Pokidaj koren, i drvo se samo suši

Piše: Mišo Vujović

Ne moraju da nas bombarduju da bi nas osvojili.
Dovoljno je da nam obrišu pamćenje. Ili da nam — uzmu crkvu.
Srpska pravoslavna crkva, poslednji bedem jednog naroda koji je preživeo carstva, ratove, genocide i laži, danas je pod tihom, ali sistematskom opsadom. Ne pod ključanjem jeresi, nego pod ključanjem fondacija, ambasada i internih izdaja. Nije reč o teološkom sporu. Ovo je geopolitički projekat, u čijem je središtu ideja: pokidaj koren, i drvo se samo suši.
Dezintegracija Jugoslavije bila je samo prolog. Istorijska prevara u kojoj je raspad bio nastavak Prvog svetskog rata — ali ovoga puta s ujedinjenom Nemačkom u glavnoj ulozi, a Srbijom kao konačnim trofejom. Danas, kad su mape podeljene, u tišini se odvija drugi čin: raspad srpskog duhovnog prostora.
Pogledajmo hronologiju:
U Crnoj Gori — pokušaj legalizacije lažne crkve, uz sramno ćutanje Zapada.
U Makedoniji — ubrzana autokefalija, uz nagradu za „dobro ponašanje“.
U BiH — medijski pritisci i podzemne operacije.
U dijaspori — borba za manastire, crkvene domove i donacije.
U Srbiji — tiha podela u vrhu same crkve: jedni mole, drugi posluju.
Strateški plan je očigledan: pretvoriti SPC u administrativnu, depolitizovanu, evrousaglašenu versku korporaciju, bez mirisa tamjana, bez Kosovskog zaveta, bez Njegoševe kletve.
Naravno, neće oni reći da žele kraj.
Oni će tražiti „modernizaciju“.
Preporučiće „otvaranje ka Evropi“.
Guraće zakone o „govoru mržnje“, kojim će se liturgije tretirati kao politički manifesti.
A mi?
Mi ćemo stajati kao što stojimo decenijama. Kao potomci pobednika koji se stide svojih pobeda. Kao narod koji ne shvata da se duša brani pre granice.
Srpska crkva je preživela Turke, Austrijance, komuniste i NATO.
Ali hoće li preživeti sopstvenu decu koja veru zamenjuju aplikacijom za vizu?
Jer kad izgubiš crkvu, ne gubiš samo sveštenika.
Gubiš sve što je bilo pre tebe.
I sve što bi moglo da ostane posle.