Poraz poraženih

Piše: Mišo Vujović

Većih tenzija odavno nije bilo kao prošle nedelje u Nikšiću. Ni u vreme referenduma o “neovisnosti” Crne Gore, ni šesnaeste kada je vlast sa saveznicima fabrikovala državni udar. Ni u avgustu prošle godine kada je tas pretegao za jedan glas, poslanički. Tinjalo je na sve strane, ključalo kao u loncu. Sreća da niko nije kresnuo varnicu. Ta varnica bi se pretvorila u buktinju.

Kriminalni režim u odlasku je regrutovao sve represivne kapacitete iz podzemlja i parapolicijsko – batinaških struktura. Narodna milicija, većinom uniformisana, po prvi put je obezbeđivala red i mir, a ne vlast i mafiju. Nikšić je za jedne i za druge postao zalog opstanka. Po prvi put DPS nije ugrabio da dovoljno pokrade glasova. Ni veliki novac, ni Bugarski voz, ni komitska nasilnost, ni svemoćni Gospodar…, nisu uspeli da otmu, dugo, čekanu slobodu, Nikšićanima…

Gospodar je, besan napustio izborni štab u zgradi Željezare. Tamo se nekada bdelo po celu noć nad Titovom štafetom, kada je konačila u Nikšiću. Dvorenje štafete odvijalo se uz bogat program. Kulturno umetnička društva “ Zahumlje” i “ Čelik” bi dragoj drugarici štafeti predstavljali folklorno stvaralaštvo, guslari bi razgonili Turke na buljuke, pioniri i omladina recitovali borbene i revolucionarne pesme… Sve to pod budnim okom naših drugova iz Komiteta i Udbe.

“A Udba je ušla u svaku poru, zavukla se u svaku rupu, ozvučila svaki kutak”, kaže negdašnji šef službe.
Bivša vlast je igrala na sve ili ništa. Taj hazard sa jednim prostorom traje dugo. Novac se nije štedeo. Bilo ga je više nego ikada. I narod se napokon ovajdio a nije prodao slobodu.

“I jare i pare, i evrići i listići…Sve je ostalo u Nikšić”, kaže Bubuleja, ponosan na svoj doprinos trijumfu nad moćnom izbornom mašinerijom DPS-a.

Pobeda je potvrđena i jasno je da više ništa nije isto.
Ni mi, ni predeli sa mirisom lipa. Lipe su iščupali, kao što skubu pamćenje. Nikšić se nekako pogrbio i oronuo. Novi naraštaji govore pevljivo otežući samoglasnike negde iz dubine stomaka. Šavnički. Sve je rašrafio On, kao odbačeno čedo, rođen na periferiji Nikšića, grada u čiju je utrobu pucao. Ali i tako, ranjen, Nikšić, uspeo je da uzvrati u prelomnim trenucima, što ukazuje da se lagano uspravlja pod teretom nemaštine i intezivnog obogaaljivanja. Sreća je, što je taj, zdravi grad nosio jak gen, vidljiv na mladim ljudima punim snage i lepote.

Dosta toga se promenilo ili posrnulo osim manastira ili saborne crkve građene novcem ruskog cara Nikolaja Romanova. Jedino je to monumentalno zdanje na uzvišici između groblja i Dvorca Kralja Nikole oživelo. Ispunjen mladošću pulsira novim životom.

U vreme našeg detinjstva i praga mladosti crkva je bitisala u svojoj sablaznoj samoći. Gotovo da i nije bilo vernika.
Sestra Senka i par vremešnih gospođa i po neki starac pokušavali su da nadomeste tupu prazninu velikog hrama pod čijim kupolama je bolno odzvanjalo svako jektenije. U trećem razredu osnovne škole, smeštene u dvorcu kralja Nikole, nas trojica za svetog Vasilija ostali smo na liturgiji. Dobili smo nekoliko lenjira po pristima zbog izostanka sa časa i todatnu porciju zbog boravka u crkvi. Tada sam sa čuđenjem shvatio da je crkva u Crnoj Gori proglašena državnim neprijateljem ili leglo reakcionarnog delovanja protivnika sistema. Po svakom prazniku služba je temeljno analizirala događaj ukrštajući zvanične izveštaje svojih žbirova sa doušničkim informacijama. Literarno nadahnute eseje pisao je prota zvanično crven ali ipak u duši antikomunista.
Neka se bar namuče čitajući moj nimalo lak rukopis, pomišljao je dok je opisivao u detalje nebitna dešavanja u crkvi.

Danas naš manastir puca snagom mladosti. Ispunjen je životom prepunim vere i života žive crkve. Duhovni život je obnovljen, stigli su zraci blagodati, ali su ostala iskušenja. Novo vreme donelo je slobodu ali i izazove i pitanja na koja crkva traži odgovore. Ideologija transformisana u kriminalni interes vlasti uzima danak u svemu. Razni opijati, kocka, nezaposlenost, besciljno gluvarenje omladine…

Sve se nekako deformisalo i deluje otuđeno do neprepoznatljivosti.

Neki bliski ljudi otišli na dalek put, neki su postali emotivno daleki. Odlaskom dragih ljudi i voljeni predeli postaju udaljeni. Još ih jedino uspomene malo ugreju i približe srcu. Mozak se smanjuje mentalna dioptrija raste. Čovek otupljuje i lagano kopni kao plodovi na ogolelim granama i poznu jesen. Tuđa pamet stvara otuđenog čoveka. Otuđen čovek je, ko biljka bez vode, osuđen na stalnu žeđ i lagano dehridiranje.

Pročitajte JOŠ:

,,Cetinjski vjesnik“ 1912: Mrak pronosi stud i jezu, a ja pjevam marseljezu srpskom moru i slobodi