Подвизи Смаја Феровића – немјерљив допринос српској националној идеји

У прољеће 1915. године, српска влада имала је поуздане извјештаје да Аустро-Угарска морем допрема оружје у Албанију, као и да шаље своје официре у намјери да мобилише Арбанасе да с леђа нападну Србију. Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смаја Феровића са намјером да одврате главешине сјеверне Албаније.

У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у сјеверној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-Угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, двије његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он већ и остале арбанашке вође, који су представљале потенцијалну опасност по Србију.

Према Пунишиним ријечима, заслуге најпре припадају Смају, а успјех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима. Напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је цјелокупној националној идеји дао немјерљив допринос.