Пише: Борис Мусић
Жао ми те интелектуална елито, која позвана си за много и што можеш много, но, гледајући на једно око, лакомиш се у масажи сопственог ега, примајући почасти, правећи се да ти до њих није стало.
Жао ми је свих вас слободних људи који сте изабрали да будете неслободни, што страхујете над својом егзистенцијом. Постали сте робови сопствених страхова из којих се рађа кукавичлук огрнут у капут малодушности.
Жао ми је свих оних несрећника који цијелога живота прибављају себи алиби, перући Пилатовски руке од своје анемије и ћутње на неправду и зло, што аболирају сами себе, јер су сопствену савијест одавно на спавању угушили.
Жао ми је свих вас немуштих, вегетирајућих који се слијепо држите једног мјеста, јер сте забога убиједили себе да нисте за неко друго!
Жао ми је што ви у спасење познања истине не улазите и другима не дате да уђу, него бауљате и бројите дане свога постојања ваљајући се у брлогу разношења туђег гријеха, испразних прича, оговарања и ситничарења.
Жао ми је опортуниста и искомплексираних амбициозних вукова, који су одавно са себе свукли све што би и подсјетило на човјека, а притом заиста вјерују да изгубивши људско у себи, јесу миљеници ауторитета, деспотије и власти.
Жао ми је свих улагивача и полтрона, свих оних који су одабрали да свуку Богом дану кичму са себе и постану бескичмени ласкаваци који су и себи одвратни а камоли другима.
Молим се искрено за све отуђене од себе, да се што прије врате своме ја. Но, не пропадљивом, малом ја, већ оном Небеском – Богу саобразном и Богом задатом.
Жао ми је свих оних несрећника који туђе мишљење, идеје и науме саопштавају као своје. Пуних уста, пречесто пјенушавих, са погледом преваранта, а лица зајапурених.
Жао ми је људи похлепних и слабих на власт, што желе да владају другима, а још не владају ни собом. Што ненаучени, другима учитељи постају.
Истински ми је жао свих наметљиваца, каријериста, свих материјалиста, свих оних гордељиваца и самољубиваца који кад се домогну власти не служе другима, него теже томе да сви постану њихови таоци, те да сви служе њима и њиховим изопаченим жељама.
Збиља, жао ми је и свих оних који се очајнички труде трошећи своје животе да би коначно значили нешто у очима оних који парадоксално не значе ама баш ништа.
Жао ми је свих оних слабића који немају снаге рећи: Не! Када се не може и не смије казати: Да.
Жао ми је оних несрећника који за трачак слободоумности и почетак људскости одмах траже признања, почасти и награду.
Као да се бити човјеком не подразумјева, него, као и у свему чак и за то што су људи, траже плате и награде и почасна мјеста!
Жао ми је свих оних који ништа не знају о истини, који ни не желе да о њој ишта знају, као и свих оних који никад неће отворити очи, јер, кад би то учинили, ко ће да их сачува од ругобе у њима?
Жао ми је оних за које је овоземаљска слава и овај пролазни и мучни вијек – вјечност.
Који продају и себе и друге за шаку добара, који тијело – души претпостављају.
Који више вјерују чулима и нервним завршецима, него очима срца и душе.
Који исмијавају сузе, а теже церекању.
Жао ми је снобова који себи прибављају маске господштине.
Жао ми је свих оних који потајно у клијети својој жале своје животе, а друге тјерају да остварују њихове непрежаљене амбиције и снове!
Жао ми је свих оних несрећника који цијелог свог живота не могу ризиковати, који обесхрабрују друге од храбрости.
Збиља, жао ми вас је слабића који дрхтите над собом, па да би нахранили свој страх, одричете се и прелако свог мишљења.
Жао ми је свих оних који ходају преко лешева, који ће све урадити не би ли прибавили корист, јер су пасионирани обожаватељи и култисти религије дебелог цријева.
Жао ми је свих оних који не подносе људе даровитије од себе. Жао ми је њих који не подносе дарове другог човјека, који говоре о једнакости на гробу љубави, а за говорницом зависти. Који под једнакошћу подразумјевају одузимање имања дарова другима, да би друге изједначили свргавајући их у низину свога постојања. Што они као трава траже обезглављене цвјетове, да би били са (њима) травом у складу!
Молим ти се Господе, молим ти се за све нас несрећнике који смо сами узрок сопствене несреће.
Дометни храбрости, одлучности и воље о Jаки нама нејакима!
Дај нам снаге да започнемо револуцију скидања с власти нас самих у нама, да би заиста и истински сачували друге од себе!
Аутор је студент Православног Богословског факултета
Прочитајте ЈОШ:
О. Дарко Ђого: Ко нас је делио, није дангубио; Сваки пут када сам ишао на литију у Црну Гору, очекивао сам пендрек и сузавац
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Odliv tekst k fibti napisa svaka čast piscu na tome ali ih ne žalim jer su svjesni bili što su radili za pohlepe i korist prodali su sve!!