• Издвојено
• Поглед

Политичке дилеме у борби за српство у Црној Гори – којим путем ићи?

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Срби у Црној Гори

Пише: Богдан Живковић

Кратак период од историјске побједе до формирања владе био је изразито турбулентан за цијелокупну Црну Гору. Ипак, ових неколико мјесеци били су додатно изазовни и сложени за једну националну заједницу. Од 30. августа до данас, Срби у Црној Гори прешли су пут од разумљиве еуфорије до разумљиве фрустрације. Пад ДПС-а оголио је многе ствари, али и једну коју нисмо очекивали, и која се не тиче Ђукановићеве партије. Наиме, оно што се указало јасно већ у првим данима септембра, јесте недостатак консензуса међу Србима из Црне Горе око једне и јасне националне политике. Фрустрирани овим нејасноћама, неријетко се западало у лично. За једне, Кнежевић и Мандић су „слуге издајника“ Вучића, „жељни фотеља“. За друге, Кривокапић је бирач и „спавач“ ДПС-а, који спроводи Ђукановићеву политику и рехабилитује његове људе, и запошљава „зета“. У складу са нашим менталитетом, који у појединцима тражи и спасиоце и ђаволе, бавили смо се личним мотивима, одликама, слабостима или снагама. Ипак, турбуленције међу српским политичким актерима указале су, прије свега, на политичке дилеме, које надилазе лично. Наиме, јасно се указала недефинисаност српске политике у Црној Гори, која остаје неодређена између два пута.

Која су то два пута која се нуде Србима у црногорској политици, два пута између којих ми сами још увијек нисмо изабрали? Један пут је онај којим, мада не потпуно нити радикално (подсјетимо само на постојање ПзП-а у тој организацији), корача Демократски Фронт. Наиме, из политике ове организације, тј. Нове Српске Демократије и Демократске Народне Партије, јасно се види да је њихов пут онај посебног фокуса на српску националну заједницу као својеврсни corpus separatum унутар Црне Горе. То јест, политика ДФ-а за приоритет има бављење правима, положајем и улогом Срба, као националне заједнице, у Црној Гори. Са друге стране, премијер Кривокапић и круг око њега нуди један другачији пут. Како се чини, они Србе не виде као засебно тијело у црногорском политичком животу, већ као интегрални дио шире црногорске наднационалне заједнице. У питању је заједница са којом се морају усклађивати политике, правити (тешки) компромиси, и заједно дјелати. У суштини, ДФ води националну српску политику, а премијер Кривокапић политику у којој српски национални осјећај није, макар за сада, у потпуности скрајнут, али је, ипак, подређен припадности Црној Гори, њеном политичком животу и вишенационалном заједништву.

Оба политичка пута које смо навели имају својих мана и предности, ограничења, слијепих улица, и снажних оправдања. Рећи која од те двије стратегије је исправна није нимало лак задатак. Зато га и ми, Срби из Црне Горе, до данас нисмо успешно разријешили. Стога, пробаћемо да укратко сумирамо мотиве, ограничења и оправдања наведена два правца.

Пођимо од ДФ-а и њихове класичне националне политике. Наиме, у питању је идеја о посебној политичкој борби – истицању националног као кључног, и својеврсног одвајања Срба као засебне групе у политичком животу. Најснажнија предност и очигледна сврсисходност такве политике лежи у чињеници да само на овај начин Срби у Црној Гори могу очувати свој национални идентитет и заштитити своја права. С обзиром на интерес и аспирације различитих фактора, како црногорских тако и Западних, да се Срби у Црној Гори асимилују, опрез и национална политика логична су исходишта. Када се на то дода и чињеница да је процес асимилације Срба до сада био и веома насилан и веома успјешан, расту разлози за бригу и усвајање тврђе националне политике.

Ипак, отворен и радикалан антисрпски карактер за Црну Гору пресудних политичких актера, како Западних тако и регионалних и домаћих, највећа је слаба тачка ове политике. Запад је својим утицајем премрежио не само Црну Гору, већ и, нажалост, Србију и цијели регион, тиме постајући доминантан фактор на Балкану, региону на којем униполарност још увијек станује. Нема сумње да западни центри моћи улажу и улагаће огромне ресурсе да затру сваку српску националну политику и везу Срба из окружења са Републиком Србијом. Уз то, Срби у Црној Гори чине само трећину становништва, а не могу се надати статусу сличном оном наших сународника у Босни и Херцеговина. Стога, Западу је још лакше да оствари своје намјере, имајући за савезнике регионалне државе, добар дио Црне Горе и, на огромну жалост, одређене веома моћне кругове у Београду.

Проблеми класичне српске националне стратегије у Црној Гори природно воде на помисао да је можда потребна некаква другачија политика, реалполитички кетман који би омогућио да српски идентитет преживи. Циљ такве политике био би да, кроз (некад тешке) компромисе, српски народ у Црној Гори постане примјетан политички и актер и утиче на одлучујуће процесе, макар у некој ограниченој форми. У питању би, жаргонски речено, било спасавање онога што се спасити може, након преко двије деценије зеленашке политичке доминације. Изгледа да је управо то политика којом се воде српски елементи у новој влади Црне Горе, предвођени премијером Кривокапићем. Такву политику рационално и аргументовано можемо бранити наводећи, већ поменуте, доминантне утицаје Запада и потребу да се сарађује са осталима у Црној Гори. Упркос том суштинском аргументу, који оправдава овакву политику владе и премијера, много је и аргумената који говоре о њеним мањкавостима, ограничењима и слијепим улицама.

Подсјетимо се слогана једне недавне иницијативе, Ми знамо ко смо. Кетман и компромиси су прихватљиви једино ако, заиста, знамо ко смо. Ако је Здравко Кривокапић национално Србин, који је из политичких побуда изјавио да је сто посто Црногорац, притом мудро не дефинишући да ли је мислио на припадност држави или нацији, онда се ова формулација може бранити. Али, шта ако је у питању нови Алекса Бечић? Човјек који је био Србин, сада је неизјашњен, а вјероватно је национално Црногорац. Наравно, ово није никакво вријеђање господина Бечића. Као што је имао право да буде Србин, има право да буде неизјашњен, или да буде Црногорац. Питање које се овдје поставља јесте да ли је одрицање од јаког и јасног српског националног идентитета могуће као кетман у Црној Гори, или је то неумитан пут ка мијењању идентитета и постајању националним Црногорцима.

Друго, битније питање, које са српског становишта доводи у питање оријентацију владе, јесте нејасност тога гдје је мјера успјеха у одбрани српства? Који компромиси су нам прихватљиви, шта је реално оствариво, шта оправдава колаборацију са антисрпским елементима и који је њен ниво прихватљив? На оваква питања је тешко дати одговор, иако нам је консензус изразито потребан. На примјер, дјеловање министарке Братић радује и охрабрује, али тешко се може „запушити нос“ на активности министра Радуловића.

Шта нам у тако комплексној ситуацији остаје, која је политичка стратегија у борби за српство примјерена? Немала су ограничења и изазови које доносе обије наведене политике. Са једне стране, уз наду у успјех на попису следеће године, ни у најбољем случају Срби неће бити већинска Црна Гора, а тек ће изостајати подршка Запада. Са друге стране, Срби више нису културно и политички гетоизирана заједница сатјерана у ћошак, већ имају простора да се боре за своје интересе. Имајући у виду ту контрадикцију између растуће снаге и структуралних ограничења, као најбољи вид политичке борбе Срба у Црној Гори намеће се синергија два горе наведена приступа, оног националног ДФ-а, и оног интегралистичко црногорског, ког заступа премијер. Политичка реалност је толико комплексна да без оба приступа, који би били међусобни корективни фактор и подстицај, не могу се остварити кључне политичке побједе за српски народ у Црној Гори. Ко је одговорнији за очити недостатак те синергије, спољном посматрачу тешко је да одреди. Али, као премијер, сада највећу одговорност има Здравко Кривокапић, иако одговорности никако нису лишени ни други, прије свега ДФ и Република Србија.

Иако је овај чланак посвећен политичком аспекту борбе за српство у Црној Гори, на крају је важно поменути и један шири и значајнији аспект те борбе, који на политику утиче. Наиме, невезано од политичких успјеха или неуспјеха, постоји обавеза да се ван институција, у јавности, води културни рат за одбрану српства у Црној Гори. Мањкавости августовске побједе јасно су указале да освојити изборе, гласове, мјеста у парламенту и влади, колико год било важно, није довољно. Само радом ван институција, ситним културним радом о коме неријетко говори Мило Ломпар, могућа је ефикасна одбрана српског националног идентитета у Црној Гори. Поље те културне борбе је широко, оно се протеже од Цркве, преко различитих културних и политичких иницијатива, медија, друштвених мрежа. Само водећи ту борбу, самопожртвовано и свакодневно, ми ћемо заиста и знати ко смо. А само знајући ко смо, и наши политичари ће боље знати ко су, и како да се за то што јесмо најбоље изборе.

Аутор је историчар, а тренутно докторанд на Универзитету Сапијенца у Риму

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: