Poljka – Mati Teoktista iz Đakovice!

Piše: Vesna T.Tomić

Napisah uz blagoslov Mati Teoktiste.

Kad se rađamo prigrle nas ruke bližnjih s mnogo ljubavi i život bude blagonaklon te nas obavije tom toplinom i pripadanjem koje se negde u nama pretvara u snagu za sve izazove koje će nam doneti vreme i prostor u kojem smo. Iz tog jezgra potom tokom života crpimo snagu za sve nepredviđene borbe koje nas čekaju, za uloge koje nam je život odredio a da mi to i ne znamo. Kad dođe vreme da se u njima potvrdimo,shvatamo da je naš život samo deo celine u kojoj smo i ponikli i da te teške uloge treba da prihvatimo i izvršimo s mirom na korist naših bližnjih, za dobrobit ljudskog roda.

Meni bi dato da opevam tragiku svog naroda i da opišem živote nekih značajnih ličnosti koje su imale važnu ulogu u svom rodu u određenom trenuku. Jedna od njih beše i mnogovoljena Đakovčanka naša tetka Poljka.

*****

Poleksija, beše iz sela zvanog Biteš od grada Đakovice. Od matere Milice i oca Pavića Kastratovića. Bog joj dade još tri sestre i dva mila joj brata.

Već na samom rođenju, kumovi bogomudro izabraše ime Poleksija. Da za života bude: gostoljubiva. Gospoda da ljubi. Sposobna da voli čista srca. Beše vrlo umna, poletna i zdrava celoga života.

Poljka, kako ju je majka Milica od milošte zvala, trčala je za braćom i sestricama, po seoskim putevima. Malo selo bilo je ušuškano od kuća, prosutih zelenih livada po kojima pasu krave, ovce, živina. Na krošnjama drveća iz svojih gnezda čuje se poj ptica. Sunce se smeši na plodne proplanke, a iza brežuljka izdiže se iznad zaravnjenog zemljišta i strane su mu blago nagnute. Brežuljak je služio da se sakrije od sestara da bi sa braćom brala drenjine.
– Gde si Poljka? – dovikuje brat.
– Tu sam, evo me!
Trčeći prema bratu shvatila je da ne sme da se udaljava bez njihovog pitanja.
Usput je brala i divlje jagode. Nije marila za bol niti joj je smetalo da joj poneki trn ubode malenu ručicu, jer znala je da će u maramici poneti drenjine i jagode, da se njena braća zaslade…
Uveče pred spavanje, uz lampu na gas, volela je da čita „Oče naš“.
– Poljka! – začu se materin glas. – Čekaju te braća i sestre, sutra se rano mora ustati i podnjiviti i obaviti sve seoske poslove. Ugasi petrolejsku lampu i okani se čitanja.

Poslušna Poljka ugasi lampu. Ali mesec obasja „Oče naš“ i ona onako malena prigrli ručicama knjigu još jače i nastavi da čita.Petlovi su kukurikanjem prekinuli Poljkino molitveno čitanje, dajući joj do znanja da sviće zora. Znala je gde otac drži „Oče naš“, polako ga vrati na svoje mesto. Nije joj smetalo što nije naspavana, jer je u duši nosila molitvu da će se naći braći i sa lakoćom obaviti svakodnevne seoske poslove…

*****

– Rat je! Rat je! Rat je! Ljudi, bježmo odjekuje Pavićev glas. Braćo moja, čujete li bombe.

–Anu, čo`eku, domaćine moj, moramo bježati za Crnu Goru. Vidiš da narod bježi. Ne smijemo ostat o’đe. Sve će nas poubijati. Zar da sve ostavimo. Kuku nama, muči, samo da poljubimo prag od kuće. E, kukala nam majka što nas je snašlo. A, đe ćemo?! Kućemo da idem,o čo`eku moj?!
–Poitaj ženo, da nas ne ufati mrak. Čeljad za ruku, a Poljku u naručje. Poitajte za ime Boga. Zar samo sa ovim svežnjem da krenemo? Ćuti ženo, muči tamo. Sljegni se, čuješ li bombe? Bjež’mo. Daj Bože, da žive glave na ramena ostanu i da su živa čeljad, da izdržimo ovu muku…

–Ljudi! Krećemo preko Čakora. Slušaj ti Pavić poitaj s tom đecom. Vidiš li da se puca…

Milica se okretala put svoga doma, u kojem je svetiljka i dalje tinjala.U naručju je držala malu Poljku, koja se tresla od studeni.

Kolona ljudi kreće se nogu pred nogu, korak po korak, Svud je muk, nemir… Mesec im osvetljava put i prati kolonu izbeglu sa svog ognjišta. Niko ih tako dugo nije pratio kao mesec te noći. Zabrinuti ljudi putuju u neizvesnu noć. Da li će pomahnitali vetrovi slomiti, poneti kolonu?!
Ko će sažaljevati kolonu izbeglu sa svojih ognjišta?! Ti Srbine, koji srpskim zemljama hodiš, samo ćeš ti razumeti, zašto si u ovoj koloni. Zlo vreme, nadvilo se nad Srbijom. Tuđin, ne ume da nariče, kad se spomene Srbin i njegovo ime…

Rat nikome nije dobro doneo; siromaštvo, bedu, glad, bolest… Saznanje da je rat skoro iz svakog doma odneo sve, od najmlađe do najstarije muške glave, devet sinova, mladih Jugovića i desetog starog Jug Bogdana, ni najsnažnije srce ne bi moglo podneti…

Ali, porodica Kastratović uspeva da sačuva svoje živote. Doseljavaju se u naselje Zagorje kraj Berana.Tu Poljka izučava osnovnu školu i gimnaziju. Kao odlična učenica teži ka usavršavanju. Njena rođena sestra znajući da je Poljka bistra, pametna devojka, šalje joj pismo da dođe u Peć na Kosovo i Metohiju, da upiše učiteljsku školu. Ona prihvata i trudom i znanjem dobija diplomu i postaje učiteljica.
Sa navršenih devetnaest godina Poleksija dobija poziv iz Zenice u Bosni i Hercegovini, da je primljena i da treba da počne da radi kao učiteljica.

U Zenici radi neko vreme a kasnije prelazi u Maglaj.
Poljka je posao učiteljice shvatila ozbiljno znajući da treba da obrazuje i vaspitava decu. Njena uloga kao učiteljice kod dece bila je jako bitna, jer ona im je predavala sve predmete u toku prve četiri godine osnovnoškolskog sistema. Znala je Poljka da proceni decu u celokupnom procesu učenja. Brinula je o svakom detetu ponaosob, procenjivala njihove sklonosti i sposobnosti, i prema tome ih usmeravala. Sa koliko predanosti i ljubavi je to činila prepoznala je u dečijim osmesima i zagrljajima. Bila je pohvaljivana od kolega i direktora škole…

Ali, Poljka stalno sanja Metohiju. Ponela je u nedrima „Oče naš“. Priseća se oca, kao i njegovih reči: « Uzmi ovaj molitvenik.Tu ćeš naučiti kako da savladaš sebe. Naučićeš kako da živiš bez onoga što nemaš! Poljka, dijete moje, blagoslovena budi i putuj u sreći! Ti nam ideš od doma našega, u drugo mjesto, nijesu svuda ljudi isti, pričuvaj sebe od pogani. Ja te ne bi pušta,` ali se mora za poslom, vidiš i sama nema se od čega živjeti. Žensko pusto, samo u tuđine. Ne ogriješi se o toj djeci, pomoži kako budeš mogla».

Pocrvenjela sam do suza. Nijesam ni znala koliko me je duboko kosnuo očev savjet. Čitala sam molitvenik i pronašla očeve pouke i poruke. Govorio je istinu. Čekala su me lišavanja u životu. U podstanarskoj sobici živjelo se kako se mora. Jedna šerpa, jedna kašika i jedan tanjir i malo hljeba tek toliko, da se glad utoli. Ištem od matere Bogorodice da ne ustuknem. Mati, pokaži mi pravi put. Da ne obrukam roditelje, braću, sestre. Da se sa ovom djecom ne ogriješim. Djecu sam izvela do četvrtoga razreda. Sve sam učinjela od sebe. I svi su đaci odlični. Zahvalna sam Gospodu da sam bila na dobrome putu. Djeca me vole. Djecu sam ostavila za dalje vaspitanje mojim kolegama.Teška srca se odvajam i od mjesta u kome sam provela divne dane, a najviše od djece – mislila je Poljka s tugom…

–Ah, snovi moji, snovi!

Poljka sanja Metohiju.

– Bogorodice mati. Stojim pred tobom nemoćna. Pomozi mi! Nemam druge zaštite, utehe sem tebe. Tebi se ispovjedam, daj mi snage da učinim kako valja jer ti najbolje znadeš kojim putem da krenem.Čujem tvoje riječi. Rješila si da me povedeš u carski Prizren. Metoh kroz Kosovsko proročanstvo koje nam je Bog dao i koje Bog kroz nas ispunjava.
Vođena Božijom rukom Poljka je stigla u carsku Metohiju. Putuje ka Svetoj Zemlji na Kosovo ravno. Na Lazarevu, Miloševu zemlju i mnogih mučenika Lazarevih vitezova. Ide zemlji svojih predaka.

Osetila da joj srce treperi, a duša joj se puni lepote…
Pogledala je u prekrasno nebo. Ono je sada bilo čisto i plavo. Pod toplinom zraka sunca, stigla je u selo Grnčare kod Prizrena.

Škola mala, u njoj oko trideset đaka. Puna škola dečijeg smeha. Raduje se Poljka, raduju se školska deca.Tu vredno radi preko šest godina. Dobija premeštaj u drugo selo Vrbičane kod Prizrena.Uči decu kako Bog kaže. Poslušna deca, dobra lepa, pametna. Milina je obuzima od radosti velike.

Devet punih godina učila je decu da budu ponos svojih roditelja kao i nje same. Poštovali su svaku njenu reč. Pokušala je da im priđe kao majka. Nazivala ih anđeli moji…

–Učiteljice, učiteljice – javlja se Dušan. Kako ste nam ono rekli, molim vas ponovite, da li smo mi zaista vaši anđeli!
–Jeste, djeco moja, vi ste moji anđeli!

Pročulo se kroz školu da Poljka ima nazive za decu “anđeli moji“. Pročulo se i kroz selo. Ljudi su je viđali i pitali se, zašto ide svake nedelje u crkvu na liturgiju. Kako da Poljka objasni, da u hramu Božjem pored ikona svete Bogorodice, Isusa Hrista, nalazi duševni mir, spokojstvo. Da u hramu Božjem dobija sve životne odgovore…

Čudno neko vreme. Bila su to vremena za koja su govorili da su komunistička i da se nije smelo ići u crkvu. U to vreme nije se smelo slaviti ni svoju krsnu slavu. Krišom su vernici ipak slavili.

Poljkina odanost crkvi bi protumačena kao otpor komunističkom sistemu. Neki neljudi, oni koji žive na račun drugih, koji su dojavljivali vlasti svaki vid odstupanja od strogih partijskih načela, ogrešiše se o Poljku, ostaviše je bez posla, bez njene voljene dece, njenih đaka, njenih malih anđela. Deca su bezgrešna, ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. I najbolje znaju da procene kakav je ko.

Poljka je teško sve to podnela. Ismejavanje. Gordost neljudi. Nije se mogla pomiriti sa odsustvom istinskog poštovanja njenog dostojanstva i niti se mogla odreći samopoštovanja prema sebi.Teško je prebolela odsustvo uspeha u očima drugih, poniženja i siromaštvo u kojem se našla bez ijedne svoje krivice. Ostala je na ulici…

Danima je posećivala i molila se u crkvi. Ovde je pronašla u svakoj životnoj sitnici novu dubinu i nekakva vrata koja vode u duhovne prostore, ili ulaz u skriveni Božiji vrt; ili kladenac izvorske vode. Viđali su je i sveštenici u molitvi pred ikonama. Govorila je ljudima: «Nisam sama. Gospod je uz mene».i sve će to Bog riješiti.
Često je viđali sveštenivci jedan od njih je kazao.

– Sestro Poleksija, oprostite. Znam celu vašu situaciju. Imamo rešenje za Vas.

Obavestili smo Njegovu Svetost Patrijarha Germana i on će se zauzeti za vas da vi pređete da živite u đakovičkoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice. Patrijarh German se zauzeo oko vaše situacije, posao vas čeka u Vodoprivrednom hidrosistemu. Pristajte, sestro Poljka, pa da polako krenemo put Đakovice.Čekaju vas i vaši kumovi Danica i Đorđe, koji žive i služe u đakovičkoj crkvi. Delićete konak. Imaćete svoju sobu. Sve uz Božiju pomoć.

Poljku obasja neka radost jer vide da je Bog pogledao i da dobri ljudi hoće da joj pomognu. Nijednog trena nije razmišljala, morala je, nije imala kud.
– Dogovoreno, oče samo da uzmem stvari koje su u školi gde sam živela i radila…

– Evo Đakovice, sestro Poljka. Sad ulazimo u Srpsku ulicu, broj 6. U strogom centru grada. Evo crkve Uspenja Presvete Bogorodice, kao metoh manastira Visoki Dečani, čiji je ktitor Stefan Uroš III Dečanski. U ovoj ulici žive starosedeoci, dobri ljudi koje ćete upoznati i na liturgiji, i verskim praznicima, dolaze i mladi. Staramajke dolaze sa unučućima, tako da i posle liturgije u porti na klupama ostanu u verskom razgovoru a deca se igraju. Upoznaćete porodice, braću Tomiće, Stefiće, Raičeviće, Stojanoviće, Andriće, Jovanoviće, Gligorijeviće, Mihajloviće, Đorđeviće, Dimiće, Isailoviće, Kuzmanoviće, Ristiće, Zvezdiće, Krstiće, Jakiće, Stefanoviće, Rašoviće, porodicu Šaban, Nikoliće,Đikiće, Mirkoviće, Lakićeviće, Kastratoviće, Mijoviće, Petroviće, Zakiće, i mnoge druge. Svi oni sestrinski i bratski dolaze svake nedelje na liturgiju, jer smatraju da se sreća ne može postići bez Boga i bez onoga što donosi mir našoj savesti. Bez podsećanja da moramo revnosno da ispunjavamo zapovesti Gospodnje. Mi ćemo vam dolaziti iz Prizrenske Bogoslovije sa Episkopom raško – prizrenskim Gospodinom Pavlom, svake nedelje i kad su praznici.

Srpski narod iz Đakovice, odan je svojoj veri pravoslavnoj. Čitaćete crkvene knjige, gde će te naći podatke da je grad Đakovica dobio ime po poznatom gospodaru i vazalu Vuka Brankovića – Jakovu, koji je ovde imao svoj posed. Videćete i ostatke građevine, kamena obeležja gde je bila bogoslovska škola i mnoge znamenitosti ovoga grada. Vidite crkvu Uspenja Presvete Bogorodice.

Evo nas ispred crkve – reče sveštenik Priđite kapiji.
Kad se Poljka, približila ogromnim vratima crkve Uspenja Presvete Bogorodice, osetila je kako je Presveta Bogorodica čekala raširenih ruku. Ona odmah privi Poljku u svoje skute. I gle ona čuje glas Majke Božije:

«Dete moje! Ti si ovde došla da služiš Bogu. Veruj i raduj se, nisi sama, zajedno si sa svojim narodom koji dolazi ovde. Jačaj, hrani se Bogom u ljubavi, moli se, da ti da spokojstvo, poslušnost i zahvalnost. Ti ćeš, devojko Poljka, jednog dana obući mantiju, raduj se tom svetom činu. Raduj se, monaških zaveta plamena izvršiteljko! Dok ne dođe taj čas. Ti do tad služi Gospodu, moli se i budi istrajna u služenju… «

Od trenutka kad je Poljka ušla u Parohijski dom, njen život imao je smisao, kakav je ona priželjkivala. Čitala je u crkvenim knjigama, da Njen novi dom, i kućica u porti Crkve Uspenja Presvete Bogorodice su mesto koje traje više od 750 godina. Njen grad Đakovica. U Povelji srpskog cara Dušana iz 1485. godine pominje se selo Đakovica koje je imalo 67 kuća i seoskog popa. Bogu hvala pa je u XVI veku obnovljena crkva kao metoh Visokih Dečana. U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice postojala je prva Bogoslovija. Veroučitelj Jovan Ćesarević, iz Srpske male tu je izučio Bogosloviju i službovao kao sveštenik, kao i mnogi drugi iz Srpske male. Mnoge je vredne knjige videla i čitala.

Poljka je vredno radila u Vodoprivrednom sistemu. Ali, u popodnevnim i večernjim časovima, njena duša je tražila da bude u crkvi. Njena molitva jutarnja i večernja, bila je jato Božije koje dušu miluje. U keliji su pored svetih ikona stalno gorela kandila i sveće,što je donosilo mir. Prijala joj je tišina u parohijskom domu, uz žitija i crkvene knjige. Porta joj na tamjaniku miriše, okolo je bilo šesnaest oraha sa hladovinom od duda…
*****

Crkvena zvona su se oglasila.Đorđe, koji živi i nesebično brine o crkvi, zvonar je crkve Uspenja, i sa puno ljubavi je sve od sebe dao, da se dugo čuju crkvena zvona. Prepoznavali smo po udaru zvona da li je praznik ili je neko umro. Ako se zvono čulo više puta znali smo da je praznik, ako se samo jednom tiho čulo i ponovo isto tako tiho, to je bio znak da je neko umro…

Zvona zvone pozivaju nas da se saberemo u crkvu Uspenja Presveta Bogorodice. Spasi nas, naša vera i krst slavni, spasi. Tako svakoga dana dok sa crkvenog tornja ne krene najlepša pesma koja podiže oblake i usporava vreme.Zvono verne poziva na službu i pročišćenje u koje smo svi verovali i predavali se molitvi kao terapiji, vraćajući se preporođeni i spremni za novi dan. Posebni trenuci se uvek pamte. Crkveni praznici odišu nevidljivim moćima prisvajanja, dubokim osećanjem ljubavi prema svojoj veri, plemenitim pokušajima da se to iskaže na dostojanstven način…

Veliki praznik. Božić je. Polako narod pristiže u crkvu. Ovo sveto mesto pored koga stojimo, sveti hram posvećen je Uspenju Presvete Bogorodice, a danas Rođenju Hristovom, najbolje poručuje koji je smisao i sadržaj naše vere, koji je smisao i postojanje Crkve u svetu. Crkva o kojoj svedoči ovaj hram Uspenja, postoji da bi smo došli u nju i da bi smo tu mogli da naslutimo onu tajnu za kojom čeznemo, a to je život večni. I samo kad dotaknemo tu tajnu, tajnu Krsta i Vaskrsenja Hristovog, tada dobija svoj smisao. Uvek nam je tako pričala naša Poljka detinje srećna što može da nam prenese ono što je čitala, osetila, molitvom donela i prenela nama. Volela je decu i da im priča o ljubavi, dobroti i na ovozemaljskom svetu…

Mirno praznično jutro lebdi iznad crkvene porte. Svi mi koji smo ovde došli nosimo punoću vaseljenskog pravoslavlja u svojoj duši.Ovde se vekovima širio miomiris tamjana i bosiljka iz ovog svetog srpskog zdanja. Deca se raduju koja učestvuju u programu hora, pevajući pesmice i recitacije o Božiću. A mi smernošću ljubavlju ispunjeni, osećali smo u sebi duh pravoslavlja kao veliki beli cvet.Posebno danas na ovaj veliki praznik. A onda se pojave neke tople oči i tom toplinom vas opiju. Kakva je to bila čast da budemo deo svečanosti i da se pokažemo pred episkopom Raško- prizrenskim Gospodinom Pavlom. Svi smo to znali i trudili se da budemo najbolji…

– Teta Poljka, teta Poljka. Molim vas, namestite mi kragnu od haljinice.
– Ššš.Tiše. Pobogu, Brankice, čuje se glas drugarice, evo ja ću da ti namestim i ne misli na kragnu, skoncentriši se na recitaciju i hor. Djeco moja, sad ćete vi, blago Poljki, ovde oko mene da vas vidim jedared. A koliko li vas je, blago meni. Više vas je no prošle godine. Nije vam prvi put da recitujete i da ste u horu. Budite mi pametni i dobri da svečanost bude kao i prošlijih godina, kako ste bili dobri i lijepi moji anđeli. I neka ste mi tako lijepi. Radujte se, djeco moja. Danas slavimo najveći pravoslavni praznik Božić. Znate svako svoju recitaciju i svi ste se lijepo spremili za hor, učila vas je ćerka sveštenika. Budite tihi. Djeco moja! Anđeli moji! Pogledajte, vidite i čujete ko nam je došao u našu crkvu. Vaši roditelji pozdravljaju se, ljube ruku episkopu Raško- prizrenskom, Gospodinu Pavlu. Tako ćete isto i vi sada da uradite. Da me nijeste posramili, ne daj Bože, niti me postidjeli, djeco moja. Eto nam, i svih sveštenika.
–

Svečanost je počela. Svečanost koja se pamti za sva vremena. Hor anđela, Bogu peva. A nežnim ručicama devojčica Sara je kao petnaestogodišnja devojčica, kćerka sveštenika, dirigovala dečijim horom pravoslavne crkve Uspenja Presvete Bogorodice.

U ovom blagoslovenom danu, sabralo se u crkvu i staro, i mlado i dečica. Čuje se molitveno pojanje u crkvi njenih vernika. Gospod je sve uredio da ikone svete celivamo. Nije ni čudo što su na ikonama sveci uvek sa velikim očima, ipak zrače svetlošću, ne samo iz svog oreola već iz svake pore. To je zato što su, kako njihov obraz ukazuje, utišali sebe kako bi primivši preizobilnu mudrost i milost Božju koja ih je ispunila svetlošću, isijavali tu svetlost ljudima.Svi smo pozvani da budemo hramovi Svetog Duha, ali dok se ne očistimo od nečistote to se neće dogoditi.
Zatražite oproštaj i doneće vam mir u duši. Život stvaraju ljudi vere. Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje. Slušali su žitelji Đakovice, Srpske ulice, poj crkvenih zvona i redovno dolazeći na crkvena bogosluženja.

Posle svečanosti, svi su bili za trpezom sa posluželjem, u besedi smernih vernika. Poljka je brinula o deci. Njena nesebična ljubav prema deci i dalje je imala veliki značaj za sve nas. Poljka je okupila oko sebe svu decu posle hora. Deca su posedala i napravila pun krug, među njima bila sam i ja. Poljka je preko naših skuta prekrila beli i po krajevima vezeni kanavac i dala nam da jedemo. Nikad neću zaboraviti slast tog parčeta mlade prasetine. Kao da je za nas birala najlepše delove pečenog mesa. Osećala sam treperavo sjedinjenje svoje dečije duše sa njom kao sa rođenom majkom. Sa našom teta Poljkom. Ona je za sve nas bila velika Majka. I ne samo za Božić, Vaskrs, Savindan i Slavu naše crkve, Gospođindan. Uvek je naša teta Poljka bila ista za nas.
Iza porte bilo je i ekonomsko dvorište gde su držali male jariće, koze, kokoške, kao i male plastenike. O svemu tome su brinuli Đorđe, Danica i Poljka. Odgajali su živinu, i brinuli o tom nevelikom domaćinstvu uz Božju milost…

*****

Zima prolete kao lasta. Godine i decenije prođoše. Bezbroj osmeha i suza dočekuju prve tajne. Dete je preobuklo haljine i postalo nešto sa čim se tek upoznaje. Hoće li uspeti?
– Mama, znaš, idem u crkvu.

– Idi, devojče, idi – bilo je sve što je izgovorila draga i lepa ikona mog detinjstva i mladosti.
Izlazim iz kuće, ispunjena osećajem radosti, znajući gde idem i želeći da je ponovo vidim. Dok vetar uz mene diše ona čuje moje uzdahe, poletna kao da će mi sve nedoumice rešiti, baš ovde gde dolazim. Na uvek otvorenim crkvenim vratima, Poljka me srete i dočeka. Poljka uvek milog i tihog glasa, znala je šta muči mladu devojku.

–Teta Poljka, ja sam došla.
Ušle smo u crkvu. Pogledala sam u njene oči boje kestena. Ko ih vidi zanavek ih upamti. Njeno anđeosko lice vidi put Bogopoznanja. Stojim pored nje, a u meni blaženstvo, spokoj. Mir u mojoj duši dok je ona tu. Njena nežna figura je kao pahulja. Rukom namešta maramu iza koje viri pramen kose boje klasja. Njen korak je nečujan.

Kad mi je dala voštanicu, dodirnuše nam se ruke. Njene ruke miluju, daju snagu. Njene tihe reči kao da se spajaju sa Bogom.
Palim voštanicu za zdravlje, za ljubav i tiho izgovaram molitvu. Eto meni krila i zrna molitvene ljubavi, dok voštanica svojom svetlošću obasjava ikonu Bogorodice. Teta Poljka bila je tu, zajedno sa mojom i svojom molitvom. Ništa me nije pitala, ali je sve znala.
Tiho je izgovorila
–Bog je uz tebe.
“Poljka Uspenja“, kako smo je od milošte zvali, delajući pri crkvi, ozarena lica me isprati i blagosilja, kao da me je Bogorodica pogledala.

Bila je prema svima ista. Svedoci smo danima, godinama i decenijama mi koji smo živeli, rasli i stasavali uz Poljku. Moj otac bio je član Crkvenog odbora, pojac i blagajnik, a neka dešavanja nisu mogla ni mene da mimoiđu.
– Evo kako je uspela da mog druga natera da ostavi cigarete.Redovno je navraćao kod teta Poljke i čika Đorđa i Danice.Provodili smo vreme slušajući teta Poljkine poučne kao i verske priče.Uvek je bilo puno naroda.Ta njena toplina i skromnost je jednostavno privlačila omladinu. Povremeni bi izlazio da zapali cigaretu i ponovo se vraćao unutra.
Tek će teta Poljka,odjednom:

– Znaš li ti, sine Vasov, da je Bog mislio da je pušenje dobro on bi napravio čovjeku dimnjak i na vrh glave da mu dim ne izlazi na vrata nego kroz dimnjak.Ali Bog je savršeno stvorio čovjeka i tu nema dimnjaka, samim tim i pušenje nije dozvoljeno.

– Slušao je to više puta, ali strast je strast. Prelomio je.
– Dolazi posle nekoliko dana kod teta Poljke i kaže da više ne puši. Duguje joj zahvalnost na dobroti i ljubavi pokazanoj na strpljenju i istrajnosti što mu je pomogla da ispravi štetno ponašanje i nastavi da vodi zdrav život…

– *****

– Đakovica je imala fabriku „Napredak“, konfekcija garderobe, trikotaže i veštačke kože, gde su mlade devojke iz susednih republika dolazile da rade i zarade za život. Mladi su pronalazili ljubav. Ali i lomovi i radosti su deo ljubavi nad kojom se mora stražariti.

– Momak u koga se Joka zaljubila počeo da „vrda“.
– Priznala roditeljima da će se uskoro venčati i da čekaju bebu. Ali nekad se stvari iskomplikuju i odu drugom stranom gde se najmanje želi. A to je raskid ili kraj veze.Uplakane devojke su dolazile kod teta Poljke da im pomogne šta da rade. Devojačka pusta želja sanja, decu, muža, topli dom.
– Teta Poljka, molim vas, reci te mi. Evo stavljam vam svoju dušu na dlan. Ubiću se. Kako ću pred roditelje sa stomakom do zuba, i još da se vratim u svoje selo tek ću onda biti ismejavana.

– Ne sekiraj se dijete. Dođi sa momkom da porazgovaramo i pomolimo se Gospodu.
– Tako je i bilo. Momak je došao i razgovor je bio dragocen.Tako da im je teta Poljka kumovala.

*****

– Čuli ti ovo, Stanoje?
– Šta da čujem brate, Pero?
– Sa crkvenog tornja Uspenje, samo jednom se oglasi zvono i to tiho. Evo čujem tiho zvono još jedared i stade. Au, neko je umro.Brgo zovi Tomu idemo u crkvu da razaberemo, da pomognemo, da se nađemo sa ljudima.
– Ajmo kod Tome!
Na uglu same kuće pojavi se Toma.
– E braćo moja! Sad sam došao od ađinice Danče, otide nam balje, naš ađa Rata. Ostavi mladu ženu i sitnu decu. Tu su im Bela i Momir, i oni gledaju da im sve pomognu. A mi po brgo ajmo u crkvu, da se organizujemo oko sahrane.
– Ljudi koji se našli na ulici pitaju, a koj` umro more to?
– -Ađa Rata umro.
– Au, tuga velika. Bog dušu da mu prosti, bio mnogo dobar čovek, ostavio mladu ženu i sitnu decu.
– Već u brzini stigoše u crkvu.
– Poljka, ajde organizuj se ti oko dece, da nose krst i vence a mi ćemo da se pobrinemo za ostalo.
– -Tomo, evo dece. Sad ći ja da im rečem ko šta da nosi, ko će da nosi krst a ko cveće.
– Evo, već stigli iz pogrebnog, tu su kola mrtvačka. Pokojnika vode od kuće, pa u crkvu da se održi opelo.
– Sve bi u čast i poštenje pokojnika. Kreće povorka prema groblju, njegovoj večnoj kući.
– – Običaje da obavimo u skladu sa našim adetima. Kako Bog reka.
Povorka je krenula sa pokojnikom koji se nalazi u mrtvačkim kolima.
Poljka teši ađa Ratinicu, drži je pod ruku da ne padne od tegobe i nesreće što je snađe.
– Nemoj tako Danče, molimo se za dušu pokojnika tvoga domaćina.Znam koliko si ožalošćena. Kad dođeš u crkvu ima da pričamo i da se molimo.
– – Znam Poljka, ti si mi velika uzdanica u ovim teškim vremenima.Kako da se borim sama sa sobom.
– Teši je Poljka, trudi se i njegovima da pruži podršku i utehu.
– Čuje se pop Neša i Večnaja pamjat. Tišina i povorka od ljudi koji prate preminulog. Poslednji je to pozdrav i nepregledna kolona ljudi se priključuju povorci.
– I tako on prežive svoj život kao da beše tek treptaj oka, a i kao da je znao spremao se da Tvorcu ode u naručje…

*****

Njeni saveti i poruke se i danas pričaju. Poljka je izuzetak u smirenosti. A Bog najviše ceni takve ljude jer to je prvi stepen za prilazak Bogu, smiren i poslušan. Verujući ljudi postoje, kako kaže Vladika Nikolaj, ali malo je poslušnih.A Poljka je slušala Boga, slušala sveštenike. Poljka je nastavila život u veri, pravoslavlju, u molitvama, pored ikona svetitelja crkve Uspenja…

Tako vekovima prekrivena suncem crkva Uspenja poziva žitelje Đakovice na molitvu. Prepoznajemo prostor kelije po njenom dahu. Svaki trenutak u keliji je novi život. Umiveni prazničnom duhovnošću Svetilišta, poklonimo se tu gde kuca živo srce naše vere. Nevesta sa mladoženjom prima blagodat krštenja. Kelija, pamti plač bebe gde se odvija krštenje, sveti čin rađanja nove hrišćanske duše. Koliko je lepih događaja, u ne tako kratkim našim životima a, samo jedan ružan može sve da zaseni…

*****

Stigao je mart sa pretnjama našoj zemlji, i konačno ostvarenim ciljem, bombardovanjem. Sve se izmenilo. Nepregledne kolone nesrećnika, po tuđoj komandi, tamo i ovamo. Njen rod njen grad, njena zemlja, gore. Utroba vri, samo se čeka vulkan, odnosno grotlo, mesto, tačka gde će da iskipi po svima nama i da nam sprži i ovo malo nade da ćemo ostati ljudi.

Voljena varoš,Đakovica, 24.03.1999. godine. Mesecima pre ovog datuma kroz teritoriju Kosova i Metohije gmižu beskičmenjaci, nepomenice koji riju po utrobi naše stvarnosti. Otrov iz usta sipaju po svemu što je osvećeno i zapečaćeno, uvoštano i opojano.Čovek je čoveku postao vuk. Niko nikom ne veruje. Dojučerašnje komšije, krijući se pod okriljem noći kucaju na oknima prozora i govore da će biti svašta, ali da oni nisu u mogućnosti da učine išta. Opominju. Neće da budu svedoci onoga što su znali da dolazi. Po gradu su se prenele priče da treba bežati, jer su viđeni ljudi u tuđim uniformama koje ne pripadaju ni jednoj vojsci, poznatoj ovom podneblju. Puno smo znali jedni o drugima, ali narod je međusobno živeo u toleranciji.

*****

Krećemo na put. Na najteži put. U koloni prognanih Srba, neko na traktoru, neko u kolima, neki su i ostali. Prati nas naša Poljka, prigrlila ikonu Bogorodice, u očima suze. Šalje nam svoju molitvu za put nade i spasenja. Okrećem se još jednom, njena ruka nam je dugo mahala. … Đakovica nije više u Đakovici…

Osvrtali su se prognani Srbi u suzama na svoju dedovinu, ognjišta, trag našeg postojanja, srce puca pred trenutak rastanka. Na usnama nemi bolni krik, u mislima slike detinjstva, i kuće mi tužni lik.

Tužno sivilo se nadvilo nad Srbijom. Neobjašnjivi nemir obuzima razum. Prenosio se glas od usta do usta da smo morali da bežimo, napustimo svoje ognjište. Kad smo odlazili Poljka je ostala u crkvi, pružajući utočište drugima koji nisu imali gde. U crkvenom domu su komšinice iz Srpske ulice, Nadežda Isailović, Vasiljka Perić i Jela Mijović, Dragica Nikolić, Ljubica Mijović.

Poljkina duša, tako velika, u nju je cela Metohija stala. Kad su iz Đakovice otišli srpska vojska, policija, narod, rodbina, Poljka je plakala, i na kolenima molila Majku Božju da svima pomogne, a njoj da snage da izdrži. Teskoba u duši. Teški dani za Poljku i starice koje su ostale u crkvi. Crkva opasana bodljikavom žicom. U tim teškim trenucima je nastala Poljkina molitva: ,,Koja je prizivala Svetu Trojicu da pompogne ljudima da shvate šta je nevolja, nesreća, bol, žalost, tuga, uvreda, bolest i smrt.

I zaista, Poljkina molitva i zvona koja su se čula nekoliko puta dnevno sa zvonare Đakovičke crkve, postali su deo nepisanog tipika po kojem su pored Poljke molile i četiri starice. Četiri starice bile su više zagledane u Nebo nego u ono što ih okružuje.Četiri starice čuvaju nam Đakovicu. Zaštitu su im pružali vojnici italijanskog KFOR-a.
*****

Ljudi obučeni u đavolje odelo. Učiniše zlo. Gorela je srpska zemlja u martovskom progonu 2004. godune. Neljudi zapališe naša svetilišta bez trunke stida i straha od Boga. Kako se ne boje da ih ta ista vatra ne opeče ili sprži? Zapališe crkvu Uspenja Presvete Bogorodice. Krvarilo je Nebo nad crkvom koja je bila u plamenu. Sve gori. Ikona Bogorodice u paljevini, gleda u oči nečoveka…

Pristigla bratija iz Visokih Dečana, pobrinula se za život Poljke da, kao i ostale starice, budu smeštene u konaku Visokih Dečana. Brinuli su o svojim sestrama. Dobile su utočište u manastiru Visoki Dečani. Iguman Teodosije, Vladika Teodosije je u jednom delu dečanskog konaka napravio takozvanu malu Đakovicu. Poljka godinama molitveno pred kivotom kralja Stefana Dečanskog, prizivala molitvom više za svoj narod jer je svoj narod doživljavala kao Božji narod. I više nego što je sebe doživljavala. Molila se, da se hram na istom mestu sagradi, gde ga je neljudska ruka u pepeo pretvorila.Taj bljesak demonske moći kao da luciferskom jačinom pokazuje da mogu da vas slome. Pitamo se koliko zlo na zemlji može biti jako?!
Ali kad molitva progovori u srcu i ljubav odgovori, one se izobliče i bljesak demona nestaje. Samo takva vera bila je kadra izdržati tolike nepravde i kušnje na kojoj je ova žena bila bačena.

Poljka je molila bratiju da ih vode na crkveno zemljište gde su neljudi zapalili hram Uspenja da tu upale sveće. Tako i bi. U očima trepere bol, jauk, nerečene misli i samo tišina. I svi osećaji od samoće i beskrajnih nebeskih svodova ostaju nedorečeni. Čekala je povratak na svoje ognjište.
I Bog usliši Poljkinu molitvu i reče: »Evo vam Vašega Hrama na istom mestu gde je i bio».

Bratija Visokih Dečan podiže hram.

Vaskrsnuo božiji hram. Vratiše se Poljka, Nada, Jela, Vaska u Đakovicu u aprilu 2009. godine, a kasnije im se pridružila i Ružica. Smeštene su u Parohijskom domu, u porti obnovljene crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Đakovici.Žive ponovo tu sa verom u Boga i bolje sutra. Obnovljena stara crkva u Đakovici je osveštana i postala je Manastir Uspenja Presvete Bogorodice i metoh manastira Visoki Dečani.

U besedi nakon osvećenja i Liturgije Mitropolit Amfilohije je naglasio: «Da se sa obnovom raspete svetinje u Đakovici obnavlja Crkva Hristova i da hram sija svetlošću bogopoznanja i Božijom ljubavlju”. On je istakao da se «Božijom ljubavlju obnavljaju svi narodi i svi ljudi. To je znak da se Kosovo i Metohija kreće u duhu obnove i obnavljanja», rekao je Mitropolit i zahvalio se episkopu Teodosiju na trudu i veri kojim je hram u Đakovici obnovljen. Prognani Srbi iz Đakovice radošću svojom čekaše danonoćno molitveno i dočekaše da se ponovo saberemo u obnovljenom hramu Uspenija Presvete Bogorodice.

*****

Slava je crkve Uspenija Presvete Bogorodice u Đakovici.Čeka nas Poljka, sada mati Teoktista. Poljka je osetila predskazanje Bogorodice. I svečano je obukla mantiju, nastavila svoju službu Bogu, zajedno sa monahinjom Joanikijom. Svečanost je počela, blagošću izabrane od Boga.Udaljenost manastira nije sprečila nas prognane iz Đakovice, koji smo našli utočište i u drugim gradovima.Krenuli smo sa svih strana i nalazili smo se u autobusu, koji je ušao u manastirsku portu.U rukama slavski kolač koje su ruke neke domaćice umesile sa puno ljubavi, možda u nekoj podstanarskoj sobi, da bi smo ga do Đakovice doneli. Prognani iz Đakovice željni su da poljube zidine svetilišta.

Oko zasuzi pri pomisli da niko ne sme da poljubi rodni prag i da prošeta svojim sokačetom i gradom gde smo odrasli. Živeli smo sa nadom da ćemo se uskoro vratiti u svoje domove …
U crkvi smo, uz blagoslov mati Teoktiste, koja je postavljena za igumaniju manastira, i pored nje monahinja Joanikija.Svetom liturgijom obeležena je slava Uspenja Presvete Bogorodice.U krugu je monaštvo iz Visokih Dečana, koji drže službu. Držimo slavski kolač,okrećemo ga rukama i pevamo za naše spasenje. Monah osveštava kolač vinom, kako bi smo svi zajedno saborno uznosili molitvu Bogu i proslavili krsnu slavu naše crkve. Praznično bogosluženje trajalo je od jutra do podneva.

Pod lozom u porti postavljena trpeza, ljudi međusobno razgovaraju. Svako je sa nekim u priči. Kad se ne vidiš godinama sa komšijom, eto prilike da se ovde sretnemo i pitamo za zdralje najrođenijih. Miris slavskog kolača vrednih domaćica najavi novo rođenje. Priča mati Teoktista, uključuju se u razgovor i monahinje Joanikija, tetka Nada, Jela, Vaska, koje se veoma raduju kad im dođemo, i ne samo za slavu Uspenja. Dušu im obuzme milina kad i omladina dođe i donese Badnjak pred crkvu.

A kada dolazimo za zadušnice nastane muk i tišina, kad se pominju metohijska groblja naših najmilijih, porušena i oskrnavljena. Ne možemo da pronađemo grobove. A tišina nam je kazala sve slutnje… metohijska ih zemlja pokriva…
Zatim kreće priča koja o crkvi datira iz starih vremena. Pričaju žitelji i danas se priča prenosi s` kolena na koleno i nek priča traje u svakoj detinjoj glavi.
Danima su Srbi dolazili kod paše, molili, i izmolili crkvu. Paša, bio je srpskog porekla (odveden je u detinjstvu kao ,,danak u krvi“), je uz veliko moljenje dozvolio pod uslovom da za jednu noć izgrade crkvu i da se ne kaže nikome.

Priča mati Teoktista:

– Po Božjem promislu, a za čudo Turcima koji su sutradan tuda prolazili, na ovome mjestu je stajala crkva. Kako su uspjeli, niko ne zna samo Bog zna. Turci su smatrali to čudom, pa je nijesu srušili. Tražili su ljudi od paše da naprave i zid kako se molitva iz crkve ne bi čula na ulicu i privukla Turke. U zid, ne veći od metar, uzidali su ćupove velike metar sa metar, i sve ćup do ćupa. Probili na ćupu dno, okrenuli ga naovamo, a ono grotlo okrenuli ka unutra. I tako se Srbi molili Bogu u crkvi a da se na ulici nije čulo. I ti ćupovi su trajali u zidu do 2004. godine. Kad su zid srušili oni koji su upalili crkvu, ja sam uzela jedan ćup da ga operem i sačuvam kad dođu naši u posjetu da im pokažem; to je istorija srpska. Ali neljudi su 17. marta, srušili crkvu i sve je uništeno!

U paljevini je i, među mnogim svetim ikonama, ostao i porodični krst kuće Tome Tomića koje je darivao crkvi. Zapališe i najveća zvona crkve koji datira iz 16. veka…
Bolovala mi je duša.Taj dan se nikad ne može izbrisati iz glave. Crkvu su opkolili neljudi. Vrištali su i lomili i palili svetilište. Pomogli su nam Italijani koji su nas čuvali i prebacili nas kod bratije u Visoke Dečane.
Uzdišemo, plačemo svi sa našom Mati Teoktistom, dok smo je slušali kako nam je sve ispričala.
*****

Posle smrti tetka Jele i Nade, u crkvenom domu u Đakovici ostale su Poljka- mati Teoktista i monahinja Joanikija,kao i tetka Vera. Njihovo kretanje je bilo samo od tih nekoliko metara u porti ulaznih vrata sa visokim zidinama kapija kraj koje uvek stražari KPS policajac, otvara se samo kad im mati Teoktista i sestrinstvo potvrde da znaju onog ko im dolazi u posetu. Kad god smo godinama dolazili da obiđemo svoju svetinju, svoj grad, kad nam je bilo dozvoljeno, «dobrodošlicu» su nam priređivali neljudi, kamenovanjem, a bilo ih je gomila šiptara kako smo ih uvek zvali. Od kad su nas proterali samo svetli hram Uspenja i u njemu naše starice.

Pitam se? Gde su srpska imena u Đakovici danas? Razjuri ih mećava istorije, krvava i prljava. Sa svim njihovim teškim dramama,tužbalicama, greškama i zabludama…

Pre nego što krenemo za povratak kućama u druge sredine, slikamo se za uspomenu ispred naše crkve…
U isti autobus koji je u crkvenoj porti ulazimo ćutke sa željom sledećeg viđenja. Poželeli smo im da budu zdravo. Zagrlila sam našu teta Poljku mati Teoktistu i tihim kao njenim glasom, šapnula: Ponovo ću Vas zvati. I gledaćemo se preko društvenih mreža (skajpa ili vibera ). Spuštenog pogleda ćutke je klimnula glavom.U oku suza koja peče i boli.Tako je i bilo…

*****
Verujem u to, da ću ponovo da hodam bosonoga dodirujući moju metohijsku zemlju. Jer to je moja Zemlja. Verujem da ću i šetati mojom Đakovicom, ulicom Srpskom, u onoj istoj cicanoj haljini na tufne koju mi je sašila teta Zora Isailović. Verujem u to da ću ponovo ići u crkvu i poljubiti ruku teta Poljki ili mati Teoktisti. Moliti se Presvetoj Bogorodici da svima u svetu donese mir i blagostanje. Verujem da će Đakovica zamirisati na čistoću, kao nekada, kad su iz noćne smene perači ulica sa cisternom za vodu oprali grad.Verujem da će oprati grad od onog nataloženog brloga zlobe i mržnje. Verujem da će Srpkinja, buduća majka ovde decu rađati. Verujem da će Srbin ponovo sejati plodne metohijske njive. Verujem da će oko Srbinovo ugledati svoju kuću i poljubiti rodni prag, kao što i verujem i u Poljkinu -Teoktistinu molitvu.

Stvaralaštvo Vesne Tomić

Vesna T. Tomić je književnica,pisac, pesnik, putopisac, recezent. Vesna T.Tomić svojim proznim i poetskim stvaralaštvom čuva jezik, kulturu i običaje Srba iz Metohije, zbirajući ih u svoje književno jezgro, emitujući istorijsko kulturološki nezaborav, poruku i osećaj. Želja da jezik i običaji sačuvaju se u ovojnici izvornog dijalekta.

Autor je knjiga:

“ISPOVEST KOSOVSKO METOHIJSKE DUŠE “poezija

“ŽENA KAMEN” roman

“SRNA U ZAMKU UHVAĆENA” poezija

„DA LI ĆE I PTICE BEŽATI SA NAMA“ poezija

U Knjizi putopisa, “KORAK ISPISAN PEROM”  putopis „ĐAKOVICA“. 

“MATERIN ZBOR”  popezija, na izvornom dijalektu

“SESTRINSKA MOLITVA”poezija

“GREDA” roman  na izvornom dijalektu.

“PATRIJARH PAVLE U ĐAKOVICI” – ŽITIJE 

„ČEDNINA ISPOVEST“  roman, 2021.godine.

U pripremi za štampu je  knjiga „STIGOF PISMA OD SRPSKU MALU“.Na izvornom dijalektu.

POLJKA -MATI TEOKTISTA IZ ĐAKOVICE – ŽITIJE.

Vesna Tomić je čest gost brojnih književnih manifestacija u zemlji i inostranstvu. Mnoge njene pesme i delovi romana su objavljivani u zbornicima časopisima za književnost, umetnost i kulturu.

Svoj književni rad promotivno predstavlja u saradnji sa kulturnim centrima, bibliotekama, školama, na sajmovima knjiga. Knjige Vesne T.Tomić su medijski propraćene na veoma svečan način  pogotovo u njenoj matičnoj kući RTS-a. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja.“ZAHVALNICE“ manastirske lavre Visokih Dečana. „BLAGODARNICE“, Svete Trojice iz Roterdama.ZAVIČAJNO UDRUŽENJE DALMACIJA“iz Subotice dodelju je joj  nagradu „POHVALA.“ Zatim na „PETOM MEĐUNARODNOM SABORU DUHOVNE POEZIJE,“ u Rakovici pesma Molitva  i S`s Boga zborim“ dobija nagradu „POHVALA“.Vesna Tomić dobija nagradu, “PETI DRINSKI SUSRET“ za roman „Čednina ispovest“. Roman „Čednina ispovest“ dobija nagradu,“UDRUŽENJE PRIVREDNIKA XXI veka.NAJUSPEŠNIJA ŽENA XXI VEKA.Vesna Tomić je član Udruženja književnika Srbije, Književnog društva Kosova i Metohije.Po prirodi svojoj je i humanista,bavi se humanitarnim radom.

Vesna Tomić je sačuvala dijalekat starih Srba iz Đakovice Specifičan govor dijalekat je deo  našeg kulturnog nasleđa, tradicije i identiteta. Na standardnom književnom jeziku ili na drugom nestandardnom jeziku teško je dočarati mentalitet metohijskog Srbina. To je moguće samo na dijalektu njegove sredine kao što su za svoje krajeve uradili Miloš Crnjanski, Radoje Domanović, Bora Stanković i drugi). U drugim dijalekatskim područjima (Niš, Vranje, Leskovac i dr.) danas Vesna je čuvar svog i stvaralac na svom lokalnom dijalektu, Ono što daje nadu jeste da ima još naših zemljaka koji pamte govor naših predaka, tu ubrajamo  i Vesnu Tomić, koja uporno i sa ponosom priča i piše  na tom dijalektu nastojeći da ga čuju i upamte nihovi sagovornici, a možda da ga i zabeleže u nekim važnim naučnim “tefterima”. Recenzent knjige „GREDA“ Zorica Peleš je Vesnu Tomić  nazvala Metohijski Bora Stanković.

O stvaralaštvu Vesne Tomić govorili su i pisali ugledni crkveno veliko dostojnici, univerzitetski profesori i drugi istaknuti naučnici, književnici,profesori, lekari, socijolozi kulture, pisci, publicisti, umetnici, novinari i mnogi drugi. 

Živi i radi u Beogradu kao autor i izdavač.