Podsetnik: Odlazak Kameleona

Piše: Mišo Vujović

“Na mrtvoga vuka i zec diže pimpeka”, rekao bi prost narod. Međutim, o junaku ove priče i njegovom sadržajnom žitiju prepunom suprostavljenih lica u arogantnoj i osornoj fizionomiji vladaoca, napisao sam na stotine tekstova, njegovu političku biografiju od 1988.do2006. sabrao u knjigu “Gospodar gladi”, prethodno je štampana “Crnja i Gora”, a minulih godina “Dnevnik posrtanja” i “ Čas istine” u kojima sam se takođe bavio raznim gabaritima ličnosti Mila Đukanovića, koji je moj rad nazvao “barjačenjem protiv Crne Gore”.

Pišući ovaj osvrt, kao čovek koji je gotovo deset godina apstinirao od političkih tema, sa poštovanjem moram apostrofirati ulogu portala IN4S, na čelu sa Gojkom Raičevićem, čiji je doprinos u rušenju poslednjeg diktatora Evrope zaista nemerljiv. Progon Gojka Raičevića od strane Đukanovićevog režima trajao je godinama i mnogi od današnjih autora Inforsa, imali su potrebu da se svojim stavovima solidarišu i pruže podršku Gojku i njegovom timu. Ovo kratko podsećanje sa posebnim uvažavanjem posvećujem upravo njemu i redakciji ovog srpskog slobodarskog portala, koji je, i pored svoje jasne nacionalne odrednice u zaštiti interesa srpskog naroda, kao aksiom nosio istinu, praveći kritičke osvrte na određene pojave i pojedince, koji su sa takvim uspehom oponirali Đukanoviću da bi pored takve opozicije vladao doživotno.

Ali, ponekad i Bog umeša prste. Te nije ni čudno da se prva demokratska vlada formira u manastiru Ostrog i da ta vlada iznedri Jakova Milatovića koji je 2.aprila ove godine do nogu porazio do sada neprikosnovenog Đukanovića.

Tridesetog avgusta 2020. pobeđen je strah. 2.aprila 2023.godine prosvetljen je mrak. Pao je On. Poslednji diktator savremene Evrope. Čovek opsesivno zaljubljen u sebe, servilni sluga, oholi gospodar, državnik koji je raspolutio državu, raspirivao nacionalnu mržnju, fabrikovao afere, prisvojio sve što se moglo unovčiti…

Došao je na talasu srpskog nacionalnog buđenja kao junoša Slobodana Miloševića.

“ Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji kada povampirene snage fašizma u Hrvatskoj pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. Ponosan sam što u ovom trenutku mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina Jugoslavije”, ushićeno izjavljuje 1992. godine.

Odnela ga je antisrpska histerija na kojoj je godinama jahao. “Smakao” ga je srpski svet kao deo ruskog sveta.

Pretio je dolaskom neke nove Crne Gore, na koju će se svi morati naviknuti. Bio je u pravu:

Došla je upravo druga, suprotna od njegove, Crna Gora u kojoj privikavanje (odvikavanje) sledi njemu i njegovoj hobotnici.

Milo Đukanović je više od tri decenije neprikosnoveni gospodar života i smrti u ovoj nekada najsrpskijoj državi.

Dočekali su ga pesmom: “Sa Lovćena vila kliče zdravo Milo pobjedniče”, sada ga ispraćaju pesmom:

“Nek’ se čuje do nebesa nema više de-pe-esa”

Osim tajnih računa, skrivene imovine gotovo da neme tajne o njemu. On je obeležio postbrozovsku epohu Crne Gore koja je u  jednom veku knjaževinu zamenila kraljevinom, kraljevinu banovinom, banovinu republikom i na kraju samostalnom državom 192. članicom UN. Cela njegova vladavina protekla je u “borbi” sa državnim neprijateljima, počev od Slovenaca i Hrvata, muslimana i Arbanasa i na kraju Srba i Rusa. U ovom zadnjem obračunu objavio je rat crkvi i Bogu, nazivajući svete mošti Svetog Vasilija lešinom.

Privatizovao je državne resurse pljačkom i nepotizmom, švercujući duvan, opijate i ostalu akciznu robu, ovaj virtueni demagog i politički akrobata, stekao je enormno bogatstvo.

Na političku scenu stupa, kao mladi skojevac član najužeg omladinskog rukovodstva SKJ, oštrom kritikom starijih drugova zbog prekoračenja upotrebe sile na Žutoj Gredi: „To poniženje vam radnici nikada neće oprostiti“, pripretio je usukani mladić sa nadimkom Britva.

Buđenje radničke klase kroz proteste o obespravljenosti Srba i Crnogoraca na KiM, osmišljeno je u Beogradu gde se sa nekoliko parola izgovorenih u Kosovu polju, ustoličio Slobodan Milošević koji reintegriše gotovo odmetnute autonomne pokrajine Kosovo i Metohiju i Vojvodinu u sastav Srbije. Svestan nadmoći predsavnika secesionističkih republika u Predsedništvu SFRJ i nenaklonjenosti crnogorskog rukovodstva njegovim „nacionalnim reformama“, Slobodan Milošević uz već uigranu ekipu mitingaša uspeva da svrgne staru nomenklaturu Crne Gore i dovede na vlast svoje pulene Momira Bulatovića, Mila Đukanovića i Svetozara Marovića, mlade ljude bez profesionalnog i životnog iskustva za upravljanjem najmanjom jugoslovenskom republikom.

“Javno sam ti rekao kao prijatelju da se gnušam tvog odnosa prema ljudima koji su “krivi” za tvoju promociju. Tu pre svega mislim na Marka Orlandića, Vidoja Žarkovića, Radovana Radonjića, a kasnije Stipu Šuvara i Vukašina Mićunovića”, pisao je pre tri decenije i kusur Sead Avdić u Monotoru.

Kao što je izdao svoje partijske očeve, Đukanović će zbog sukoba oko podele plena od šverca duvana, isto to učiniti Slobodanu Miloševiću, pod izgovorom izvlačenja Crne Gore iz „samoubilačkog“ zagrljaja Beograda. Kao i uvek Đukanović je na vreme promenio gazde, a vreme u kom je vladao ostaće upamćeno po frustracijama, iz kojih su se rađali razni oblici diskriminacije građana , velike švercerske afere, pljačkaške privatizacije, nerešena ubistva kako ljudi iz podzemlja tako i visokih državnih funkcionera, rat klanova, privatizacija države, kriminalizacija sistema, razdor među građanima, podela na patriote i izdajnike…

Sve to personifikuje vreme vlasti neostvarenog oca nacije i ostvarenog šefa mafije, oko koga okuražena država zatvara obruč pravde i polaganja računa narodu.

Đukanović se pokazao kao odličan plivač u mutnoj vodi, velemajstor u zaokruživanju lopovskog sistema, još kao pripravnik na ostrvu komunizma pokazao je izuzetan politički dar za prikrivanje, manipulaciju, politički marketing, brendirna odela i papreno skupe satove, raskošan život, razne vrste dopinga. Bio je veran svakoj ideji do poslednjih kapaciteta profitabilnosti.

U Đukanovićevo vreme “Njegoš je postao plagijator”, “Srbi fašisoidan narod”, Sveti Sava “genocidni Sava Nemanjić”Njegošev Gorski vijenac “teorijska podloga za genocid nad muslimanima”, “srpska crkva platforma za veliku Srbiju”, “srpski svet kao deo ruskog sveta i nastavak Načertanja”, “Mitroplija Crnogorsko- primorska uzurpator”.

Kleo se u bratstvo – jedinstvo i socijalističku Jugoslaviju, zakleo se Saveznoj republici Jugoslaviji, partnerstvu sa Rusijom, ljubavi sa Srbijom, posvećenosti miru i jednakosti…

Sada će u miru, nadamo se uz pomoć nadležnih organa, imati vremena da rekapitulira svoje “poduhvate” obuvajući cipele jednog od prvih političkih zatvorenika svoje vlasti, Aćima Višnjića, koje ga čekaju u Spužu i u njima prošeta slobodnom teritorijom kakvu je osmislio za srpski narod i svoje političke protivnike.