• Издвојено
• Колумне
• Поглед

Пижуо

1 min read

7 година ‎ Никола Маловић

Нисам од оних који могу да мисле док трче, попут писца Харукија Муракамија, аутора књиге „О чему говорим када говорим о трчању“,

Никола Маловић, фото: Лагуна, окт. 2018

Нисам од оних који могу да мисле док трче, попут писца Харукија Муракамија, аутора књиге „О чему говорим када говорим о трчању“, нити бих рекао да моје мисли нарочито оперишу по идејама док брже ходам. Никад нисам дао интервју у покрету, нити бих му се порадовао.

Предавати се може и стојећи, али се, рекао бих, најлакше казује кад човјек сједи. Лоши тумачи наших раздружених свакодневица би рекли како је сједати и работати одлика Црногораца, но ваља подвући да се ту ради о вицу и предрасуди (Црногорци у Боки раде као хоботнице), дочим Приморци баштине фјаку као врсту институцијалног понашања те ваља и да се отуд, са пјене од мора, чује за пижуо – клупу сраслу са кућом од камена.

Пижуо је по дефиницији камена клупа уз приморску кућу, неријетко и уз цркву. Гради се уз прочеље, али и уз бочне зидове. Пижуо уз бочне зидове је у функцији уживања у ђардину, медитеранском врту, у вртним дешавањима, а пижуо уз фасаду је гледалиште на морску позорницу: на барке, једрилице, јахте, коче, једрењаке, трговачке бродове, путничке крузере, мегакрузере али и војне бродове.

Окупан сунцем током дана, пижуо постаје емитер топлоте, угодан и здрав за сједање, како за мушкарце тако и за жене. Топао је одоздо чак и за приморске мачке и псе љубимце.

На пижулу се увијек нешто промишљало, да ли о останку у Заливу или о партенци из Залива. Да ли о милини брака, или о тешкоћама брака. О односу са надређеним, о односу према непријатељу, о односу према глади, о односу према дјеци, о односу према самом себи, родитељима, власти, смрти, о односу према Богу.

У доба када је саградио највећи српски споменик средњег вијека (1328-1335), католички фратар и неимар Вита Которанин свом је краљу Стефану Урошу III подигао манастир Високе Дечане, и око манастирске цркве призидао типичне приморске камене клупе за сједање – естетичне и корисне пижуле.

Издавши 2016. давно заборављену књигу „Вита Которанин, неимар дечана“ Риста Ковијанића, но сада као фотомонографију, на 15-годишњицу брака обрео сам се са супругом у манастиру Дечани. Ваљало је поклонити књигу, претходно промовисану у Грачаници и Призрену, ваљало је поклонити се моштима Св. Краља, ваљало је видјети уживо како су то у 14. в. которска длијета исписала диплому на Високим Дечанима. Ту је, пола вијека прије Косовске битке, настао дечански архитектонски еп, споменик свјетске културне и умјетничке баштине.

Чувани Богом и Кфором, из одвојених соба дуго смо у тој новембарској ноћи гледали освијетљени манастир који исклесан од камена прије 700 година стоји и данас као саливен. Вјенчали смо се, случајно, на календарски дан посвећен брачном пару који је наставио да живи заједно, али сада као монах и монахиња.

Ако је тачно да су српске државничке амбиције увијек биле подаље од мора, за разлику од других медитеранских земаља које је управо Медитеран уздигао и цивилизацијски прославио, зачуђује чињеница колико је Котор као „краљев град“, главна немањићка лука, и као расадник дипломатије, умјетности и занатства – управо значио најмоћнијој средњовјековној држави на Балкану.

Цјеливали смо Св. Стефана Дечанског у десницу, молећи да нама и ближњима пода чега немамо. Видјели смо кандило које се ни на каквој промаји помијерало само од себе током Нато бомбардовања 1999. Монах Авакум дао нам је рецепт како да обољени од рака користе биљку козлац до излијечења. И теглицу те медицине.

Након литургије пожелио сам да мало посједим на дечанском пижулу. Има нас међу мушкарцима који климну главом на помисао да би могли да се замонаше. То у сваком смислу значи жртву, одрицање и борбу, али и миран дочек било ког каталошког облика смрти.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: