По шумама и горама

Пише: Максим Драшковић

(Шума недођија)

Није лако одметнути се у шуму, немој да мислиш. Шума је свака Стриборова, а ти нијеси Стрибор да би је зачарао. Свака је шума Лелејска гора, а ти нијеси Ладо Тајовић да се бориш с искушењем ђавола и у њој и у себи.

Она је гора Романија, а ти се најмање можеш обрести Старином Новаком, па бити кадар стићи и утећи, Романију гору обикнути боље него своје дворе. Тебе није као њега спопанула “немаштина и сиромаштина” и “очева рђава баштина”. Нијеси као он “орао и копао па ти не дали Турци”, или “чувао овце па ти их изјели вуци” – рашта би узео будак па се одметнуо гори у хајдуке.

Хајдук свакако нијеси, нити можеш бити, а нијеси ваљда ни будак. Хајдук је онај што се не боји никога до Бога, а не онај који подрхтава и од сопствене сјенке.

А најгора је гора Гаревица, из које брат убија брата, као у оној хајдучкој пјесми Предраг свог брата Ненада.

У шуму ићи није нимало мудро никоме, особито самом. Тешко је наћи вјерна и узданицу друга. Злокобна је шума и опака, не дао ти је Бог. Није то – о рамену плетивачу оскудна брашњеника, о појасу какву кустуру бритве, приузити на ноге опанке и трк у шуму – па шта ти га зуби донесу.

Шума је кућа без крова, није као она вила безимена. Она је дом с главом на промаји и огњиштем без пријеклада. Безброј врата, а ниједна се не мого превријети. Све прозор до прозора, а ни на једном шкура ни телера. То је пећина с мноштвом трагова, а ниједним повратним. Док се небо ковитла у грању, на земљи ти свијест мрчи међу литицама.

Свака ти брстина под ногом издају спрема и прежи вучјим чељустима. Није то ни шума, него мрчава. Јазбина мрака и ноћ без свитања. Побусана земуница пуна студене влаге у костима. Цвокот зуба без залогаја наде. Жубори животом, а шумори о смрти.

Немој да те ја страшим и разбијам. Ајде ти ако већ каниш. Не изуми само да се поздравиш с укућанима. Ако не буду узбастали и прегнули с тобом. Све нешто мним да их неће пуно обрнути на тај злопут. Достина их је већ, па макар и доцкан и у зло доба, прочитала Домановићевог “Вођу”.

Промисли. Немој барем сад. Сад није хајдучки вакат, па све да си хајдук, а не нијеси. Митров данак је хајдучки растанак. Нестао је лист с горе. Јатацима више није вјеровати. Причекни до Ђурђева дне. Док се гора заођене листом.

То је хајдучки састанак. Само што се бојим да више нема хајдука – ни о Ђурђеву ни о Митрову дне. Не заборави да си био “хајдук робља свезанога”. Сад је хајдук онај што гони хајдуке” и што је гласнија његова хајдучија.

Нек мине Баба Марта и њена варљива ћуд па ћеш онда. Њој немој никако да вјерујеш. Пусти је нека пројаше на својим јарчевима. Сачекај да огране прољеће. А онда како ти драго, иако ти није паметно. Пробај, што да не.

И не уздај се само у бритву. Наоружај се катанама и кат(а)нићима – мора то бити опремљена, пробрана и вјерна војска.

Поведи и ону Црвенкапицу, и Машу не заборави. И јагоде у невољи могу утолити глад. За сваки случај, оне нека буду на зачељу, а Вук и Медвјед на челу борбеног одјељења. Тарзана и не сумњам да ћеш повести. Он је господар џунгле. Наравно, са својом вјерном и љупком Џејн.

Али, пази – није то војска навикнута по шумама и горама. Нека обавезно имају са собом меденицу (клепетушу). За сваки случај. Да их не погубиш иза прве окуке!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: