прије њега.
Много прије 21. маја 2006.
Само су нам се тада истомишљеници г. Милачића подсмијавали као заробљеницима прошлости и усијаним главама.
Чисто да се зна.
Ovo se zove rasturanje. Dokazao je da je profesor plagijator, između ostaloga.
Ако неко подржава идеје САД не може бити ни интелектуалац, а још мање човјек!
Милачићу, свака част!
Bravo!!
Razvaljivanje. Bravo Milačiću!